Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Građanski priručnik

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

 

 

Ne volim kuhinjska isparenja. Oni mirisi koji uglavnom izazivaju apetit – sarme koja se krčka, ili roštilja na morskom šetalištu, uvek su mi izazivali mučninu. Pretpostavljam da je to bio osnovni razlog zašto sam odavno počela da se zanimam za ishranu zdravim, balansiranim i sočnim obrocima, koji se pripremaju lako, posle kojih kuća miriše čisto i sveže, a telo ne bude tromo, već snažno. Pretpostavljam i da je takva ishrana osnovni razlog što sam sada živa, ali to neće biti tema ovog teksta.




Pominjem moj režim ishrane jer bi bez nara (ponekad i pomalo, ali ipak neizostavno), bio teško izvodiv. Nar je božansko voće. Bogat vitaminom C i antioksidansima, čisti krv, pravi veliko spremanje po sistemu za varenje i vraća mladost. Pod jednim uslovom – da znate da ga očistite. Ja to dugo nisam umela. Koristila sam ga  kao ukras za činiju s voćem koji se baci kad se, nakon dugog stajanja, osuši. Moja majka ga je čistila tako što bi ga presekla na pola, pa lupkala kašikom po kori dok semenke ispadaju u činiju. Pola semenki bi završilo u činiji, pola ne bi htelo ni da se pomeri, ili bi ispale sa sve onom gorkom, belom kožom koju treba čeprkati prstima sa kojih je posle nemoguće oprati crvene fleke, a ceo astal bi ostao dekorisan crvenim tačkama.

Tako je to bilo kad moja majka čisti nar, a ona je spretna; ja sam trapava bila i ostala. Posle mene je trebalo prati celu kuhinju, a ne samo astal. Zaro sam, kao što već rekoh, koristila nar kao ukras za činiju s voćem. Sve dok, jednog dana, nisam na Internetu videla video-klip u kome jedan seljak sa Sicilije pokazuje fenomenalnu a jednostavnu tehniku kojom, koristeći svoj perorez, otvara ovu voćku za tili čas. Od tada, u mojoj kući nar više ne služi za ukras, već za jelo.

Vrlo su skromna znanja s kojima se čovek rađa. Jednostavno, sve mora da se nauči, čak i naizgled tako obične stvari, kao što je kako doći do dragocenog sadržaja nara, ananasa ili kokosovog oraha. Ako većina ljudi nešto radi sa slabim uspehom, to ne znači da bolji način ne postoji, već to znači da je tim društvom, po tom pitanju, zavladalo neznanje. Koliko vas čisti nar kao što je to činila moja majka? Većina, zar ne? Jeste li se zapitali postoji li efikasniji način? Postoji.

E pa, upravo je slično i kad su građanski protesti u pitanju. Kod nas se tako često protestvuje, da nikome ne pada na pamet da postavi pitanje kako to treba raditi. Uglavnom se sve vrti oko dileme, da li treba primeniti agresiju, ili nenasilne proteste. I, mada nikome nije sasvim jasno zašto bi to što veliki broj ljudi sedi na toplim pločnicima u vedroj letnjoj noći, nekoga trebalo da omete, ipak se svaki put donese odluka da će protesti biti nenasilni, i to iz vrlo jednostavnog razloga – „kuka i motika“ se podižu u borbi na život i smrt, a ne u borbi za bolje sutra.

Pobunjeni narod je ogorčen, ljut, nezadovoljan, ali mladi se ne plaše zaista za svoj život, jer im uvek preostaje mogućnost da ga nastave van ove zemlje, pri čemu će im obrazovanje koje su ovde stekli biti dobra odskočna daska. Za velike reči kao što su „rodoljublje“, „rodna gruda“ ili „rodni dom“ ne daje se život u domovini koja ti nikad ništa nije dala, ali te je zato sačekala na svakoj okuci da ti naplati životnu putarinu.

Izazivaju li ovi redovi u vama bes i želju da se sukobite sa mnom?

Ako je tako, znači da ste moje godište ili stariji, i da verovatno nemate decu. Ako ih imate, znate vrlo dobro da vašu decu, sem ako nisu starija od 32 godine, od njihovog rođenja ova država ne štiti, već upotrebljava, uslovljava, pritiska, a i vas sa njima. Izuzetak su samo one tri godine koje su protekle od svrgavanja Slobodana Miloševića, do ubistva Zorana Đinđića. E vidite – zato ove proteste ne treba porediti sa onima iz devedesetih godina, kao što čujem da mnogi čine. Protiv vladavine Slobodana Miloševića protestvovali smo mi, koji smo želeli da se ponovo uspostavi život kakav smo poznavali, u ostatlu zemlje koju smo voleli i na koju smo, sve do tih devedesetih, bili ponosni. Emocija sa kojom smo ne dvoumeći se izlazili na ulice, ne može da se očekuje kod mladih ljudi danas koje je život naučio da država ne pruža zaštitu, već postavlja zamke.

Ne, ne treba niti porediti protestante iz devedesetih sa ovima danas, niti uopšte treba porediti proteste. Ali, ima nešto drugo, zbog čega ipak građanski otpor Slobodanu Milošviću treba imati pred očima i zbog čega sam počela s pričom o naru. Zaista nema zanata ne samo bez alata, već ni bez znanja. Mirni protesti možda izgledaju kao gomila ljudi koji samo sede na ulici i ne rade ništa, ali to samo tako izgleda. Aktivnosti Otpora 90-ih godina bile su koncipirane i izvršavane u skladu s aktueom metodologijom nenasilnih dejstava.

Državna vlast, zahvaljujući obučenosti i opremljenosti policije, danas ima ogromnu prednost u slučaju da dođe do nasilnog narodnog protesta. Zbog toga se preporučuje nenasilni pristup, s ciljem da se podriju pozicije nosioca vlasti, dok se širi naklonost stanovništva prema pobunjenicima. Ovo sam pročitala u jednoj lekciji iz politikologije, koju dalje neću prpričavati, jer mi nije cilj da prenosim znanje kojim ni sama ne vladam, već da podsetim kako se sve uči – pevanje, otvaranje nara, pa i održavanje nenasilnih protesta.

Prema Džinu Šarpu (Gene Sharp), politikologu koji je čak četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu, a bavio se proučavanjem nenasilnog otpora, diktatorska vlast pada onog trenutka kad policija i vojska odbiju da upotrebe silu protiv opozicije. Ovo se, opet, dešava kad opozicija zadobije naklonost impresivne većine građanstva.

Šarp je istakao spisak od 207 strateških mera koje treba primeniti u nenasilnom otporu, a podeljene su, prema nameni, u više kategorija: formalne izjave, komunikacija sa širom publikom, grupna predstavljanja, simbolični javni činovi, pritisak na pojedince, drama i muzika, razne povorke, odavanje pošte preminulima, javna okupljanja, povlačenje i renuncijacija; socijalna nesaradnja (ostrakizam, neučešće u društvenim manifestacijama, događajima i institucijama, povlačenje iz socijalnog sistema); ekonomska nesaradnja (1. ekonomski bojkoti: akcije potrošača, akcije prodavaca i proizvođača, akcije posrednika, akcije vlasnika i menadžmenta, akcije deoničara, akcije rukovodstva i štrajkovi: simbolični, poljoprivredni, posebnih grupa, industrijski, restriktivni, višeindustrijski, kombinacija štrajkova i ekonomskih obustava); politička nesaradnja (odbacivanje autoriteta, nesaradnja građana sa državom, alternative građanskoj poslušnosti, akcije personala rukovodstva, akcije rukovodstva na domaćem nivou, akcije rukovodstva na međunarodnom nivou); nenasilne intervencije (psihološke, fizičke, društvene, ekonomske, političke)…

Nema potrebe dalje da ulazim u problematiku nenasilnog otpora. Hoću samo da istaknem da ona postoji i da predstavlja oblast proučavanja politikologije sa znanjima dobijenim i teorijski i iskustveno, koja su neophodna da bi nenasilni otpor dao rezultate.

Pojedinim strateškim merama služe se sve strane, a ne samo pobunjena, svaka u svoju korist.

Postoji i još jedan, veoma važan razlog, zašto ove proteste ne treba porediti sa onim iz devedesetih. Ovaj put, u Srbiji se definiše model za ceo svet. Prisina vakcinacija, ograničavanje kretanja… Hoće li na Zemljinoj kugli ipak pobediti građanska sloboda?




Od Srbije zavisi.

PROČITAJTE I:

Milica Cincar-Popović: Evropska kultura je kao i tango



Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije