MediaSfera
BASNA LI JE, ŠTA LI JE…
Piše: Tatjana Stepić Stošić
Foto: Duško Vukić
Misliš, vuk je!
Reži taman koliko treba. Sevnu mu očnjaci katkad, tek da pokaže da zube ima. Pogledom seče. Opasan!
Drhtaj te neki od njegove pritajene snage, na skok spremne, hvata. Ali ne odstupaš. Zamađijano čekaš. Ulovu se nadaš. Da ga nadmudriš. Ukrotiš. Njegove naoštrene zube oko svog grla da nosiš. A da se ne posečeš. Da pod njegovim krznom zanoćiš.
Ne mičeš. Da ga ne uplašiš. Da tvoj strah ne oseti. Znaš, mora jednom iz svog skrovišta izaći.
Da ti je da ga na čistinu namamiš. Da nema kud. Oči u oči. Da ga, tako junačnog, bude sramota da leđa okrene i bojište napusti.
Tišina niže vreme. Nit’ napred, nit’ nazad. Ni vuk, ni ti!
Počinješ da sumnjaš! Da li je to stvarno vuk bio?! Oko zna da prevari. Vidi ono što želi. Krupnu zverku! Snažnu i hrabru! Lova vrednu.
I kad se najmanje nadaš, pred tebe istrčava zec. Prevrće se, tapka nogama, zavarava mrdajući ušima i brčićima. Ko u cirkusu klovna izigrava. Čeka da te zapanjenost obuzme, pa da pobegne. Ne zna, taj kukavički komedijant, da ti on ne treba, da ne čekaš njega da te, kao Alisu, u zemlju čuda povede, niti da te kao Dugouško nasmeje.
Pustiš ga. On, veselnik, skakuće svojim putem, ne znajući da je mogao vuk da bude!
Tatjana Stepić Stošić
Slete
la je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. “Sidro” joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije “Drska molitva” …
Dodaj komentar