Putovanja

Naš reporter u Velikom Trnovu na mestu gde je prvobitno sahranjen Sveti Sava: TIŠINA KOJA “ODZVANJA”

MediaSfera

 

 

Tekst i fotografije: Ljubomir Ljuba Đorđević

 

 

U Velikom Trnovu, ispod brda Carevac, u crkvi “Četrdeset velikomučenika” nalazi se mesto gde je prvobitno bio sahranjen Sveti Sava. Na belo-sivkastoj mermernoj ploči piše samo: arhiepiskop srpski Sveti Sava 1236. Iznad uzglavlja, freska sa upaljenim kandilom…To je sve. Jednostavno i fascinantno.

Jutro je, devet sati… Spuštamo se krivudavim putem do crkve “Četrdeset velikomučenika”… Prolazimo ispod mosta … Vlada neki čudan mir, blaženstvo. Tik uz crkvu „lenjo“, gotovo bešumno teče reka Jantra.

Posmatram spoljne zidine crkve, patinirane, na kojima se naziru obrisi prohujalih vekova…

Skidam kapu. Takav je red. Otvaram teška drvena vrata porte uokvirene velikim kamenim zidom, i ulazim unutra… Prizor me je fascinirao!

Sve je vrlo lepo sređeno, negovano i brižno održavano. U porti crkve, trava ošišana na „kratko kao američki marinci“, cveće u najvećem cvatu iako je novembar mesec, zelenilo lepše nego u Škotskoj, kolorit boja i miomirisa mami sva čula… Na klupicama sede ljudi pogleda uperenih “u daljinu”… Koračam kamenom stazom, gotovo pobožno ka samoj crkvi koja se nalazi u dnu dvorišta… Vrata crkve otvorena, vidim plamičke upaljenih sveća koji poigravaju na promaji…

Neprestano dolazi narod sa svih strana… turisti, a i meštani, da se pomole, zapale sveću, posede u tišini i „poporičaju sami sa sobom“… Ljudi ulaze mirno, gotovo nečujno…

I tu, sa desne strane od ulaza, u starom krilu i dan-danas se nalazi mesto gde su nekada bile sahranjene mošti Svetog Save. Ulazim u neveliku prostoriju sa dva prozora koji bacaju škrtu svetlost na grob.

Položio sam desnu ruku na belo-sivkastu mermernu ploču na kojoj piše samo: arhiepiskop srpski Sveti Sava 1236. Iznad uzglavlja, freska sa likom sveca i upaljenim kandilom… Pored, vaza sa cvećem. U istoj prostoriji još samo nekoliko fresaka koje kriju tajnu prohujalih vekova…I to je sve. Jednostavno i fascinantno. Istovremeno.

Kroz glavu mi prolaze stihovi “Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi”…Čudan, nedefinisan osećaj sreće, tuge, blaženstva, venvremnosti… Na ovom mestu čovek ne može a da ne razmišlja o smislu života, prolaznosti…suštini postojanja i bitisanja…

Prise’am se časova istorije… Sveti Sava je bio “plave krvi”, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kako je Sveti Sava skončao u Bugarskoj?

Po povratku sa hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Smrt ga je zatekla 14. januara 1236. u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu.

Tadašnji bugarski car Ivan Asen Drugi, Savino telo je položio u pripratu trnovske crkve “Četrdeset velikomučenika”, mauzolej svih vladalara tzv. drugog bugarskog carstva.

Sinovac Svetog Save, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, preneo je njegove mošti iz Trnova u Mansatir Mileševu.

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinana-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka, na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Bogomolja u Velikom Trnovu je postala svojevrsni muzej naše duhovnosti. Iako je u rekonstrukciji, to nije prepreka da na poklonjenje srpskom svecu dolaze i Srbi, ali mu se mole i Bugari.

Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije