Priče Tatjana Stepić Stošić

Tatjana Stepić Stošić: SEMAFORSKA ZAVIRIVANJA

MediaSfera

 

Piše: Tatjana Stepić Stošić

Foto: Duško Vukić

 

 

Danima tako ujutro kad krenem na posao, gubim vreme čekajući zeleno svetlo na semaforu.



 Često pevam iz sveg glasa kad me pogodi pesma. Uglavnom gledam svoja posla i obično ne obraćam pažnju šta se dešava u kolima koja nestrpljivo jauču u tom uzavrelom redu i dele sa mnom čekanje.

Ali eto, jednom, na tom jednom „dugočekajućem” semaforu, skrenem pogled ka komšijskim kolima. I tako je krenulo moje virenje u tuđe automobilske trenutke. Znam da nije pristojno, ali jednom kad vas obuzme to zagledanje, teško je da se zauzdate. Posmatrala sam uglavnom one uparene… one koji su u dvoje stisnuli živote na prednjem sedištu…

Razne priče se tu bez reči i glasa pletu. Gluve priče koje sve govore. Svašta sam doznala iz praznih pogleda, okrenutih glava, ruku koje mašu na sve strane…

I tako sam počela da ih prepoznajem… tipovi, ko preslikani…

Oni koji su dosadili jedni drugima, koji ćute, svaki na svoju stranu gleda, nikako da se prevare da jedno drugo krajičkom oka zakače… on obično dobuje prstima, ona gleda kroz prozor nalakćena… oboje doterani, firmirane naočare, frizura pod konac, dobar auto, najbolje godine oko 45… sve završili, obavili, stekli, a ništa nemaju… jedva čekaju da iz tog izađu u neke druge živote…

Onda oni gde on sve vreme ćuti, gleda pravo, stiska besomučno volan, zglobovi mu pobeleli, suzdržava se, a ona ne prestaje da priča… melje, lepo vidiš da joj jedna reč drugu prestiže, kinji ga, kritikuje, traži…

I obrnut slučaj, ona kao ubijena sedi kraj njega, tiha i neugledna, skupila se ko pet para, utanja u ono sedište, prepadnuta, dok on maše rukama, stalno ljut, stalno je ukucava rečima ko čekićem, glasan i stalno antiprotivan

Ima i onih koji razgovaraju, naizgled je sve normalno, ali kad ih bolje pogledate, vidite da se trude da svom životu daju privid sreće, da su im reči ravne linije, da se ne dodiruju, ni oni jedno u drugo ne gledaju.

Pitaćete se kako u ovom mom „izveštavanju” nema mladih, zaljubljenih parova koji se ljube, koji cvrkuću jedno drugom neke lepe i nežne priče.




Ima ih, sigurno, ali u neko drugo vreme, ne u sedam ujutro kad ja idem na posao.

Ali to je već za neko drugo „zavirivanje”.

 


Tatjana Stepić Stošić

 

Sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. “Sidro” joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije “Drska molitva” …

 

 

 

 

 

 

 



Kategorije