MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Moji roditelji su mene dobili kasno, ne znam zašto se to tako kaže. Ja mislim da nikad nije kasno da postaneš roditelj ako to želiš, a i mislim da dete dođe onda kada je dvoje spremno da budu roditelji, a ne onda kada neko kaže da je ženi po godinama vreme da rodi.
Elem, moji roditelji su malo stariji od roditelja mojih prijatelja. Već su više od pola veka na ovoj planeti, a mene muči jedan nepostojeći dug.
Roditelji su meni sve ugađali, školovali me, vodili na razna mesta, kupovali mi sve što sam želela, a opet ne previše kako ne bih bila razmažena. Mnogi ljudi koji poznaju moje roditelje i mene, stalno mi govore da ja ne bih bila ovakva kakva sam da nije njih. Ja sam ponosna što su oni moji roditelji i znam da su me vaspitali najbolje što su umeli i zahvalna sam im na svemu što su mi pružili i na prelepom detinjstvu i divnim uspomenama. Oni su puno ulagali u moj razvoj i trudili su se da izrastem u dobrog čoveka.
Ja se sada osećam dužnom. Osećam da sam dužna da ja njima na neki način vratim sve ono što su oni uložili u mene. Oni su od svojih usta odvajali za mene, da bih ja imala sve. Zato ja sada odvajam za njih. Ne želim da kupim najnovije i najmodernije krpice za sebe, želim da njima obezbedim sve što žele. Želim da se njima „odužim“ za sve predivne godine koje su mi pružili.
Jednog dana ću ja njima biti potrebna, kao što su oni bili potrebni meni. Oni će ostariti i biti bolesni, a ja ću tada njima kuvati, kupovati lekove i brinuti o njima. Zato sada želim da im ispunim sve snove i da im obezbedim ono što žele.
Nedavno sam kupila viseće petunije i okačila sam na naše tri terase, a onda sam kupila i novu travu koju smo posadili, nove sakscije, žardinjere, cveće, zemlju i sav pribor za baštovanstvo. Njihovu sreću vam ne mogu rečima opisati. To je za sve nas bilo jako emotivno i lepo, ne zbog tih materijalnih stvari, to dođe i prođe, već zato što pružam sreću nazad svojim roditeljima. Oni su planirali da baš taj vikend kupe sve to, ali sam ih ja u petak pred taj vikend iznenadila, a oni su bili presrećni, jer je njihova ’ćerka njima pružila to cveće.
Šta smo mi dužni svojim roditeljima? Ovo pitanje je potpuna glupost, zašto bi mi trebalo da se njima odužujemo? Pa oni su nas stvorili, jer su to želeli. Oni su nama podarili život i stvorili nam divne uspomene, jer su oni to želeli. Oni od nas nikada nisu, niti že tražiti da im se odužimo.
Ja iskreno mislim da sva deca treba da brinu o svojim roditeljima, jer su oni to zaslužili, a ne da ih deca strpaju u dom. Nisu ni oni nas strpali u dom kad je bilo teško.
Možda je povezanost dete – roditelj jača kod jedinaca, ali ja svakako stojim iza toga da bez obzira koliko dece imali, roditelji treba da dobiju istu količinu ljubavi i pažnje koju su oni pružili svom detetu ili svojoj deci ukoliko ih je više.
Evo dok ovo pišem, suze mi kvase tastaturu, zbog te povezanosti, da se ne bih nadula od plakanja, ovde ću stati, ali za kraj želim da poručim svima vama da svojim roditeljima s vremena na vreme pored ljubavi i pažnje obezbedite i nešto što jako dugo žele, ili im napunite frižider i zamrzivač, ili platite račune, izvedite u šoping, na ručak, u pozorište u šetnju. Nemojte zbog svojih obaveza na njih da zaboravite, jer oni treba da budu naš prioritet dok još nemamo svoju decu.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar