MediaSfera
Zakazana sednica Glavnog odbora Demokratske stranke, u nedelju, 21. juna zbog načina vođenja i izostanka dijaloga, žive reči i pravog sučeljavanja samo je ocrtala obrise sukoba između demokratskog i nedemokratskog. Zbog prekida sednice nije se čuo govor Biljane Maksimović, bivše šefovice Informativne službe Demokratske stranke.
Piše: Biljana Maksimović
Danas se zapravo defniše pitanje strategije Demokratske stranke. A od te strategije zavisi ne njen kratkoročni rezultat, nego možda i opstanak. DS je, da se ne zavaravamo, na minimumu političke podrške, sa negativnim trendom koji traje već godinama. Ako se taj trend ne preokrene, ako se ne pronađe put za novi rast – gde je onda Demokratska stranka? Nema je.
Danas je prilika koju smo juće propustili da DS kaže sa čim se SLAŽE i šta ne može biti DS i u DS. Da napravi razliku u odnosu na one koji koketiraju sa krajnjom desnicom; na one koji se zalažu za evropske norme, ali to ne pokazuju u svom svakodnevnom delanju; na one koji su levi anarhisti, na one koji ne umeju da se ponašaju, na one koji sa balkona dovikuju, spuštajući glavu čim izađu. Eto prilike da se Demokratska stranka vrati sebi!
Samo što više nikada ne smemo preslikavati Srbiju na ovako pogrešan način. Da predsednik stranke nije predsednik svih članova, već samo dela. Paradoksalno izgledamo iznutra kao zemlja koju želimo da menjamo. Da se borimo za titulu lidera bojkota, bez ispostavljenog računa i odgovornosti. Bojkot kao izabrani način preživljavanja za koji se ne zna odgovornost. Da borbu za pravnu državu počinjemo kršenjem pravni akata i zatiranjem prava na drugačije mišljenje. Za ljude, a svojih najboljih se odričemo.
Stav „mi smo DS, oni moraju nas da prate“ je stav pijanog milionera na Titaniku. Da li je moguće da mi 2020. ponovo govorimo o tome da narod greši, da su birači zalutali i da ne razumeju našu ideju? Koju im, pritom, nismo jasno ni izgovorili. Od odlaganja budućnosti i progutane sadašnjosti građankama i građanima su potrebni sasvim drugi programi, ljudi i reči od onih koje viđamo na sklepanim binama i nacionalnim televizijama. Ne treba nam strah, mržnja i osuda, treba nam nada, saradnja i snaga. Nismo zalužili da nas uvlače u rijaliti bez početka i kraja.
Sve je na nama. Želimo li da nam deca ostanu i postanu školovana? Želimo li sigurne penzije? Želimo li nova radna mesta? Želimo li slobodne medije? To su okosnice i smernice. Samim opstajanjem opredelili smo se za njih. Ukrupnjavanje demokratskog potencijala društva samo dobijamo, i, mi, kao stranka, i građanska javnost.
Najvažnija lekcija je da smo i veliki nekada i sada mali postali upravo zbog nas samih. Pogrešnog puta kojim tumaramo, saplićemo jedni druge, bez jasnog cilja. Mi tonemo, ako smo se zbog spasavanja odbacili toliko ljudi, sta je onda tereet koji nam vodu do grla dovodi: saputnici ili lose upravljanje krmom?
Zato treba ići u borbu za DS, a ne za pola procenta od 1.5% koliko možda sada ima DS. Kuća je opustošena zato što su ideje izašle, udaljile se od nas. Prigrlili smo ružne reči i poglede kao svoje. Koliko strašno izgleda svađa na način na koji se odvija unutar DS. Kao kada stara plemićka porodica se svađa oko podele jednog ejcajga jer je sve drugo izgubila. Tragično, krležijanski tragično. Proći će imena, liderske sujete, glupo je da se potrošimo na njih. Juče neko nije mogao da prebroji koliko je struja i partija nastalo iz DS, danas gotovo da možeš prebrojati ljude koji su ostali u DS.
Ovo danas neće biti pobeda, neće biti zaokret, neće biti novo, neće biti dobro ukoliko dozvolimo fanfare. Samo pružena ruka i korak napred. Nijedan omladinac, nijedan mladi čovek ni za tren ne sme postati bot, nikada više dve kolone, dve omladine, dva nepomirljivo udaljena čoveka, niko i nikada više prozvan kao Vučićev, nijedan član samo broj za i protiv i nikada politika isključivosti i isključenja kao odbrana i poslednji dani.
I izboriti se je reč, potrebna, programska, sadrži, ne slučajno i borbu i biranje. Kad je nema, kada smo nemi, dakle, sve truli i na ustajalo vonja – pojavljuju se u medijima i među nama kao krstaši sa pretnjama, isukanim mačevima tek toliko da razjare sve žene, uvrede umne, ponize demokrate, obesmisle dijalog i udovolje svojim političkim sponzorima.
To nisu ljudi nemirne savesti, ni čuvari našeg zajedničkog dobra, već prodavači svetonazorske boze, koji su u stanju preći svaku crtu moralne dopustivosti kako bi opstali u borbi za resurse i funkcije. Njih se moramo odreći ili njihovo odložiti među police.
Autorka je članica Glavnog odbora DS i potpisnica Inicijative za sazivanje Izborne skupštine
PROČITAJTE I:
Biljana Maksimović: Razlozi su u nama
Biljana Maksimović: MEDIJSKO SILOVANJE
Biljana Maksimović: Bojkot kao borba
Dodaj komentar