MediaSfera
Piše: Tatjana Stepić Stošić
Foto: Duško Vukić
Dobro nam belo jutro u belom gradu! Evo njega!
Sneži gusto, spustio belu nacigovanu zavesu na karnere… a pahulje skroz lude, valjda dugo nisu padale, pa ko puštene s lanca…
Vitlaju bez reda, sudaraju se, prepliću, igraju u nekom samo njima poznatom ritmu, jurišaju, ukoso, pa u krug, neodlučne ko devojke na prvom sastanku, izvode neke akrobacije po vazduhu…
I onda se, tako blentavo radosne, samoubilački sunovraćuju na staklo kola, rasprskavajući svoj kratki beli čipkani život u obične kapljice vode koje klize u nepovrat…
Došlo mi da stanem, da ne vozim, da ih pustim da se malo odmore, da ih zadržim tako mekane i nežne ko šustiklu, tu na prednjem staklu mojih kola…
Stižem na posao, izlazim iz kola, otvaram kišobran…
I onda se setim jedne priče da je sreća kad prve pahulje uhvatiš u kosu i trepavice…
I zatvaram kišobran…
Hodam lagano,
Puštam ih da se upliću u kosu ko svadbeni ukrasi,
Da se kače za trepavice ko biseri…
I stvarno sam srećna u tom trenutku, a ne znam zašto… A nije ni važno što ne znam…
Sreća ne mora uvek da ima ime…
Tatjana Stepić Stošić
Slete
la je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. “Sidro” joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije “Drska molitva” …
Dodaj komentar