MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Najviše na svetu mrzim zavidne ljude. Najviše sam u životu sretala zavidne ljude. Jedva sam čekala da se završi srednja škola i da pobegnem od zavidnih drugara i od njihovih trikova kako da te ponize, sapletu, omalovaže i da preko tvoje grbače dođu do uspeha. Došla sam na fakultet i obradovala sam se novim ljudima koji su potpuno drugačiji od onih iz srednje škole. To su ljudi spremni da pomognu, to su ljudi koji rade na sebi i nastoje ka tome da se razvijaju u svakom mogućem smislu.
Vodila me je činjenica da konačno imam normalne ljude kraj sebe i da konačno svi ravnopravno idemo istim putem. Javljaju mi se koleginice i kolege, traže pomoć ja im pomognem, posle toga oni meni i tako u krug. Onda je jedna koleginica koju nikad nisam videla počela konstantno da se javlja sa pitanjima, a ja na svako njeno pitanje sam pružila ispravan odgovor. Dijalog između nas dve teče ovako:
- Koleginice, možeš li mi molim te reći kad je ispit?
- Mogu, naravno, ispit je u ponedeljak u devet sati ujutru.
- Je l’ si sigurna?
- 100%?
- Da, 100% sam sigurna da je ispit u ponedeljak u devet sati ujutru.
- A kako znaš to?
- Pa videla sam na sajtu fakulteta, okačili su obaveštenje. Uđi i proveri.
- Dobro onda, ma ne neću da ulazim, verujem ja tebi.
Posle 10 minuta poruka od iste osobe:
- Znači, ispit je u ponedeljak u devet?
- Da, tako je.
- To piše na sajtu fakulteta?
- Dobro sad ću da proverim hvala ti puno.
- Nema na čemu.
I tako, sa ovom koleginicom sam razmenila bezbroj ovakvih poruka od oktobra do juna. Izašli smo na ispit, profesor pita usmeno jednu koleginicu, ja sedim pored otvorenog prozora i od sirena automobila ne čujem veći deo razgovora. Koleginica se vraća na mesto, a ova sa kojom sam razmenila bezbroj poruka je pita koje joj je pitanje profesor postavio. Ja opet ne čujem pitanje. Ta koleginica izlazi, a ja dozivam studentkinju sa kojom sam razmenila podosta poruka:
- Koleginice, možeš li da mi ponoviš pitanje, nisam čula?
- Ne, ne mogu. Moram da slušam ostala pitanja.
Aha, znači tu smo!
Koleginica očekuje odgovor od mene na svoja pitanja koja mi hiljadu puta postavlja, a meni ne može da pomogne i da mi da odgovor na jedno pitanje. Okej, sad si pokazala ko si i ako imaš obraza nećeš mi se više nikad javiti, mislim se u sebi. Posle par dana ona se opet javlja, a ja, ćurka, dajem joj odgovor.
Nisam zlopamtilo i ne volim da se svetim, vraćam istom merom i da budem bezobrazna i drska. Hvala Bogu pa su mi sve kolege i koleginice pre svega normalne osobe, a i spremne su da pomognu u svakom trenutku. Mnogi mi kažu da nije trebalo ponovo da pomognem ovoj nekolegijalnoj koleginici i da je stavim na crnu listu osoba koje meni neće pomoći i kojima ja neću pomoći. Ali, ipak, ja to ne mogu.
Znam da je zavidna i da se boji da će neko drugi biti bolji od nje, ako mu ona pomogne. Kako radiš, tako ti se vraća to je činjenica, ali ono što je važnije od karme i činjenice da me je opet povredila zavidna osoba jeste to što postoji nešto važnije od ocean u indeksu, a to je ljudskost i prijateljstvo.
Ako će ocene biti jedino što ćeš sa fakulteta poneti onda mislim da nije trebalo da upisuješ društveni fakultet, jer na društvenim fakultetima je mnogo važnije društvo od ocena, tu se student ne meri po ocenama, već po srcu i duši. Zahvalna sam na svojim dobrim kolegama, a ovu zavidnu osobu nadam se da neću sresti u svojoj blizini, kao i još jednu koja mnogo voli da tračari i da se svađa, ali o njoj neki drugi put.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar