Komentar

Biljana Maksimović: PO LEK ISPRED PARLAMENTA

demonstracije-milicija-skupstina-srbije-beograd.jpg

MediaSfera

 

Piše: Biljana Maksimović

 

 

Nakon njegove izazivačke, drske, lažljive,i neracionalne i demagoške tirade dogodilo se nešto što na časovima glume Aleksandar Vučić nije naučio, što nije viđao na tridesetak ekrana razmeštenih po zidovima kancelarije, što nije pročitao u dnevnim sondažama javnog mnenja koje besomučno naručuje.




Društvo jeste zarazio, državu načinio neimunom na kriminal i korupciju, nije sve građane odvojio od razuma i savesti. Stege straha od boleti, neizvesnosti i sasvim izvesnog ugnjetavanja popustile su pred stalnim ponavljanjem izmišljenih dokaza, poricanjem stvarnosti i odbijanjem krivice.

Izmišlotine su lakše za obradu, zato što se za razliku od istine neprekidno mogu dorađivati, popravljati, menjati. Jedino sa čime nije računao je vek trajanja i kvarljivost. Tri decenije poriče se realnost gledanjem u kontrolisane medije. Možda zato je Vučić kao uvertiru za dnevnu dozu seruma laži, svoj patetični govor naciji držao uoči redovnog termina pregleda vesti. Formula koju nije on izmislio i podastro, da glas iz kutije zameni sve istine činjenice i naučne potvrde, no, jeste nešto sa čime je računao unapred. Ovaj opsenarski trik u kojem je svetska kriza, pandemija i politička teskoba nešto što odmaže svima izuzev vlastodršcu nije prošao.

U ljudskoj prirodi je da ide za onim što je napred.  Nije bitno kuda. Vukući svoj teret ka neizvesnosti, sa propagandom koja ječi odasvud. Sada je Aleksandar Vučić očekivao da se prihvati i potpuno stajanje, krotko pristajanje na okove koji ti vezuju ruke i noge pred bolešću koja hara. Onaj koji se pre nekoliko meseci smejao i nagonio na put do Milana sada sa skupljenim usnama priča bez poleta o kolektivnoj tamnici. Preveliku i preskupu cenu Vučićevog monstruoznih putešestvija građani nisu više spremni da plate. Ni, sam Vučić ne može rukama u džak večito, sto evra kao nadnica za strah isplaćena, za zaborav nije fakturisana.

Pokazala se nažalost i trošnost političkih saveza. Sve zajedno oni nemaju više pet hiljada ljudi. U prestonici. Na stranu njihove unutrašnje slabosti trvljenja i konflikti, neposobnost da se ujedine za i u ime građana čini ih nemoćnima, nedostojnim da predvode. Ne pronalaze predugo iskaz koji bi se razumeo ili koji bi bio prihvaćen i izvan kruga koji sami ocrtavaju. Bezopasni su po režim zato što ne mogu promeniti dominantno raspoloženje, odbijajući da promene sebe same. U akustici Vučićevog autoritarizma reči ne znače ništa ili znače predaju.

Da procesi koje generiše vlast uništavanja društva i kriminalizacije države ne bi bio završen dvostrukom pobedom vlasti mora se borba voditi neprestano, bez zastajkivanja, osvrtanja i prebrojavanja. Vučić iste stvari naziva različitim imenima, ali uvek računa na besćutno prihvatanje ili odustajane.

U nekoliko sledećih dana Srbiji se pruža šansa da postane neka druga i drugačija zemlja. Vučić je dokazao sinoć slanjem policije i uopotrebom bezrazložne i brutalne sile da ne može postati ništa drugo.

 Kao u svim presudnim trenucima smisao ne sme izgoreti u grotlu i ne smeju istinu da govore u ime svih trbuhozubci. Građani i građanke su u stanju da sve reše. Ili bar veći deo toga. Ne smeju nam se rečnici samo razlikovati, već namere i ideje. Političku zbunjenost i okretanje u krugu spirale nasilja koje je pokrenuo po inerciji starog radikala početak je ozdravljenja većine.

Sredsva informisanja u rukama vlasti u kojima nema prostora ni za jedno drugačije mišljenje postaće tesnac i za režim. U uvedenoj atmosferi straha, sa suzavcem u očima, tragovima krvi u ustima, ne sme se ići putem nasilja. Uzvraćanja na bezumlje. Početak nismo kao građani mi označili, sve drugo mora biti naše, da prostor na platou i u zbilji ne bi ispunili oni koji sve rade po zadatku i u rok službe.




Sinoć ispred Parlamenta na koji trenutak ukrštali su se putevi ekstremnih desničara, nacionalista i militarista sa običnim, dobronamernim i mislećim svetom. Svi razlozi, prošlost i budućnost biće ono što čini da se razdvoje zauvek. Njihove uloge u protestima piše neko drugi, oni sami ne znaju šta je na sledećoj strani i ne znaju koja je snaga i strana građana i građanki.

Autorka je članica Glavnog odbora Dmokratske stranke

Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije MediaSfere



Kategorije