Tatjana Stepić Stošić: FOKA ILI BRKATA PRIČA

MediaSfera

Piše: Tatjana Stepić Stošić

Foto: Duško Vukić

Čupavi, fini, bujni, pufnasti, mustaći, čekinjasti, paperjasti, kitnjasti,

olovkasti, tanki, ušiljeni, potkovičasti, štucovani, uvijeni,

mangupski, ozbiljni, švalerski, banditski, muževni, komični, kicoški,

dalijevski, ajnštajnovski, hitlerovski, carskojozefovski, staljinovski, čarličaplinovski,

profesorski, filozofski, direktorski, trgovački, vojnički,

preteći, umiljati, zavodnički, grubi,

junački, hajdučki,

pravi i lažni…

Bisa ih je sve sanjala. Gotovo svake noći. Mrdaju, uvrću se, gibaju, skaču nad gornjom usnom, šapuću razne priče… Ko ona opajdara o kojoj joj je pričala komšinica, ona Šeherazada što je noćima svog muškarca pričama mučila i zaluđivala…

Nije mogla da zamisli da njen čovek nema brkove.

Jeste da ga još nije našla, ali bez brkova, zna dobro, ne bi mogao da bude…

Jer šta je čovek bez tog ukrasa na licu?

Čitala je negde da su ti brci i životinjkama važni. Ima ih i mačka, i foka, i onaj miš onako malecki i nikakav, i lav, i tigar…

Samo slabićima i kukavicama ne mogu da izrastu.

Eto, ni crv, ni glista, ni komarac, ni muva (od svih je nešto zazirala) brkove nemaju…

A onda je jedne noći sanjala foku. Kupa se, brčka, vesela, sve joj brci igraju… Ujutro je našla u babinom Sanovniku iz 1939. godine, lepo piše, da ne poveruješ rođenim očima:

„Foka – Sreća. Foke koje se kupaju i mrdaju brkovima – radosne vesti.”

A ona komšika, što je o  Šeherazadi pričala i svašta još nešto znala, rekla joj da je Sanovnik u pravu i u prilog tome dodala da u narodu postoji stara poslovica: „Što brkovi u foke su veći, to se nadaj pogolemoj sreći!“

I, bogme,  Bisa je počela ozbiljno da se nada.

Radila je na kasi u bakalnici, tu u blizini, dve ulice od kuće. Počela je da se doteruje kad krene na posao. Kupila od one komšinice Rajke miris, pa se prskala neštedimice, često i svog mačora časteći mirisnim kapima. Mučenik, danima su sve mačke u dvorištu bežale od njega.

Ofarbala se, malo više crveno, ali ju je frizerka Slađa ubedila da joj ta vatrena boja baš pristaje i ističe plave oči.

Kupila je neku čipkanu plavu bluzicu na drihere. Kad krene na kasi da kuca, a oni driheri samo uzburkano igraju i zvekeću na njenim prsima.

I tako u tom iščekivanju i nadanju, ko grom iz vedra neba, strefiše je brci. Kucala je, pa tek na tren podigla trepavice da kaže koliki je račun, kad ih je ugledala. U noge joj udarili. Ruke nikako da umiri. Ispade joj onaj sitniš. Ni da se sagne da pokupi, nit da čestito pogleda njihovog vlasnika. Stajala je tako, dok je on skupljao novac rasut kao njen nemir. Uspravljao se, visok, ko dvokrilni ormar. Nije smela u oči da ga pogleda. Samo je zbunjeno popravila bluzu mrmljajući jedno obično hvala.

Ne zna kako je kući to veče otišla. Ali tu noć je opet foku sanjala. Foka je imala njegove brkove.

Narednih dana se trzala na svako otvaranje vrata u radnji. Neko vreme ga nije bilo, ali je onda počeo redovno da dolazi. Kad bi je neko pitao šta je kupovao, ne bi umela da kaže.

Onda je svakim danom njen pogled počeo da se oslobađa. Sa karirane, uvek čiste košulje, do onih prošaranih gustih brkova koje je prvo videla. Gledala je zaneto u njegove pune usne pod brcima koji su kicoški igrali dok ju je pozivao na igranku u subotu u Domu kulture. Samo je klimnula. Rekao je da će doći po nju.

Dva dana je u bunilu provela. Subota nikako da dođe. Sve joj komšinica Rajka o njemu rekla. I da je dobar, i da je sam, kaže, sreće nije imao baš u životu, radan, vredan… Bora mu ime, mnogo se u životu borio. Kuću svoju ima i nikog u njoj.Voli pomalo da pije, al’ muško je, valja se. Dasa, kaže Rajka.

Kad je na vrata pokucao, popravila je pepito suknju i rešila da ga u oči pogleda. Brkovi su joj se već svideli. Nasuprot opasno savijenim brcima, plavi pogled je bio gotovo devojački nežan.

Pa dobro, pomislila je, u njenih četrdeset i kusur, brkovima se u zube ne gleda, ne treba da traži preko brkova pogače… i sve tako neke gluposti su joj se po glavi sudarale.

Na igranku nisu ni otišli. Seo je, sklopio ruke na njenom vezenom stolnjaku. Velike, jake, čvrste šake na nežnim cvetovima njene pokrstice. Pitala ga je koliko dugo gaji brkove. Reče da ih zadovoljno nosi već dvadeset godina. Veruje da se u njima krije njegova muška moć. Eto, zaključuje, pa zar nisu i svi bogovi brkovima i bradom micali izgovarajući nagrade i kazne...

Pričao joj je o svom poslu, o rano otišlim roditeljema, o tuzi što nema ni sestre ni brata, o godinama koje je sam proveo. Slušala ga je. I gledala u brke, kako ih, dok priča, gladi, suče, češka, uvrće… Kako na njima ostaje sladak trag šlaga sa kolača. Kako se talasuju kad nešto lepo priča i kako se opasno zbiju, ko vojnici, kada nešto prećutkuje. Činilo joj se kao da njegovi brkovi stavljaju uzvičnik na kraju svake rečenice.

Gledala je ko omađijana u tu plešuću čekinjastu stonogu nad njegovom gornjom usnom i mislila samo o tome kako bi ga svojski cmoknula u tu brčinu, da pukne od poljupca, da mu se brk ko cvet razlista.

Pamet su joj brkali, ravnotežu pomerali.

Kako bi se ispod tih brkova provukla, naslonila na njegov osmeh, na onaj grč usana kad govori o nečemu što ga muči.

Te večeri je njen brkati muškarac spakovao njene stvari i poveo je svojoj kući. Samo muškarci moćnih brkova znaju kako da ženu učine svojom i srećnom.

Bisa je svoje brkate snove pretvorila u brkatu ljubav. Pričala mu je priče, ko ona Šeherezada, češljajući i mazeći njegovu muževnu šumu u kojoj je ležala moć koju je nad njom imao. Srećno je disala život zaklonjena i zaštićena svojim brkatim čovekom.

Nikad nije više foku sanjala. Donela joj je sreću, ko što je u Sanovniku pisalo. I ostavila joj svoje razigrane brke u Borinim osedelim ponosnim čekinjama.

Jer, zaista, pravo muško bez brkova ne biva. Nit srećna žena bez takvog čoveka!

Tatjana Stepić Stošić

Sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. “Sidro” joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije “Drska molitva” …