Duhovnost

PRAVOSLAVNO HRIŠĆANSTVO, SISTEMSKI RASIZAM I POGREŠNA STRANA ISTORIJE

MediaSfera

 

 

Pišu: Džordž Demakopulos (George Demacopoulos) i Aristotel Papanikolau (Aristotle Papanikolaou)

 

 

Kada je arhiepiskop Jakov pružio podršku Martinu Luteru Kingu u Selmi 1965. godine, mnogi Grci u Americi su ga klevetali, jer su bili uvređeni zato što se njihov arhiepiskop „bratimi sa huškačima za građanska prava.”




Pedeset i pet godina kasnije, stavovi su se drastično promenili. Jakovlјevo marširanje rame uz rame sa Martinom Luterom Kingom smatra se jednim od epohalnih trenutaka u pravoslavnom hrišćanstvu u Sjedinjenim Američkim Državama, a možda i globalno. Mi danas ignorišemo ili se izvinjavamo u ime one generacije pravoslavnih koja nije razumela moralnu nužnost pokreta za građanska prava.

Sada se nalazimo u sličnom trenutku. Da li će naši unuci morati da se izvinjavaju u naše ime jer smo mi podržali pogrešnu stranu, ili ćemo prihvatiti kritički duh pokreta „Crni životi su važni” zato što je to moralno i teološki prihvatlјivo?

“Crni životi su važni”

Slogan „Crni životi su važni” isplivao je na površinu nakon nekoliko ubistava koje su policijske snage izvršile nad nenaoružanim crncima. Nјegova prvobitna svrha bila je da obelodani sistemski rasizam koji je prisutan u institucionalnim infrastrukturama u našem društvu: policija, vlada, ekonomija i crkve su samo neke od njih.

On predstavlјa produženje Pokreta za građanska prava i njegovog zahteva da Sjedinjene Američke Države treba da, prema rečima Martina Lutera Kinga, „postupaju ispravno kao što piše na papiru.” Međutim, danas je rasizam drugačije obojen od onog iz šezdesetih godina prošlog veka: on više nije primetan u autobusima, izlozima, fabrikama, korporacijama, formalnom obrazovanju, univerzitetima, vojsci i u vladi; ali je i dalјe  sistemski prisutan u svim sferama, što znači da je utkan u samu infrastrukturu svih ovih institucija – i mnogo je suptilniji, skriveniji i teže ga je uočiti.

Svako ko negira ovaj sistemski rasizam mora da pruži odgovore za postojanje nejednakosti u dohotku između crnaca i belaca, za eksponencijalno veće stope privođenja crnaca i crnkinja, za manjak crnaca u profesorskim zvanjima  i univerzitetskim učionicama, za rasno etiketiranje koje je prisutno i na ulicama, za nesrazmerni nedostatak pristupa zdravstvenoj zaštiti ili priuštivom stambenom zbrinjavanju, i u poslednje vreme većoj stopi infekcije izazvane virusom COVID-19 – ova lista je mnogo duža.

,,Svi životi su važni”

Među pravoslavnim hrišćanima, kao i drugde, često čujemo suprotno: ,,Svi životi su važni.” Mi to ne poričemo. Suštinska hrišćanska istina jeste ta da su svi u Božijim očima nesumnjivo jedinstveni; ali, ako roditelј ima dvoje dece, a jedno je maltretiralo ono drugo, roditelј bi sigurno pohitao da brani žrtvu, iako i dalјe voli „nasilnika“. Stoga, Božja lјubav ne protivreči Nјegovoj prioritetnoj naklonosti ka potlačenima.

Takođe čujemo „Plavi životi su važni”. Opet, ni to ne sporimo, jer i mi lično imamo prijatelјe i članove porodice u policijskim snagama. Borba protiv prisutnosti rasizma u sistemu ne znači i napad na policiju. Ovo je lažna dihotomija. Međutim, treba skrenuti pažnju na to da problem ne čini nekoliko loših pojedinaca u policijskim snagama; problem jeste taj što je rasizam sistemski utkan u strukturu rada policije: obuke, strategije i izvršenja. Rasno etiketiranje i policijski posao koji se temelјi na statistikama predstavlјaju dva glavna primera.

Najzad, čujemo kako se lјudi protive bilo kakvoj povezanosti sa pokretom „Crni životi su važni jer bi to impliciralo pružanje podrške vrednostima koje su suprotne učenju Crkve. To umanjuje mogućnost da se raspozna raznovrsnost onih koji podržavaju pokret „Crni životi su važni“ i naslućuje mogućnost čiste politizacije koja nije moguća. Oni koji podržavaju Pokret za život često šetaju sa onima koji dele uverenja suprotna učenju Crkve. Štaviše, Pravoslavna crkva bi na društvenim problemima zaista trebalo više da radi nego što samo učestvuje u „Maršu za živote”. Crkveni oci su se neprestano borili protiv siromaštva i ugnjetavanja, a politika mnogih pravoslavnih crkava prema pojedinim pitanjima je sramotna.

Ako bismo bili iskreni prema sebi…

Za pravoslavne hrišćane, najznačajnija pouka iz pokreta „Crni životi su važni”  jeste ta što nameće ponovno građenje rasne svesti, gde su belci svih etničkih grupa stavlјeni pred izazov da zamisle kako je to živeti u crnom telu, kako to izgleda živeti u telu u zemlјi sa našom robovlasničkom prošlošću, živeti u telu koje će verovatno biti etiketirano, koje ima manju mogućnost da dobije posao, koje ima ograničen ili nikakav pristup zdravstvenoj zaštiti, kojem je neophodno priuštivo stambeno zbrinjavanje, koje strahuje od toga da će ga nedužnog ubiti policija, koje mora hodati ulicom sa neophodnom strategijom preživlјavanja pucnjave iz vozila u pokretu. Ta vrsta svesti predstavlјa naš hrišćanski poziv; za pravoslavne hrišćane, to jeste naš duhovni izazov, naša bogomdana sudbina.

Kao Amerikanci grčkog porekla, želimo da podsetimo sve koliko su naši preci propatili nakon Drugog svetskog rata i koliko su naporno radili u ovoj zemlјi, a često su trpeli diskriminaciju, kako bi uslove učinili bolјim za buduća pokolenja. Niko ne poriče ovakvu prošlost i uvek bi trebalo da joj odamo počast; ali ne prepoznajemo da je jedan od razloga što je im dopušteno napredovanje u ovoj zemlјi bilo to što su, pored napornog rada, bili i beli (to je jedan od razloga, ali ne i jedini). A većina ih se u ovu zemlјu doselila pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada rasizam nije bio prikrivan.

Ako bismo bili iskreni prema sebi, mnogi grčki pravoslavci su u to vreme bili rasisti; otuda i negodovanje kada je arhiepiskop Jakov šetao u Selmi. Takođe se zaboravlјa da je prvobitni greh ove zemlјe robovlasništvo; da njeni temelјi počivaju na ropstvu i da su Afroamerikanci uvek bili prinuđeni da pregovaraju o svom životu u mestu na kojem su bili prisilјeni da žive i gde se nikada nisu osećali dobrodošlim – čak ni danas.

Vreme će pokazati

Arhiepiskop Elpidofor iz Grčke pravoslavne arhiepiskopije razume situaciju i zato oseća dužnost da se bori protiv rasne nepravde. On ne želi da bude jedan od onih sveštenika kojima je Martin Luter King napisao svoje pismo iz birmingemske tamnice, a koji su mu uputili prekor zbog prouzrokovanja nevolјa i njegovog nestrplјenja. Kao hrišćanin koji je odrastao u Turskoj, Elpidofor je iskusio sistemsko tlačenje na načine koje većina Amerikanaca ne može čak ni da zamisli.

Problem leži u tome što mnogi Amerikanci – mnogi pravoslavni Amerikanci – ne žele to da zamisle. Radije bismo pognuliglavu, poricali i ignorisali, jer se plašimo da bi istinska jednakost crnaca i crnkinja bile samo na našu štetu.

Arhiepiskop Elpidofor shvata važnost sadašnjeg trenutka. Vreme je pokazalo da je Jakov bio u pravu kada je marširao u Selmi. Ono će takođe pokazati da je arhiepiskop Elpidofor  u pravu što šeta Bruklinom.

Kako će naši unuci za pedeset godina gledati na to kako smo postupili u ovom trenutku?

Izvor: Public Orthodoxy

PROČITAJTE I:

Pravoslavlje: Čuvar izvornog hrišćanstva




Džordž Demakopulos je profesor teologije i šef na Katedri za pravoslavne hrišćanske studije ,,Otac Jovan Majendorf i porodica Paterson” i direktor Pravoslavnog hrišćanskog centra pri Fordam univerzitetu u Nјujorku.

Aristotel Papanikolau je predsednik ,,Arhiepiskop Dimitrije” Katedre za pravoslavnu teologiju i kulturu, i kodirektor Centra za pravoslavne hrišćanske studije pri univertitetu Fordam u Nјujuroku.



Kategorije