Tatjana Stepić Stošić: GLEDAJTE SRCEM

MediaSfera

Piše: Tatjana Stepić Stošić

Foto: Duško Vukić

Gledam je. Sedi ovako svakog dana sa polomljenim kišobranom, jedan dan u crno-beloj, drugi u teget-beloj, treći u braon-beloj haljini istog kroja, uredne, nalakirane frizure… misliš, nikog nema, sama i zalutala…

A onda iz vode izleću njenih troje unučića… ogrće svako peškirom, pa ih onda redom briše, svaki prstić na rukama, pa na nogama, pažljivo, da ne preskoči, pa ih onda istrlja cele peškirom dok se ne zacrvene, da budu suvi i da se ne prehlade (nema veze što je +42)… pa im da krofnu, a oni ko pilići oko nje…

Skreće mi pažnju ta svakodnevna igra njenog brižnog nemicanja i dečjeg tiskanja uz nju. Ne mogu bez pitanja šta ona radi sama sa tom dečicom koja tiho uđu u vodu, iskupaju se, pa opet bez vike i buke izađu na jedan njeg mig. Sklona, kao i svi ljudi, da prvo masku vidim, da po pojavnom sudim, prilepljujem joj etiketu stroge i opasne bake, koja voli u sve da se meša, i koju svi moraju da slušaju.

I onda čujem da ona ne ume da pliva, da je alergična na sunce, al’, eto dovela svojih troje jer, kažu, nema ko drugi da ih dovede, ona o njima brine (tragična priča o snahi i sinu)…

I onaj kišobran, i one haljine, i ona natapirana, lakirana frizura sinuše u meni ljubavlju i poštovanjem…

Postiđena, gledala sam je kako strpljivo svaki dan svoju tugu leči ljubavlju kojom ušuškava svoje siročiće.

Ne, zaista mnogo toga nije onako kao što u prvi mah izgleda…

Gledajte srcem a ne samo očima, što reče Mali Princ.

Tatjana Stepić Stošić

Sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. “Sidro” joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije “Drska molitva” …