Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Danas nam je divan dan

mediasfera-Lepa-strana-sveta-Danas-nam-je-divan-dan.jpg

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

 

 

Juče mi je bio 56. rođendan. To su znali, i čestitali mi, samo najbliži.. Ostali nisu, jer je taj datum na mojim nalozima na društvenim mrežama nevidljiv, i to ne zato što krijem godine. Ne; jednostavno, zamorno mi je da se zahvaljujem na čestitkama. Bude ih puno, većinom od ljudi koji smatraju kako je obaveza lepo vaspitanog čoveka da pošalje čestitke slavljenicima o čijem im rođendanu platforma pošalje automatsko obaveštenje. 




Ne bi meni to čestitanje po automatizmu, srca i konfete bez pokrića, tako smetali da nije toliko toga bez pokrića u ovoj sadašnjosti; toliko praznih reči o pitanjima mnogo važnijim nego što je moj rođendan.

Ispričao mi je juče jedan prijatelj, koji redovno posećuje Svetu Goru, kako je pre izvesnog vremena upitao jednog monaha za koga se smatra da je prozorljiv, vidi li šta će biti s Kosovom. Monah ga je pogledao, kako je ovaj sav utonuo u svoju rodoljubivu brigu, i upitao ga: „A jesi li ti ikad upalio sveću za Kosovo?“ Poćutao je nekoliko sekundi, pa postavio i drugo pitanje: „Jesi li se ti ikad pomolio za Kosovo?“ Ta dva pitanja mog su prijatelja prenula kao hladan tuš.  Da, ništa mu nije lakše nego da, kad se pokrene razgovor o Kosovu, zapeni i saspe beskonačnu bujicu ogorčenih, pravdoljubivih, rodoljubivih reči. Reči, reči, reči…

Ali, ako stvarno tu domovinu svojih predaka nosi u srcu, kako to da se nikad nije pojavila u njegovim molitvama? Ili, ako je pravi vernik, kao što misli da jeste, zašto se ne moli iz srca? Ako… Monahova pitanja raskrinkala su njegovo licemerje koje nije bilo ni namerno ni svesno i pokrenula niz uvida u njemu, koji više nisu imali veze s Kosovom, pa čak ni s molitvom, već su mu ukazali na to koliko i on i svi mi malo stojimo iza svojih reči, čak i misli.

Jučerašnji dan bio je pun reči, i bez mog rođendana.

Dok je trajao protest protiv izgradnje MHE u zaštićenim delovima Srbije, ukazala mi se još jedna izjava koja šuplje zveči svakodnevno. Kakav rodoljubivi sjaj obasja ljude dok kao papagaji ponavljaju: „Ove godine letujemo u Srbiji, Srbija je jedna od najlepših zemalja sveta!“ Dragi moji, ne letujete vi u domovini zbog njenih lepota, već zato što je putovanje preko granice zbog epidemije „korona“ virusa skupo i komplikovano.

A što se lepote tiče – Srbija je zapuštena. Upravo sam se vratila s podužeg putovannja po našoj zemlji. Da, zaista je priroda divna – lepo je sve ono gde čovek još nije brknuo svojom pohlepom i kratkoročnom pameću. Divna je Srbija, dok je  posmatrate iz automobila. Ali, kad iz njega izađete, susretnete se sa trošnim parkinzima, kelnerima koji nemaju sitan novac da vam vrate kusur, klimavim toaletima, smeštajem u kome, koliko god da je nov i sređen, uvek nešto fali – curi slavina, internet se gubi, ili tuš loše meša vodu. Hoteli, restorani, galerije – ništa od toga nema rampu za invalidska kolica, a i da je ima, opet čovek koji ne hoda ne bi mogao sam da se vozi jer su pločnici neravni i puni rupa, pa mora neko da mu gura kolica preko svih tih prepreka.

Mislim se nešto, zar ne bi bilo logično kad bi svi ti koji govore o lepoti Srbije, učinili nešto da primećuju i neguju tu lepotu makar u svojoj ulici? Može i samo u svom dvorištu, ili zgradi. Ovako, kad mi komšija kome se kesa sa đubretom cedi po hodniku priča kako će, kao pravi Srbin, letovati u lepotama naše zemlje, nešto ne verujem ni u njegove rodoljubive ni u njegove estetske porive.

Mislim da mi izjave bez pokrića, prazne reči, ne bi ni smetale toliko, da su ostale u sferi nesvesnog. Nevolja je  što je isprazna blagoglagoljivost, izgleda, postala cenjena veština. Kako je to moguće nije mi jasno, ali ljudi kupuju sredstva za podmlađivanje koja reklamiraju šesnaestogodišnje devojčice, literarne mudrosti prostitutke, medicinske preparate ekonomiste…

Pa čak mi ni to, u stvari, ne smeta. Smeta mi što je sve ovo, što sam pomenula, kao neki trening za nesvesno življenje, dovelo do toga da je čovek počeo da mrzi „na dugme“. Društvu se servira neka priča, ne mora ni da zvuči mnogo uverljivo, ali koja „obelodani“ nekog neprijatelja tog društva, čiji članovi odmah počnu da – mrze. Duboko, intenzivno, ubojito. Mi smo siromašni, a on je bogat? Mrzimo ga! Možda bismo od njega mogli da naučimo kako zaraditi novac, ali ne – mrzećemo ga. Mi smo bolesni, a on je zdrav? Mrzimo ga!  Možda bismo od njega mogli da naučimo kako da popravimo svoje zdravlje, ali ne – mrzećemo ga. Mi smo nesretni, a on je vedar i optimističan? Mrzimo ga!  Možda bismo od njega mogli da naučimo kako da zauzmemo pozitivan stav prema životu, ali ne – mrzećemo ga.

E, vidite – problem je u mržnji. Ljubav dovodi do rađanja, napretka, evolucije. Proizvodi mržnje su smrt, propadanje involucija. Sada, u ovom trenutku, čovečanstvo se nalazi na pragu novog evolutivnog stepenika. Čovek može da se popne na njega, a može i da se raspadne u prošlosti. Kako taj novi stepenik izgleda, opisaću iduće nedelje. A zašto sam tako beskrajno optimistična iako se svakodnevno suočavam sa bedastoćama koje me bole? Pa, zato što sredina u kojoj živi nije ce svet i zato što znam da jedan prijateljski zagrljaj daje više snage nego što deset neprijatelja može da oduzme.

Mada sam uspela juče da eskiviram rođendanske aplikacije društvenih mreža, jedan program me je ipak otkrio, i poslao mi poklon. Viirtuelni, a opet pravi. Food Matters televizija koju pratim, posvećena zdravim principima ishrane i življenja, poslala mi je kao rođendanski poklon kuvar sa receptima za razne vrste zdrave čokolade. Danas ću napraviti jednu s trešnjama.




Kategorije