Vruće teme

Дејан Ристић: Осврт на садржај документарног филма „Велика српска историјска обмана“

Bogorodica Ljeviška

MediaSfera

 

 

Пише: Дејан Ристић

 

 

 

Ово документаристичко остварење је класичан пример псеудоисторије и псеудоархеологије са циљем доказивања недоказивог. Стога је важно изнова подсећати на погубност свеприсутније псеудонауке у овом нашем времену.




Наш однос према прошлости неретко је крајње селективан, а исувише често стереотипан и произвољан.

Многи међу нама из историје ,,бирају’’ само оно што им се ,,свиђа’’ и то афирмишу без улажења у суштину. То чине без било какве потребе за дубљим разумевањем, док све оно што им се ,,не свиђа’’ једноставно игноришу, кривотворе или потпуно занемарују. Стога исувише често долазимо у опасност да недовољно добро разумемо поједина раздобља сопствене прошлости.

Штеточинска појава

Раздобља друштвених и идентитетских криза, као по правилу, представљају идеалан оквир за бујање разноразних псеудоисторијских, шарлатанских теорија и тврдњи. Истини за вољу, треба нагласити и то како тај феномен није типичан искључиво за ово наше подручје, већ да су му подлегали бројни народи и друштва.

Феномен псеудонауке, односно лажне науке и шарлатанства, представља једну од најопаснијих друштвених болести зато што са собом носи читав низ веома штетних појава.

Псеудоисторија разара једну етнију, друштво и заједницу усађујући у њу веома штетне и опасне неистине које су ,,упаковане’’ у својеврсну обланду ,,забрањене историје’’, односно ,,сакривене истине’’.

Тај штетан феномен псеудоисторије (шарлатанства) повремено је присутан и код нас те ми историчари континуирано указујемо на њено погубно постојање.

Иако је та штеточинска појава већ доста дуго периферни део јавног простора и ,,фолклора’’, постоје, истина, појединци и организоване групе које заиста можемо назвати јуришницима на историјску истину.

Псеудоисторијске тврдње

Сада бих се, управо у контексту тих јуришника на историјску истину, осврнуо и на неке из мноштва псеудонаучних и псеудоисторијских тврдњи изнетих у овом тзв. документаристичком остварењу.

Историјској науци су одавно позната и већ увелико темељно проучена дела које називамо историјским компилацијама. Она представљају мање или више успешне покушаје описивања прошлости у изузетно дугом временском периоду, и то са екстремно велике временске дистанце која се најчешће мери вековима.

Једно од тих дела је и Фарлатијев спис који у сазнајном смислу, а у вези са деловањем раних хришћана на нашим просторима, нема никакву посебну вредност.

У питању је био само један у низу оновремених мегаломански осмишљених подухвата писања тзв. црквене историје читавог Балканског полуострва у многовековном временском раздобљу.

Дакле, у историјској науци је одавно добро познато и историјским изворима верификовано то да су поједини апостоли и њихови ученици ширили хришћанство на овим просторима већ током првог века н.е.

То је потпуно неспорно.

Оно што, међутим, у овом случају представља класичан уџбенички и потпуно аматерски покушај псеудонаучног деловања јесте тумачење по коме су они тада хришћанство ширили међу прецима данашњих Албанаца.

У тој епохи, апостоли и њихови ученици ширили су хришћанство међу припадницима локалног романизовог становништва.

У њега, на жалост наручилаца и реализатора овог документарца, нису спадали и Албанци из једноставног разлога што се они, као оделита нација у савременом смислу те речи, јављају тек у XIX веку.

Флор и Лавр

Тврдње да су близанци Флор и Лавр ширили хришћанство на тој области, те били протерани око 250. године, као и да је учешће „дарданског бискупа“ на Сабору у Никеји 325. године дефинитиван доказ да је хришћанство постојало много пре него што су Словени дошли на те просторе су, у контексту непостојеће древности Албанаца, потпуно псеудонаучне и лако обориве.

Флор и Лавр јесу били ранохришћански светитељи и мученици, али они својим пореклом имају везе са савременим Албанцима у оној истој мери у којој је тачна тврдња да Срби потичу са Сиријуса.

Дакле, у питању су потпуне бесмислице које за циљ имају да ,,докажу’’ некакву историјски непостојећу древност савремених Албанаца на овим просторима.

Са друге стране, у раду Првог васељенског сабора у Никеји учествовали су безмало сви епископи са читавог подручја тада познатог хришћанског света и то није ништа спорно.

Међутим, Хајдари и други албански ,,историчари’’ упорно покушавају да ,,докажу’’ како су савремени Албанци потомци древних Илира, Дарданаца и других одавно изумрлих народа и племена, а то им никако не полази за руком.

Даћу један једноставан пример како изгледа покушај псеудоначне и аутохтонистичке анализе значајних историјских догађаја или личности.

Том истом Првом васељенском сабору, одржаном у Никеји, присуствовао је и Никола, епископ града Мира у Ликији, познатији као Свети Никола Мирликијски. Како се древна Ликија већ вековима налази на подручју савремене Турске, можете ли замислити случај да неки турски историчар устврди како је Свети Никола Мирликијски пореклом био Турчин?

Наравно да не!

Стога су ове пропагандне, параполитикантске, псеудонаучне и аутохтонистичке тврдње појединих албанских ,,историчара’’ и ,,археолога’’ ништа друго до свесна злоупотреба науке и покушај фалсификовања, кривотворења и погрешног интерпретирања садржаја историјских извора.

Покушаји кривотворења прошлости

Бројни су, на жалост, примери покушаја свесног кривотвоорења прошлости у овом назови документаристичком остварењу.

Метод псеудонауке увек је увек исти, а он подразумева да међу неке неспорне историјске чињенице убаците и оно што је вама суштински важно, а што представља потпуну измишљотину.

Дакле, Албанаца, као нације у савременом смислу те речи, на овим просторима нема све до савременог раздобља.

Стога је свако помињање некаквих средњовековних Албанаца, као оделите и јасно диференциране етничке скупине која се налази у непосредној и непрекинутој вези са савременим Албанцима, потпуни историјски фалсификат.

Албанаца тада на овим просторима није ни било

Потпуна је историјска бесмислица да су Срби током средњег века приморавали Албанце да постану следбеници источнохришћанског обреда.

Ово из простог разлога што Албанаца тада на овим просторима није ни било па наши преци нису ни били у прилици, све и да су то хтели, да било кога преводе из једне у другу верску деноминацију.

Насупрот тој бесмислици коју упорно пласирају албански ,,историчари’’, бројни историјски извори сведоче нам о изузетно толерантном односу српских средњовековних владара у односу на аутохтоно римокатоличко становништво.

О томе нам говоре писани извори из времена краљева Стефана Уроша I Великог (1243-1276), Стефана Уроша II Милутина (1282-1321); Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) и краља и цара Стефана Душана IV Силног (1331-1355).

И не само то, већ су наши владари често у своју службу позивали бројне римокатолике.

Тако је краљ Стефан Урош I Велики у Србију позвао Сасе.

Краљ Стефан Урош II Милутин био је веома благонаклон у односу на своје римокатоличке поданике који су имали изузетно важну улогу у развоју рударства, занатства, трговине…

Краљ Стефан Урош III Дечански је, примерице, ангажовао архитекту римокатолика, фра Виту Которанина (за кога се у овом трагикомичном документарцу тврди да је био Албанац!), да изгради његову велелепну гробну задужбину – Вазнесењски манастир у Дечанима.

Шта  пише у Законику цара Стефана Душана IV Силног

Када смо код знаменитог Законика цара Стефана Душана IV Силног хајде да се подсетимо шта у њему заиста и пише.

Дакле, била је забрањена римокатоличка пропаганда, али је дозвољено исповедање римокатоличке вере.

Свим православним поданицима царства је био забрањен прелазак у римокатоличанство, а кажњавао се и римокатолички свештеник који би превео православног у римокатолицизам. Мешовит брак између православних и римокатолика није био дозвољен, осим уколико муж не би прешао у православље.

Из свега овога је јасно да је на територији средњовековне Србије постајала том времену примерена верска толеранција и да није било никаквог државног прогона римокатолика.

Традиција  хришћанског света

Потпуно је неспорна и веома честа традиција широм хришћанског света да се на темељима или рушевинама древних паганских или ранијих хришћанских богомоља подижу оне нове.

Тако је и краљ Стефан Урош II Милутин, на темељима старије хришћанске богомоље, подигао своју величанствену задужбину – манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице у Грачаници.

Коначно, треба подсетити на то да је још Свети Сава I Српски, приликом успостављања српске Архиепископије 1219. године, као једно од епископских средишта, потврдио управо древно култно хришћанско место Улпијану, док је његов потомак, краљ Стефан Урош II Милутин, у њеној непосредној близини доцније подигао једну од својих најмонументалнијих задужбина.

Црква Богородице Љевишке, у Призрену

Прелепа и величанствена црква посвећена Пресветој Богородици, позната и као црква Богородице Љевишке, у Призрену представља једну од најзначајнијих хришћанских светиња на том подручју.

Прва богомоља подигнута је на том месту још у византијско доба, да би крајем XIII и почетком XIV столећа, по налогу краља Стефана Уроша II Милутина, а под надзором тадашњег епископа призренског и потоњег архиепископа Светог Саве III Српског била проширена, богато декорисана и фрескописана.

Током једног дела своје бурне историје она заиста јесте, од стране Турака Османлија, била претворена у џамију да би јој, напослетку, била изнова враћена њена примарна функција – источнохришћанске српске богомоље.

Црква Пресвете Богородице Елеусе (Љевишке) у Призрену све до марта 2004. године није имала ама баш никакве везе са Албанцима.

Тек тада су они дошли у ,,додир’’ са њом, али са циљем да је потпуно униште страховитим пожаром који су подметнули у њеној унутрашњости.

Псеудонаучни приступ историји

Псеудонаучни приступ који је овде нештедимице примењен, подразумева и буквално ,,затрпавање’’ неуког гледаоца, читаоца или слушаоца мноштвом ,,непобитних’’ чињеница.

Но, да се подсетимо, прву богомољу на месту данашњег манастира свете Патријаршије у Пећи подигао је крајем прве половине XIII века наследник Светог Саве И Српског на архиепископском трону.

Био је то архиепископ Свети Арсеније I Сремац.

Овај велики поглавар Српске православне цркве мудро је одлучио да седиште Архиепископије измести из Вазнесењског манастира у Жичи и премести на знатно безбеднију локацију.

То је и учинио, одабравши место, и убрзо подигавши први храм посвећен Светим Апостолима око кога ће у наредним деценијама и вековима настати још неколико древних богомоља и светих олтара који данас чине древно средиште Српске православне цркве – манастир свете Патријаршије у Пећи.

Богат и разнолик фрескопис у оквирима свете Патријаршије у Пећи обухвата и више десетина историјских портрета међу којима се налазе поглавари наше Цркве, поједини владари и истакнути великаши.

Стога је непознаница у вези са тиме какву би то везу древна света Патријаршија у Пећи могла да има са Албанцима.

Једина и веома конкретна веза Албанаца са светом Патријаршијом у Пећи јесу бројна вишедеценијска каменовања самога здања, сестринства, а изнад свега пожар подметну осамдесетих година прошлог века који као да је нагласио судбину бројних српских богмоља које су нестале у пожарима подметнутим 1998-1999., а посебно у марту 2004. године.

Ни мало историјске истине

И, коначно, колико има историјске истине уовом тзв. документаристичком остварењу?

Кратко и јасно – ни мало!

У питању су потпуне историјске бесмислице које треба схватити веома озбиљно, али не стога што су и у најмањој мери научно утемељене, већ зато што представљају још један у низу доказа систематског покушаја одузимања српског културног наслеђа кроз процес промене његове идентитетске карактеристике и основне функције.

У више наврата сам до сада у јавности говорио како косовски Албанци и њихови инострани ,,спонзори’’ више неће посезати за класичним рушењем, девастацијом и десакрализацијом наших светиња.

Призори из марта 2004. године, када се читав свет уверио у тада оваплоћено дивљаштво и вандализам, приморали су их да буду много суптилнији и (псеудо)научнији.

Паклени план Приштине

Већ читав низ година њихове власти истрајно раде на томе да ,,докажу’’ како је културно наслеђе несумњиво и искључиво српске провенијенције на Косову и Метохији заправо албанско.

То покушавају да постигну кроз ангажовање историчара, историчара уметности и археолога који су, очито, спремни да науку ставе у службу дневне политике.

И док власти у Приштини темељно раде на спровођењу тог свог, слободно можемо казати, пакленог плана, дотле ми, мање-више, седимо скрштених руку.

Стога бих на овом месту указао на изузетан подухват ,,Филмских новости’’, нашег националног архива документарног филма, чије екипе већ више од годину дана врше свеобухватна и целовита снимања наших светиња на Косову и Метохији са циљем реализације серијала документарних филмова.

До сада је снимање обављено на чак 78 локација (богомоља), а реализовано је првих 15 епизода.

Планирано је да филмски и документаристички буде обрађено укупно 189 светиња на Косову и Метохији које би биле описане и јавности представљене у више десетина епизода.

Шта више, читав серијал биће титлован на енглески, француски, руски, немачки, кинески, али и на албански језик.

То је истински подухват и најбољи начин да се на псеудонауку и шарлатанство приказано у овом назови докуметаристичком остварењу одговори непобитним историјскм чињеницама.

Култура је слобода

На крају, указао бих на прворазредни значај културе као области која, по својој природи и функцији, треба да спаја, а не да раздваја различитости међу нама, па и међу нацијама.

Култура и уметност на нашим просторима никада нису заузимале оно место које им по њиховом значају припада.

Култура јесте управо оно што представља резултат стваралачког прегнућа појединца, групе или читаве заједнице у конкретном историјском периоду и као таква је суштински важна за континуиран и равномеран развој сваког друштва.

Њено непрепознавање као такве представља суштинску грешку коју себи, чини ми се, више не смемо да дозволимо.

Култура је свеобухватна, надилази сваку границу коју човек може да успостави.

Она је свеприсутна, разнородна и динамична.

Култура је слобода.

Слобода стваралачког чина, изражавања и очувања различитих идентитета.

Култура је богатство које се манифестује управо у различитостима.

Култура премошћава и превазилази разлике, вешто их инкорпорирајући у својеврстан мозаик који сведочи о богатству људског духа и стваралачком прегнућу.

Управо стога култура не може да се у пуној мери развија у друштвима која су клаустрофобична, недовољно демократична и ограничена бројним вештачким лимитима.

Култура пркоси свакој врсти неслободе и ограничења.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije