MediaSfera
Piše: Spomenka Ćirić – Janković, psiholog – konsultant
Foto: Mladen Jovičić
Foto: Pixabay
U psihološkom smislu, pojavu pandemije korona virusa možemo da uporedimo sa cunamijem. Za kratko vreme, prvi put u novijoj istoriji 1/3 svetske populacije pogođena je bolešću i dodatnom brigom kako finansijski opstati, zbog gubitka posla, ili kraha biznisa. Obolevaju siromašni i bogati, stariji i mladi, čak i deca, čitave porodice. Mnogi ostaju bez osnovnih sredstava za život…
Na izazove koje je donela korona, ne reaguju svi isto, neko je otporniji neko manje otporan, neko će imati veliki problem da prihvati bezbednosne mere, postaće agresivan, a neko će biti anksiozan.Većina, oko 70% ljudi će se relativni lako adaptirati, oko 20% ljudi će imati depresivne ili anksiozne probleme, a oko 10% ljudi će posle pandemije imati potrebu za psihološko-psihijatrijskom podrškom duže vreme.
U Srbiji se živo sećamo bombardovanja, migracija, ratova u okruženju. Iz iskustva znamo da mlađi teže podnose ovakva stanja, a stariji su silom prilika razvili mehanizme odbrane koji naročito u prvo vreme mogu da koriste. Mladi, oni koji žive sami i materijalno ugroženi su u najvećem riziku.
Da li umemo da vodimo računa o sebi i drugima u uslovima kovid pandemije?
Neposredno posle ukidanja vanrednog stanja, držala sam seminar i iznenadila me je potreba ljudi da negiraju opasnost od korona virusa. Osim mene, samo je još jedan učesnik nosio masku, a na potrebu za održavanjem fizičke distance – niko se nije obazirao. Među učesnicima je bilo više prisnosti, šale, opuštenog ponašanja nego što je to uobičajeno, uz objašnjenje da svi žele da se malo opuste posle karantina i striktnog pridržavanja mera, da „sve bude kao pre“.
Za vreme trajanja karantina ili samoizolacije, pravili smo TOP liste mesta koje ćemo obići „ kad sve jednom prođe“, ljude sa kojima ćemo piti kafu, ići na ručak, u klub. Čini se da se ljudi žele da zaborave da je virus još uvek među nama.
Pandemija je naišla iznenada i potpuno poremetila naše živote, uz veliki strah za naš i živote naših bližnjih. U prvom trenutku, potpuno zbunjeni i neprilagođeni, sećamo se kako su nam prijale karikature, humor na temu korone, smešni video klipovi. To je pomoglo da se manje plašimo. Zatim smo negirali smrtonosni potencijal virusa, verovali da se smrtni ishodi dešava nekom drugom. Kada smo počeli da poznajemo nekog ko se zarazio kovidom, javio se bes i tuga.
Slično, kao i kada se pojavio HIV, počele su da se umnožavaju neproverene informacije, mitovi ali i činjenice. Jedna od činjenica, koju treba često ponavljati jeste da MI NAŠIM PONAŠANJEM MOŽEMO DA UTIČEMO da se kovid virus ne širi i da se umanji rizik od zaražavanja.
Teorije zavere i kovid virus
Sa pojavom kovid virusa, javile su se i teorije zavera, neko veruje da su virus namerno proširili po svetu iz neke laboratorije u Kini ili Americi, za nekog je virus povezan sa čipovanjem, ili potrebom finansijskih moćnika da zarade na prodaji vakcine, ali uvek su teorije zavera povezane sa idejom da neko moćan iz senke, neko ko ima puno novca, želi da naudi ljudima, a mi ljudi, po teoretičarima zavera, ma koliko se trudili, nemoćni smo da to promenimo, a samim tim nismo ni odgovorni.
Verovanje u teorije zavera o koroni, OSLOBAĐA NAS RAZMIŠLJANJA, prikupljanja činjenica, analiziranja, proveravanja izvora i u krajnjoj liniji OSLOBAĐA NAS ODGOVORNOSTI da bilo šta možemo da promenimo našim delovnjem.
Od svih dostupnih činjenica, mi vrlo često biramo samo one koje se slažu sa našim verovanjima ili sa našom ličnošču pa tako sami sebe zavaravamo da smo u pravu.
Širenje teorija zavera ili negiranje da virus uopšte postoji, naročito je prisutno u sredinama gde se ne promoviše dovoljno naučno mišljenje, gde se intelektualci, eksperti raznih profila ne cene i nemaju svoje mesto u društvu.
Zašto su teorije zavera posebno opasne kada je kovid u pitanju?
Kada je kovid u pitanju, NAŠIM PONAŠANJEM MOŽEMO DA SMANJIMO RIZIK OD ZARAŽAVANJA I ŠIRENJE VIRUSA ( nošenje maske, fizičko distanciranje, često provetravanje prostorija, pranje ruku). Teorije zavera nas unapred pasiviziraju prikazujući nas kao žrtve, pa tako umanjuju našu šansu da razumemo fenomen kovid, da prikupljamo informacije iz relevantnih izvora , da razmislimo i donesemo odluke i prilagodimo svoje ponašanje novim okolnostima. Pozitivan primer adaptiranog ponašanja u novim uslovima je sledeći:,ako znamo da je vreme izloženosti uticaju virusa važno, kada odlazim u tržni centar,staviću masku i kupovinu obavi u što kraćem roku . Ako vidite da svi nose masku u tržnom centru, a jedna osoba baš uporno to odbija, velika je šansa da veruje u neku od teorija zavere ( smeh).
Šta možemo da uradimo da bismo doprineli smirivanju pandemije?
Procenjuje se da oko 3 milijarde ljudi trenutno muči isti problem – kako zaustaviti pandemiju, kako smanjiti rizik od zaražavanja.
Postavljanje jasnih i svima poznatih pravila ponašanja i posledica nepridržavanja tih pravila je važno, kao I doslednost u primeni. Stručnjaci i javne ličnosti daju primer i pomažu da se otkloni nelagodnost, čak stid koji se javlja kada prvi put primenjujemo nešto novo u svom ponašanju. Lakše nam je da nosimo masku kada vidimo da to rade članovi kriznog štaba, predsednik, popularne lićnosti.
Plairanje preventivnih aktivnosti je usko povezano sa načinom prenošenja virusa. Prevencija mora da bude intenzivna i da uključi veliki broj ljudi. Svako može da doprinese prevenciji nošenjem maske, čestim pranjem ruku, smanjenjem kontakata, čestim provetravanjem prostorija. Izmena zakona može da pomogne u usvajanju novih oblika ponašanja Pokazalo se da je nužno sankcionisati nepridržavanje nošenja maski u javnom prostoru. Specifična edukacia zaposlenih i uspostavljanje protokola naročito na mestima gde cirkuliše mnogo ljud, kao što su banke, pekare,restorani itd. je nužna.
U uslovima pandemije, važno je da vodimo računa i o svom psihičkom zdravlju,osećanju dobrobiti. Pokazalo se da je usamljenost faktor rizika, zato je važno da ne zanemarimo kontakte sa prijateljim, rođacima. U uslovima pandemije, moguće je preći i na virtuelne forme druženja. Možda će nas ova situacija podstaći da razvijemo nove veštine za izlaženje na kraj sa izazovima, kako da razvijemo samodisciplinu, samomotivaciju, donošenje konstruktivnih odluka, uspostavljanje novih pozitivnih odnosa sa drugima, razumevanje tuđe pozicije.
Od pojave korone, prošli smo put od straha do solidarnosti. U dnevnim novinama sam skoro naišla na oglas vredan pažnje, na izjavu zahvalnosti dobrom komšiji koji je donosio lekove i namirnice drugoj porodici za vreme vanrenog stanja.
Fenomen širenja kovida nam je pokazao da samo zajedno , solidarno, možemo rešiti problem . Granice za virus nisu problem, ali ako vodimo računa o sebi i drugima imamo rezultate. Ljudi su povezani, međusobno zavisni,ali zavisimo i od prirode više nego što smo mislili .
Na koji način možemo da pomognemo sebi kada nas preplave jake emocije?
Dobra vest je da možemo da utičemo na naše emocije, misli, ponašanje i tako postanemo otporniji čak i u situaciji kao što je kovid. Prvi korak je da prepoznamo i imenujemo emociju koju osećamo (strah, tuga,bes…). Drugi korak je da prepoznamo misli koje nam se „motaju po glavi“(„boli me grlo – to je kovid“, „razboleće se neko meni blizak“, „nikada neće biti kao pre“, „neću moći da putujem“,“ izgubiću posao – neću imati šta da jedem“…) Treći korak je prepoznati šta u vezi sa tim što osećam i mislim mogu da uradim ( „izmeriću temperaturu“ „pozvaću prijatelje“, „uradiću vežbe disanja da se smirim“, „izaćiću u šetnju“, “istuširaću se“, „slušaću muziku i čitati knjigu“… ) Ako to ne pomaže, moguće je pozvati neko Psihološko savetovalište, sve više ih nudi usluge besplatno.
Spomenka Ćirić – Janković
psiholog – konsultant
e-mail: spomenkac08@gmail.com
skype: spomenkac08
PROČITAJTE I:
Spomenka Ćirić – Janković: Kako da mladi nauče veštine za zdrav život, bez veštačkih stimulansa
O korona virusu iz ugla psihologa: Strah nas štiti – anksioznost šteti
Dodaj komentar