Ljiljana Šarac: Nesvakidašnja sudbina prstena jedne kraljice

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto BB – Marko Krstić

“Zlatna žila” Ljiljane Šarac je pravi istorijski triler, pun intrigantnih zapleta i obrta. Za potrebe dobre priče Ljiljana je prvi put “ubila”.  „Zlatana žila“ nas vodi na nesvakidašnje putovanje kroz vekove – od zlatom bogatih rudnika Kosova i dvora Nemanjića u 13. i 14. veku, preko početka 20. veka sve do naših dana ovog 21. veka.

Kompleksna priča sa mnogo likova, nekoliko tokova radnje koje povezuje on – prsten kraljice Teodore, supruge kralja Stefana Dečanskog i majke cara Dušana. Predmet divljena, izaziva kod ljudi osećanje pohlepe i želje za posedovanjem. Gde će to odvesti junake otkriće čitaoci ovog izuzetnog štiva.

Ljiljana Šarac je profesorka srpskog jezika i književnosti, nekadašnji PR preduzeća Lasta i kolumnistkinja portala MedijaSfera. Do sad je objavila istorijske romane  Opet sam te sanjala, Gde sam to pogrešila i Zid tajni, kao i dva urbana ljubavna romana  Stariji i Starija. Dobitnica je nagrada Smederevskog Orfeja, Beogradskog pobednika. Autor je izdavačke kuće Evro book.

Poput glavnog junaka i roman ,,Zlatna žila” ima nesvakidašnji put.

-Dugo je nastajao, a dosta vremena mu je trebalo i da dođe do čitalaca. Prvo se našao u mojim rukama, posle više meseci provedenih u magacinu. Stigao je i do čitalaca koji su mi se obratili porukom i kupili ga on line. Veliki broj primeraka se proširilo po čitavoj Srbiji. Onda se našao i u Evro Book knjižari. Prve reakcije onih koji su ga pročitali, bile su divne. Više njih je reklo da je ovo moja najbolja knjiga do sada. Pojedini su pitali hoće li biti nastavka! Stvari su došle na svoje mesto. Želja svakog pisca je da roman ode od njega u svet, kaže Ljiljana Šarac.

• “Zlatna žila” je roman sa dosta likova, kompleksnom pričom koja se proteže od 13. do 21. veka. Koliko dugo ste  radili na ovom romanu?

–Ovaj roman je nastajao godinama. Ideja se začela veoma davno. Gotovo pre jedne decenije. Bavila sam se njome i ostavljala je po strani, zavisno od toga šta mi se činilo prečim. Sve vreme sam osećala nesigurnost hoću li moći da dovoljno istražim priču o rudarstvu, nastanku i putu prstena, priču o zločinu koju pričam po prvi put. Strah me je odvlačio od teme. Pa kada bih prikupila hrabrost, ponovo bih čitala, dodavala nove komadiće slagalice. I tako godinama…

Tek kada se svega sabralo toliko da je pulsiralo u meni kao lava u vulkanu, usudila sam se da napišem prvo slovo prve reči, a onda je priča potekla…

• Odakle ideja da pišete o prstenu kraljice Teodore?

Već su me istraživanje i pripremanje za pisanje prvog romana ,,Opet sam te sanjao’’ odveli do neiscrpne teme o skrivenom blagu i lovcima koji ga traže. Rado sam čitala legende o mestima u Srbiji gde se veruje da je zakopano, pećinama u kojima je skriveno, crkvama gde je pohranjeno… Uz njega idu uzbudljive storije o nemanima koje ga čuvaju, nesrećama koje stižu one koji za njim posegnu… Mašta naroda je neiscrpna po tom pitanju. Na putu svojevrsne virtuelne potrage na različite načine je pred mene iskrsavao prsten jedne kraljice. Zlatni predmet neprocenjve vrednosti privukao mi je pažnju svojom nesvakidašnjom sudbinom. Radilo se, naravno, o Tedorinom prstenu, koji  je sačuvan do danas i nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu.

• Poput Tolkinovog prstena i ovaj prsten majke cara Dušana nosi u sebi zlu kob? Da li je cela priča romana u domenu istorijske fikcije?

–Vraćanje u daleku prošlost traži mnoga domišljanja i domaštavanja. Ipak, kada je o zloj kobi reč, meni su neke činjenice pomogle da zastupam tu tezu. Teodora Smilec ja na srpski dvor došla sa bugarskog. Ćerka cara udala se za najstarijeg sina našeg kralja. Dobro se prilagodila novoj sredini. Bila je snažan oslonac mužu Stefanu (Dečanskom). Prošla je sa njim razna iskušenja, a najveće je bilo progonstvo u Carigrad, nakon sukoba sa ocem Milutinom. Tamo je ostala bez sina Dušica koji je umro jako mlad. Kada se vratila u Srbiju i kada su stvari krenule nabolje, nije bila u prilici da u svemu uživa, (nakon što joj je muž krunisan), jer se razbolela i ubrzo upokojila…

Takođe je zla kob pratila i kralja Aleksandra Karađorđevića koji ga je nosio mnogo vekova kasnije…

• Koja je tajna dobrog istorijskog trilera?

–Ako priča protrese, potrese, ponese pisca, on je reš pečen da stvara čuda. Lako mu je onda da smišlja obrte, ukršta žanrove i involvira čitaoce u svet koji je stvorio. Istorijski triler nudi uzbuđenja, dinamiku, misteriju, rešavanje zagonetki i dobar provod.

Roman postaje svojevrsno štampano platno na kom se odvija radnja koja je brza i puna zaokreta. Čitalac sve treba da vizuelizuje kao da gleda dobar film. Za junake treba da se veže, da za njih navija i strepi…

• Vešto ste slagali poznate istorijske činjenice, legendu i današnje doba. Šta je to novo što nam donosi “Zlatna žila”?

–,,Zlatna žila’’ je poput pletenice. U njoj se ukrštaju tri vremenske ravni – i to sa početka 14, 20. i 21. veka. Prepliću se istorijske činjenice, legende i fikcija. Možda ovaj moj 6. roman ne donosi ništa novo (što se ne da saznati istraživanjem na Guglu ili malo pomnijim iščitavanjem istorijskih činjenica), ali je na nesvakidašnji način ukrstio podatke i tu strukturu ojačao romantičnom ljubavnom pričom.

Zanimljivo je da ćete se, čitajući ovu priču, naći iza ogledala i šetati ulicama srednjovekovnog Brskova, Novog Brda, Carigrada, Trnova, Skoplja, Budimlja, Nerodimlja, Skadra… Zavirićete u svakodnevni život rudara, zlatara, travara, dvorske posluge… Ući u lične drame vladara i vladarki i sagledati ih kako su živeli u krugu svoje porodice. Roman je rekonstruisao i vaskrsao celu jednu epohu. Otuda ima efekat svojevrsnog vremeplova u koji su spremni da sednu ljubitelji ovog žanra.

• Koliko danas znamo o nastanku prstena kraljice Teodore?

-O nastanku prstena se malo zna. Izvori spekulišu o njegovom putu kroz vreme i detaljno analiziraju izgled, pa na osnovu toga donose zaključke. Slažu se da se radi o filigranskoj virtuoznosti, o talentovanom majstoru koji je spojio tehnike i motive Istoka i Zapada, radeći na prstenu. Zbog ugravirane biljne i životinjske ornamentike ovom komadu nakita se pripisuje i magijsko dejstvo da štiti i čuva vlasnika. Na to upućuje i natpis na vratu prstena: KTO GA NOSI POMOZI MU BOG. Takođe je na glavi prstena simbol kuće Nemanjića – dvoglavi orao, što upućuje da je imao i upotrebnu vrednost. Služio je kao pečatnjak.

S obzirom da sam do svih tih saznanja došla iz naučnih radova pisanih u modernom vremenu, odlučila sam da krenem obrnutim putem. Odmotavala sam klupko unazad i razmišljala o toku njegovog nastanka. Od pronalaska grumena zlata, do trenutka kada će se kao muževljev poklon naći na prstu kraljice Teodore. Pokazalo se da je taj pristup izuzetno produktivan jer me odveo do razvoja rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji, Brskova kao jednog od prvih jakih rudarskih centara, potom Novog Brda i čuvenih zlatara koji su stvarali prava mala remek-dela.

I ja sam, radeći na ovom rukopisu, doživela svojevrsno virtuelno putovanje kroz vreme. Zadovoljstvo je neopisivo i nemerljivo. Kada se tokom istraživanaja ,,iskopa’’ dobra ruda, lako je nakon toga izliti i ukrasiti dobru priču.

• Još 1915. godine, razbivši u kosovskom manastiru Banjskoj sarkofag kraljice Teodore, prsten je uzeo, tačnije – ukrao, regent Aleksandar Karađorđević. Postoje li pouzdani izvori koji bi ukazali na to da je sarkofag 1915. godine po naređenju regenta Aleksandra Karađorđevića obijen? Zna li se zbog čega je to učinio?

–Jasno je da takvih informasija u udžbenicima, monografijama i istorijama XX veka – nema!Ali nezvanični izvori pravi su rudnici zanimljivih podataka. Oni donose brojna svedočenja koja upućuju da je ujdurmi, traganja, pa i skrnavljenja bilo…

• Sto godina kasnije prsten je nestao iz zbirke Narodnog muzeja. Ko su kradljivci kulturnog blaga danas?

–Kada rekonstruišemo ulice, nailazimo na ostatke iz prošlosti. Kada oremo njive, iskopavamo drevno blago. Mnogo toga što je pronađeno ne prođe zvanične procedure, već ilegalnim tokovima biva prokrijumčareno preko granice i završi u privatnim kolekcijama. Kupaca ima iz celog sveta.

Kada se zvanično otvori neko polje na kome rade arheolozi, u našoj zemlji se dolazi fantastičnih eksponata. Pa, opet, nalazila sam podatke da je jedan naš muzej čak 3-4 puta pljačkan. Naravno da počinioci nikada nisu pronađeni, a da su dragoceni predmeti završili preko granice u rukama stranih kolekcionara.

Uostalom, ta priča je stara koliko je sveta i veka. Zar se nije isto dešavalo sa antičkim, egipatskim, vizantijskim nasleđem?… Tužno je to što mi ne uspevamo (ili se ne trudimo dovoljno) da naše u potpunosti sačuvamo u 21. veku!

Sve to mi je dalo ideju, da i ja, izmaštam jednu pljačku. Meta je srednjovekovna zbirka Narodnog muzeja i prsten kraljice Teodore u njoj. Bilo je zanimljivo osmisliti ceo proces njegovog nestanka. Zbog toga sam u romanu po prvi put morala i da ,,ubijem’’ svog junaka!

• Pišete i o srednjovekovnim rudnicima, čitaoce vodite u rudarska okna iz kojih se vadi zlato, temelj moći Nemanjića. Da li je ova tema dovoljno istražena? Kako ste dolazili do podataka i rešavali istorijske neodumice?

-Tema srednjovekovnih rudnika, na kojima je počivala moć čitave dinastije Nemanjića, nesaglediva je, moćna, čini mi se naiscrpna, a tako je malo o njoj pričano i pisano, da sam i sama tek malo zagrebala po njoj!

Kralj Uroš Prvi je u srpske zemlje doselio Sase, pripadnike germanskog plemena koji su bili čuveni rudari u celoj Evropi. Oni su unapredili i osavremenili vađenje rude u Srbiji. To je rezultiralo otvaranjem brojnih novih rudnika i većim iskopavanjima. Otuda su porasli iznosi poreza koji se slivao u državnu kasu, te je i moć zemlje rasla. Ono što je započeo kralj Uroš nastavili su i kralj Milutin, pa njegov sin Stefan Dečanski…

Razvijala su se naselja oko novootvorenih okana, gradile se crkve, otvarale trgovinske i zanatske radnje, kovnice, ali i mehane, konačišta… Sve je išlo u napredak.

Podataka je malo, razbacani su u literaturu, ali zlatnu žilu pronađe onaj ko za njome istrajno traga.

• Koji je najveći strah pisca kada mu izađe novi roman?

-Strahova je mnogo, a nada je samo jedna. Svaki pisac želi da se novi roman dopadne čitaocima. Najveći strah autora, kod istorijskog trilera, predstavlja sumnja da nije promakla neka greška – bilo u činjenicama, logici, policijskim procedurama na koje se pozivate. Zato ja tri puta merim, jednom sečem, i opet strahujem…

• A  šta najveća želja?

-Želja mi je da se knjiga preporučuje. Da se priča širi. Da je moje čitateljke poklanjaju drugaricama za rođendan. Da je pakuju u kofer kada putuju na odmor. Da se nađe u bibliotekama i bude stalno na čitanju…

• Sebi ste zadali žestok tempo – jedan roman godišnje. Koliko vremena ulažete u prikupljanje materijala i istraživanje, a za koliko završite pisanje?

-Najteže mi je da pronađem temu koja je snažnog potencijala. Ona prvo meni mora da se svidi. Moram da zbog nje imam trnce po celoj koži. Sve treba da bridi od želje da sednem i ispričam priču koja me je ,,zaposela’’. Kada se nađem u tom stanju, znam da ćemo svi biti zadovoljni – i ja, i urednica i čitaoci. E, ali treba stići do tog momenta! Tome prethode godine posezanja za pričama koje se mnogo puta pokažu kao stranputice ili ćorsokaci… Ima tu i perioda kada vlada suša kao u pustinji. Nema ideje ni za lek. Onda i kada se pojave javi se sumnja da nemaju dometa, i da vas neće daleko odvesti. I kada ste je izabrali, predstoje vam meseci pa i godine istraživanja, čitanja, premišljanja, traganja, pripreme, saživljavanja sa idejom, da biste došli do toga da osećate da treperite od želje da počnete sa pisanjem!

Moja priprema traje veoma dugo i najviše uživam upravo u toj fazi rada.

Pisanje je nešto što je ujedno i grč i zadovoljstvo. To je večita borba sa belinom papira ili stranice na monitoru. Svaka ispisana je mala pobeda, korak ka višem cilju, cigla u zidu vaše nove priče.

Nadam se da je ,,Zlatna žila’’ dobro ,,sazidana’’.