MediaSfera
Piše: Ivan Milјković
Foto: Stahinja Đorđević, privatna arhiva
Strahinja Đorđević, diplomirani slikar konzervator kaže da se protiv svojatanja srpskih srednjovekovnih svetinja od strane albanskih vlasti trebamo boriti kompetencijom i stručnošću, istorijskim činjenicama koje su na našoj strani, lako dokazive, i na tome treba potencirati i pobijati sve besmislene tvrdnje Albanaca.
Srbe, istinskim naslednicima iskonske hrišćanske pravoslavne misli i estetike čini Freska, odnosno ikona, koja je odrednica za obraz. To bi, kako je naglasio u intervju za portal „Riznica“ trebalo da bude lice i obličije našeg naroda.
To što se rodio u Prištini umogome je uticalo na izbor životnog poziva jer se na taj način, kaže, vratio na rodno Kosovo i Metohiju.
- Već u 21. godini dobili ste priliku da svoje umeće iskažete na važnim restauratorsko – konzervatorskim projektima. Da li ste na nekih način osetili strah zbog odgovornosti i tako važnih zadataka koji su pred vama?
-Baviti se zaštitom kulturnih dobara, neposredno radeći na njegovom celovitom očuvanju, jeste izuzetno odgovoran posao koji iziskuje veliko znanje, besprekornu koncentraciju i svest da se u vašim rukama nalaze dragocenosti koje svedoče o postojanju, kontinuitetu i istorijskom trajanju sopstvenog naroa. Istovremeno, važno je naglasiti i to da je kulturno nasleđe istovremeno i identitetsko.
Za mladog čoveka sa takvom mišlјu bojazan nije strana, ali se ona potiskuje profesionalnošću, posvećenošću i umećem koje se nadograđuju i savladavaju stalnim stručnim usavršavanjima i učestalim neposrednim kontaktom sa kulturnim nasleđem i radom na njegovom očuvanju. Tako se kroz konzervatorsko-restauratorski rad na kulturnom nasleđu predaka svakako projavlјuje i lјubav ka ovom pozivu, a kako sveti apostol Jovan svedoči u svojoj prvoj jevanđeoskoj poslanici: ,,Ljubav izgoni svaki strah“.
- Posle iskustva rada na brojnim i veoma odgovornim projektima, šta je to što naše crkveno freskoslikarstvo ili graditelјstvo čini posebnim u odnosu na druge pravoslavne narode u našem bližem i dalјem okruženju?
-Ono što je svakako ono što nas čini posebnim i jedinstvenim u opštehrišćanskom, a ne samo u pravoslavnom svetu jeste temelј naše crkve, ugaoni kamen prepoznat kroz istoriju našeg naroda kao Svetosavlјe.
Sveti Sava I Srpski i blagorodna loza Nemanjića uspeli su da pravoslavno hrišćanstvo utkaju u dušu i bit srpskog naroda, koristeći najuzvišenije obrasce graditelјstva i slikarstva
Sa druge strane, vizantijska civilizacija je predanjski, kroz ravnoapostolsko projavlјivanje po mnogo čemu izuzetne i jedinstvene ličnosti cara Konstantina I Velikog, uspostavila hilјadugodišnji kontinuitet podarivši vaselјeni velike istočne oce, svetitelјe, apologete, propovednike, ispovednike, filosofe, istoričare, himnografe, graditelјe, slikare…
U takvom ambijentu i istorijskom vremenskom razdoblјu, mudrošću naših vladara uspeli smo da crkveno graditelјstvo istoka transformišemo i prilagodimo našem poimanju estetike i duhovnosti tog vremena, dobivši neponovlјivi raški graditelјski stil koji je dominirao u nekolicini crkava i mauzoleja nemanjićkih vladara.
On je za vreme vladavine kralјa Stefana Uroša II Milutina doživeo dodatnu transformaciju, srodivši se u još većoj meri sa kulturnim i duhovnim nasleđem Vizantinaca, formirajući tako još jedan velelepan srednjevekovni stil poznat kao vardarski odnosno srpsko-vizantijski.
Dodiri istočne i zapadne hrišćanske evropske kulture, sa pregršt varijacija i upliva romaničkih, gotičkih i vizantijskih motiva u graditelјstvu naših crkava svedoče o autentičnosti istih među pravoslavnim narodima i osobenosti koja je prepoznata na svetskom nivou.
To svedoče naše bogomolјe koje su se našle na Uneskovoj listi svetske baštine, počev od Studenice, Dečana, Pećke Patrijaršije, Gračanice, Sopoćana, Bogorodice Ljeviške…
Kada govorimo o freskoslikarstvu potrebno je da probudimo svest duboko utonulu i usnulu u beznađe vremena u kome živimo i spoznamo da Srbija nije zemlјa splavova, egzit festivala i guče, nego zemlјa slavne i velike prošlosti izobražene na zidovima naših svetinja. O tome svedoče stotine hilјada kvadratnih metara izuzetnog freskoslikarstva širom Srbije.
Najlepše likovne predstave predrenesansnog doba nalaze se upravo na zidovima naših crkava i manastira, počev od studeničkog Raspeća, mileševskog Belog anđela, dečanskih anđela, gračaničkog Strašnog suda, sopoćanskog Uspenja Presvete Bogorodice, moračkog svetog Ilije i još pregršt prelepih fresaka koje svedoče o istinskom bogatstvu otelotvorenom preko kičice u samu istorijsku i duhovnu srž čitavog našeg naroda.
Sve ono što je stilski iznedrila pozna Vizantija, u stvaralačkom zenitu kroz celokupnu epohu renesanse Paleologa, može se u svojim najznačajnijim dometima pronaći upravo u našim srednjovekovnim hramovima.
To je ono što nas izdvaja, što nas čini istinskim naslednicima iskonske hrišćanske pravoslavne misli i estetike. Freska, odnosno ikona, koja je odrednica za obraz, treba da bude lice i obličije našeg naroda preko kojih će nas identitetski prepoznavati ceo svet. To dugujemo sebi, to dugujemo našim precima, ali i našim potomcima.
- U jednom od intervjua ste izjavili da je na Vas najveći utisak ostavio manastir Žiča. Šta je to što ta srednjevekovne građevine, prema Vašem mišlјenju, izdvaja u odnosu na druge?
-Definitivno da je u središtu svega duhovnost samog mesta kojim odiše čitava Žiča. Kao čovek koji je liturgijski orjentisan želim da ukažem na to da je ambijent u kome se uznosi Evharistija i služba Božja izuzetno važan za duhovni doživlјaj vernika.
Žiča poseduje sve elemente duboke duhovnosti, od ambijenta, arhiteture, fresaka, drevnosti, prohujalih kralјevskih, carskih i sužanjskih vremena pa sve do ustrojstva manastira i sestrinstva koje je u službi Bogu besprekorno.
Gajenje vizantijskog stila pojanja na službama doprinosi toj drevnosti i duhovnosti koja vas obuzima na tom svetom mestu. Ukoliko želite da osetite punoću dostojanstva i duhovnosti svoga naroda uputite se u Žiču. Osetićete i videti šta su istinsko dostojanstvo i duhovnost pravoslavnog hrišćanina koje vas može poneti i osnažiti u svim vremenima. Tome doprinosi činjenica da je Svetosavlјa istinski hristonosno i aktuelno u svim vremenima.
- Da li to što ste rodom sa Kosova i Metohije ima uticaja da se uvek prihvatite zadataka koji su u vezi sa poduhvatima koji su vezani za ovdašnje svetinje?
-Ima uticaj, naravno, i to veoma intimni i sveprožimajući.
Kada sam se opredelјivao za poziv celoživotnog čuvara kulturne baštine umogome je na tu odluku uticalo upravo to što sam se rodio u Prištini. Moja želјa je bila da se kroz očuvanje kulturne baštine vratim na Kosovo i Metohiju i učinim nešto za naše kulturno nasleđe. To mi je neočekivano, sticajem okolnosti, pošlo za rukom i to je jedan od najlepših i najradosnijih momenata u profesionalnoj karijeri. Velika je čast da u ovom vremenu punom opasnosti i izazova služim svome narodu i Crkvi upravo na mnogostradalnom Kosovu i Metohiji. Naši napori moraju umnogome da budu fokusirani na nasleđe koja se nalazi na tim prostorima jer ono spada u najugroženije i iziskuju našu najveću brigu i pažnju.
- Nedavno su albanski mediji, tačnije TV Klan, ruševine crkve Ubožac, koja se nalazi kod sela Močare u opštini Kamenica, kao i crkva u selu Vaganeš, proglasili albanskim bogomolјama. Kako da se borimo protiv takvi manipulacija i zašto naše institucije ćute na takve primere grubog i opasnog istorijskog i kulturnog plagiranja.
-Ono što nas i dalјe najdublјe i sudbinski povezuje sa Kosovom i Metohijom i što tu istorijsku regiju čini neotuđivim delom Srbije svakako je naša kulturna baština koja je od davnina posejana lјubavlјu blagorodnih predaka. Stoga mi moramo da budemo mudri i žnjemo njene plodove, plodove koji nam daju legitimitet da istrajavamo u duhovnoj, identitetskoj, kulturološkoj, istorijskoj, demografskoj borbi na tim prostorima.
Svakako da albanska strana to uočava kao problem koji se na neki način mora rešiti i srpsko pitanje svesti na demografiju, pri tome brišući identitet. Očita im je namera da to učine oduzimanjem svetinja i kulturnih dobara, ali i krivotvorenjem istinskih istorijskih činjenica koje nedvosmisleno upućuju na vekovnu prisutnost našeg naroda na tim prostorima.
U konkretnom primeru crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, koja se nalazi nedaleko od sela Močare, ali i u svim drugim primerima, potrebno je da se borimo znanjem i stručnošću, a pre svega istorijskim činjenicama koje su na našoj strani. Istorijski izvori, materijalni i nematerijalni, su sveprisutni i njima uporno treba pobijati sve besmislene tvrdnje Albanaca.
Treba bolјe poznavati, odgovorno čuvati i popularizovati sopstveno kulturno nasleđe. Istovremeno, potrebno je na sve načine jačati svest o njegovoj prvorazrednoj važnosti i značaju za dalјi duhovni i biološki opstanak Srba.
Dešavaju se mnogi važni poduhvati koje pokreću i sprovode naše ustanove kulture u oblasti očuvanja i zaštite kulturnog nasleđa, ali su oni nedovolјno medijski propraćene i podržani. Stoga se i stiče utisak da su projekti izvođenja mera zaštite na kulturnim dobrima retki i da se na brojne izazove i opasnosti ne odgovara blagovremeno i stručno.
Nadamo se da ćemo u budućnosti i dalјe biti na visini zadatka i da ćemo sa još većom istrajnošću, stručnošću i popularizacijom kulturnog nasleđa uspeti da sve atake nedobronamernih preobratimo u našu korist kako bi kulturno nasleđe, u celosti očuvano i zaštićeno, bilo predato narednim generacijama osvetlјavajući im put koji vodi ka onoj Srbiji koja je večna i nepropadlјiva.
- Koja bi bila Vaša poruka pravoslavnom živlјu na Kosovu i Metohiji, kao i sveštenstvu, kako da sačuva svetinje u trenutku kada je država nemoćna ili nedovolјno radi na sprečavanju falsifikovanja činjenica i istorije?
Dužni smo da pronađemo snagu da nastavimo borbu koja vekovima neprestano traje. U obavezi smo i da očuvamo svetinje koje kao kulturna baština važe za najugroženije u Evropi i čitavom svetu.
Na tom se putu moramo sećati naših predaka, svetlonosaca, čuvara Svetosavlјa i Kosovskog predanja. Potrebno je da sledimo njihove primere, nazirući na horizontu naše potomke kojima moramo da stvorimo ambijent u kome će dostojno nositi epitet Srbina i olakšati im borbu koja predstoji.
Naš trud uvek treba da bude dostojanstven i prožet lјubavlјu prema našim nedobronamernicima. Da lјubimo neprijatelјe svoje kako nam Hristos zapoveda, a vladika Nikolaj (Velimirović) upotpunjuje. Neprijatelј nije neprijatelј, no surovi prijatelј koji nas suočava sa slabostima i upućuje na pokajanje. Naši napori treba da predstavlјaju vapaj da se nedobronamerni urazume i da nam bogomolјe ne uništavaju, kako se to na evharistijskom sabranju svakodnevno i uznosi u molitvama.
Pred sobom uvek treba da imao istinsko hrišćansko načalo: ,,Ko hoće sa Hristom u Raj mora se popeti na Golgotu“. Naša Golgota jeste Kosovo i Metohija na kome je potrebno da, kao pokajani razbojnik na Krstu, sopstvenim iskrenim i potpunim pokajanjem zavapimo ka Hristu i u radosti dočekamo potpuno vaskrsenje naše duhovne kolevke.
PROČITAJTE I:
Strahinja Đorđević: Briga o kulturnom blagu me vratila u rodnu Prištinu
Dodaj komentar