Diktafon

Biljana Oljača: Kultura je kod nas presedan

Biljana-Oljaca-intervju2.jpg

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Dragana Draganović

 

 

Obrazovan, kulturan, i pristojan svet koji razmišlja svojom glavom poslednjih godina zasigurno postavlja sebi sledeća pitanja: ’’Pripadam li ja vremenu u kome živim? Da li je moguće da su nekultura, bahatost, i primitivizam uzele toliki primat nad kulturom, vaspitanjem i ljudskošću?




Na ovu i druge slične teme razgovaramo sa Biljanom Oljačom, koja je jedan od najvećih stručnjaka za PR na našim prostorima, specijalista za Public Relations i autorka knjige ’’Istine i zablude o PR-u’’. Biljana  više od dve decenije radi PR za najveće kompanije i uticajne ličnosti,  mediji su joj najuža specijalnost i vodila je najveće PR projekte rađene na ovim prostorima.

  • Šta je ono što prvo primetite u komunikaciji kod ljudi na našim prostorima?

Prvo primetim da mnogo ljudi u stvari uopšte ne komunicira, nego drže monolog. Dakle, nema one kulture u komunikaciji da svoju misao kaže jedan sagovornik pa pusti drugog da iznese svoje mišljenje. Ne! Nego su to monolozi bez početka i kraja, ponekad i bez smisla.

Takođe, jako je čudno da dosta ljudi u Srbiji imaju neverovatnu potrebu da u razgovoru ispadnu jako pametni. Pa će vas ubeđivati u nešto što ona/on zastupa (ma koliko to ponekad bila banalna stvar) satima i do besvesti (ako im to dozvolite). I potroše strašno mnogo i energije i vremena samo da bi za kratko nahranili svoj ego. Shvatate koliko je to pogrešno i smešno. Kada naiđem na takvog sagovornika ja uradim sledeće: u jednom trenutku razgovora kažem: ’’U pravu si!’’ I kada se lice tog ’’ubeđivača’’ razvuče u osmeh ja dodam: ’’I šta ćeš sad’ sa tim što si u pravu? Obično nastane muk. Tu ljudi shvate besmisao onoga što rade.

Sledeća stvar u komunikaciji koju na našim prostorima često primećujem je negativa. Ljudi su u razgovoru jako negativni, uglavnom pričaju o tome kako su vremena teška, kako nemaju novca i sl. Da se razumemo, svi mi znamo u kakvom vremenu živimo ali i svi imamo izbora da sve što nam se ne dopada promenimo. Naravno, ako imamo hrabrosti za to.

Ne, ljudi tapkaju u mestu decenijama, nesrećni su i nezadovoljni ali ne preduzimaju ništa da to promene. Ali, ako je njihov izbor da budu nesrećni to je njihova stvar. Ali nemaju pravo da svojom negativom opterećuju druge. A to obično rade. Zato takvim ljudima treba jasno dati do znanja da kako ja kažem nismo korpa za otpatke njihovih loših i negativnih emicija. Ukoliko i tada nastave po starom takve ljude jednostavno počnite izbegavati. Zdravije je za vas.

  • Šta vas u komunikaciji sa ljudima najprijatnije iznenađenje?

Najprijatnije mi je kada već nakon par rečenica shvatim da razgovaram sa kulturnim, odmerenim i nenapadnim čovekom, sa kojim vam se komunikacija pretvara u čisto zadovoljstvo. To su razgovori u kojima nema nadmudrivanja, pametkovanja, ironije u glasu, visokih tonova jer sve ovo nabrojano je samo znak nemoći, i kada razgovarate sa ljudima koji u komunikaciji koriste takve stvari jasno vam je ko vam je sagovornik.

Obrazovan i kulturan svet je uvek gotovo neprimetan, u komunikaciji tih i odmeren, i uvek je više nego očigledno njihovo poštovanje sagovornika. Tako ih lako prepoznajete. A znate zašto je to tako? Zato što je taj svet svestan svog znanja i vrednosti, i svestan je činjenice da ako kaže nešto važno, bitno i korisno može to reći i veoma tihim glasom njegovo mišljenje će biti uvaženo. I znaju da nema potrebe da viču, mašu rukama, i izvode performans da bi ih neko čuo, razumeo i poštovao.

  • Pošto ste prethodnih godina imali priliku da neko vreme boravite u inostranstvu i da vidite i čujete na koji način ljudi tamo komuniciraju, možete li napraviti neko poređenje/paralelu njihovog i našeg načina komunikacije?

To vam je kao da poredite nebo i zemlju, tolike su razlike. Prvo što tamo primetite u komunikaciji je ljubaznost, velika ljubaznost. Tamo kada izađete na ulicu i krenete do prodavnice svaki čovek koga sretnete a koga i ne poznajete će vam se prijatno nasmešiti i pozdraviti vas. I već ta sitnica vam stvara jedan prijatan osećaj, i ulepša vam jutro/dan.

Drugo, vi tamo nikada nećete sresti dva čoveka koja se nadvikuju, svađaju, ne daj Bože psuju. Ne, čak i najveća neslaganja se rešavaju mirnim putem, bez obzira što vi vidite na licima suprostvaljenih strana ponekad i grč i ljutnju visok ton ćete retko čuti. Njihova lična kultura to njima ne dozvoljava.

Zatim, njihova neverbalna komunikacija (govor tela) je toliko odmerena, smirena mogla bih reći prijateljska, kao i oni sami. Tu prijatnu energiju konstantno osećate oko sebe. I tačno je da oni nemaju nekih većih problema sa standardom, da žive u uređenoj zemlji, da im je mnogo toga olakšano ali ja verujem da i kada svega toga ne bi bilo oni bi većinu stvari i dalje reševali osmehom. To je stvar njihovog kućnog vaspitanja i lične kulture.

  • Da li je to poštovanje koje je evidentno u njihovoj komunikaciji prisutno i u ostalim segmentim njihovog života?

-Jeste! Oni imaju poštovanje za svakog čoveka koji to poštovanje i zaslužuje. Kod njih nisam primetila sujetu, zavist, ljubomoru… Pretpostvaljam da ni oni nisu potpuno ’’operisani’’ od tih emocija, ali oni ih nikada ne pokazuju. Tamo je sve jako jednostavno. U poslovnom svetu, primera radi, ako ste dobar radnik (koji god posao radili) bićete jako poštovani, uvažavani i adekvatno nagrađeni.

Tamo su jedini kriterijumi vaše znanje i vaše veštine. To je jedino važno! Ako to posedujete za vas nema zime. I što je najinteresantnije ako ste dobar radnik/stručnjak oni će se na sve načine potruditi da vam pokažu koliko im je stalo do vas, i nastojaće na sve načine da vas zadrže u svom timu. I zato oni imaju lojale radnike. Razgovarala sam sa mnogim ljudima koji tamo rade, i od svih njih sam čula isto ovako mišljenje.

  • Šta mislite, koja je to najpogubnija emocija u komunikaciji kod ljudi u Srbiji?

Ogorčenost. Ta ogorčenost ljudi se tako vidi i čuje na svakom koraku da je postala kao neka epidemija. Opet naglašavam, svima je jasno kroz koliko izazova prolaze ljudi koji žive u Srbiji, ali ogorčenost im neće ništa dobro doneti. Uostalom, ljudi vremenom počinju takve osobe da izbegavaju jer toksično deluju na svoje okruženje. Klasičan primer ovoga o čemu pričam su društvene mreže, razne FB i viber grupe i sl. Ti online kanali komunikacije su u našim uslovima postali mesta za izbacivanje negativnih emocija. Pa kada pročitate nečiji komentar i mišljenje zaledite koliko je negative smešteno u par rečenica.

Ja sam pre par dana imala situaciju da sam u jednoj FB grupi objavila par idejnih rešenja koja je moja saradnica dizajnerka radila i pitala ljude iz grupe za mišljenje, onako iz znatiželje. Vi ste trebali to videti! Prvo, većina ljudi kao da jedva čeka da ih neko pita za mišljenje (jer gotovo niko nikoga u današnje vreme ne uvažava, i ne pita za mišljenje o bilo čemu), pa onda u želji da budu pametni počnu na pišu gluposti od toga, zašto je taj znak uzvika tu, ovo može malo levlje ili malo desnije i sl. Tek da se nešto napiše.

Ali da ste videli koliko je bilo ljudi čiji komentari jasno kazuju da te ljude nešto jako u njima boli. Duša pre svega. Da su puni neke negative, ogorčenja i loše energije i samo čekaju mesto gde mogu bar malo toga da izbace. Ali ono što je najgore  je činjenica da se oni širenjem te svoje negative iste ne oslobađaju.




Ona ostaje u njima. I umesto da krenu da traže spas za sebe kroz razne psihoterapije i na druge načine, oni idu okolo i ujedaju druge ljude koji sa njihovim životnim problemima koji su i uzrokovali tu negativu nemaju ama baš ništa. I tako se vrte u svom začaranom krugu dok ne shvate da nisu pogrešni svi ljudi oko njih (kako oni to vide) nego da je neophodno da prvo izleče svoju povređenu dušu, da bi mogli da nastave dalje.

 

PROČITAJTE I:

Biljana Oljača: Društvene mreže su naši lični mediji

Biljana Oljača: Niste savršeni, pa šta?



Kategorije