Priče Tatjana Stepić Stošić

Tatjana Stepić Stošić: JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU

MediaSfera

 

Piše: Tatjana Stepić Stošić

Foto: Duško Vukić

 

 

Jedna subota. Rano jutro. Laboratorija za vađenje krvi. Red se otegao. Neočekivano za privatnu praksu. Puno dečice. Setih se: obavezne analaze pred polazak u prvi razred.




Od svih mi nekako pažnju privlači mlada žena ispred mene u redu. Stalno se osvrće i gleda u vrata. Čeka. Onda ulaze njeni dvojica. Tata i sin. Ona se osmehuje ohrabrujuće. Mahne im da sednu. Došla je ranije da red zauzme, a oni kasnije, da mališan dugo ne čeka. Otac u maskirnim pantalonama, minđuša, kačket; mališa plav, nosi naočare, bled, usana nigde. Valjda se već uplašio. Majka iz reda podseća oca pokretima da mu otkopča jaknicu koja ga guši pod grlom.

Maše nekoliko puta, imitira pokretom otkopčavanje rajsferšlusa… Otac se toga ne bi setio ni da ga biješ. Mali ne diže pogled. Ručicom čupka trenerku, pa pomera načare. Brižna mama-kvočka opet nemuštim jezikom pokreta podseća oca da malenog uhvati za ruku i da ga pomiluje po kosi, da ga ohrabri. Dečak, saznajemo, Gavrilo se zove, mlati nožicama. Sve jače i brže kako se majka bliži šalteru. Nabira čeoce i obrve. Već i donja usnica počinje da igra.

Majka završila, seda pored njega i priča mu. Vidi se da ga je već pripremala.  Podseća ga da razume njegov strah, da mora malo da ga boli. On plače. Neće. Mama ulazi sa njim. Otac ni za živu glavu tamo ne bi provirio. Samo što se nije srušio. Osetljiv. Zbriše kroz vrata. Mama se unutra bori. Sestra koja vadi krv pokušava da ga zamaje. Nema šanse.

Mali se otima. Drže ga. Meni se nešto skupilo u grlu. Došlo mi da ga otmem.

Pomislim: eh, mili, ušao si u sistem. Da bi krenuo u tu školu, moraju krv da ti vade, da jako otvoriš usta i kažeš A, da dišeš, pa da ne dišeš, pa onda duboko, pa da čitaš neka slova na zidu, gledaš na jedno, žmuriš na drugo oko (to ćeš, itekako, često da radiš u životu),  da odgovaraš na razna pitanja, da crtaš, da bi videli gde da te ukalupe, gde će, kao novu ciglu u zid da te ugrade.

Ceo život ćeš da se otimaš, baš kao u ovoj sterilnoj laboratoriji. Stalno će ti neke analize praviti. Stalno ćeš pod nečijom lupom i nečijim budnim okom da budeš da se kojim slučajem ne otrgneš i iz proseka ne iskoračiš. Da budeš pelcovan poslušnošću, prećutkivanjem, da ti nečinjenje postane izbor, a neviđenje način života. Da ličiš, da se ne izdvajaš, da budeš po opštoj meri.

Završili. Odvode ga tako musavog od suza, zajapurenog lica, zapanjenog šta mu se dogodilio, zabezeknutog početkom svog novog života.

Ne zna da je postao još jedna cigla u zid zamalterisana.

 


Tatjana Stepić Stošić

 

Sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. “Sidro” joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije “Drska molitva” …

 

 

 

 

 

 




Kategorije