Maja Herman Sekulić: Neko me proglasio za Đokovića u književnosti

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: privatna arhiva

Maja Herman Sekulić, svetski priznata pesnikinja, romanopisac, esejista i prevodilac, Beograđanka koja godinama živi i radi u Njujorku, prva je Srpkinja koja je doktorirala na čuvenom američkom Prinston univerzitetu.

U ram za njen portret staje i da je predavala istovremeno na Pristonu i na Ratgers univerzitetu i bila gost-predavač na Harvardu, Kolumbiji, Ajovi i drugim univerzitetima. Bila je prva srpska književnica čiji je roman „Kralj svile“ objavljen u elektronskom izdanju na engleskom. Autorka 19 knjiga prevedenih na više svetskih jezika. Njena zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima „Skice za portrete“ postala je obavezno štivo za studente američke književnosti. Pored pesama, romana, teorije, putopisa, napisala je na engleskom i biografiju o Tesli “Who was Nikola Tesla?”  kao i knjigu za decu o slonu Lali. Saradnik je nekoliko beogradskih redakcija.

Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Akademije američkih pesnika. Proglasena je od dve svetske knjizevne organizacije za ambasadora kulture, humanosti i dobre volje u Srbiji i svetu, nosi jedinstvenu titulu Globalne ikone poezije, a pre toga je proglasena za jednu od ikona stila Srbije u 20. i 21.veku.

Maja Herman Sekulić već dugo svoje vreme deli između Njujorka i Beograda, a pre toga je 90tih čak živela na tri kontinenta.

Kako je Vaša pesma “Ljubav u vreme Korone” “ujedinila svet” ?

– U Beogradu sam se zatekla u proputovanju. Trebalo je da idem na pesnički festival u Tunis, a potom i u Tursku, ali to je u poslednji čas otkazano. Prvog dana kada sam stigla uvedene su vanredne mere, prestali svi letovi. Sve je delovalo dosta loše. Niko nije znao šta se dešava. Prvi put u novinoj istoriji cela planeta je stala, pasoši su izgubili svaku vrednost. Tražili su mi da za Dan poezije nešto napišem. Nisam odmah imala inspiraciju. A onda sam videla sunce. Bilo je divno vreme, shvatila sam da je prvi dan proleća, ravnodnevica, da je dan poezije i to me je inspirisalo. Okrenula sam se suncu i poželela da to promeni svet. Bio je to znak novog života, neke pozitivne energije i to me je inspirisalo da napišem pesmu „Ljubav u vreme Korone”. Pesma je izašla iz mene. Ja sam je snimila, pustili su za tu priliku.

Meni su tražili iz Francuske za jedan časopis prevod i ja sam angažovala moju prevoditeljku Elizabet Brunaci da prevede, u međuvremenu se moja prevoditeljka za italijanski javila tako da su prva dva prevoda bila na italijanski i francuski. Snimak je zapazila Virdžinija Boden, moja prijateljica koja živi u Grčkoj, i oduševila se. Ona se bavi spajanjem ljudi, umetnika. Rekla je: ovo mora da krene u svet i počela da šalje svojim prijateljima.

Ana Stjelja, urednik i izdavač Alia Mundi primetila je šta se dešava i predložila da se napravi specijalna edicija. Ona je angažovala prevodioce, raspisala je konkurs za likovne priloge. Ja sam se setila da imam tolike prijatelje koji su prevodioci, dobri pesnici po svetu. Sve u svemu pesma je prevedena na 24 jezika, a 25 jezik je veoma važan. To je kineski i stigao je dan pošto je knjiga objavljena. Zastupljeni su neverovatni jezici, samo iz Indije ima četri jezika: hindi, bengalski, pandžamski i kašmirski.

Zahvaljujući tome bili ste najzaposleniji pisac….

– Ljudi su očigledno našli nešto u pesmi. A to je poruka nade, da će ovo nas da pročisti, da nas postakne da se okrenemo pravim vrednostima. Ja mislim da će ekonomske posledice da budu strašne. Videće se krajem godine. S druge strane imam utisak da su ljudi željni neke nade. Poezije. Nečeg lepog. I da su spremni sada da se okrenu duhovnosti, kreativnosti. To mi uliva nadu.

Jedna moja čitateljka je pronašla da je Puškin napisao 1827. godine pesmu pod istim okolnostima. On je tri meseca bio u izolaciji zbog kuge. Napisao je pesmu koju započinje „čestitkom velikog prolećnog praznika iz karantina„. Iako nema sličnosti u samom tekstu, paralele, odnosno same okolnosti pod kojima je nastala i način na koji se Puškin obraća su gotovo istovetne. Niti sam ja znala za tu pesmu. Ispostavilo se da je to bio njegov najplodniji period u životu. Ne znam da li je meni najplodniji, ali mogu da kažem da sam ja ova dva i po meseca bila najzaposlenija osoba na planeti.

Ne samo zbog ovih prevoda koji su stizali po dva, tri na dan, u jednom trenutku sam postala planetarna central, nego i zbog ljudi koji su radili na nekim projektima o meni završavali su te projekte jer su imali vremena. U Italiji treba za desetak dana da izađe moja zbirka pesama “Veliki plan”, koja je do sada izašla na engleskom i nemačkom, u italijanskom prevodu pesnikinje Klaudije Pićino, sa predgovorom književnika i italijanskog kandidata za Nobela, Dantea Mafije, poznatog kod nas i po romanu o Tomazu Kampaneli. Istovremeno, posle dve i po godine velikog rada, dr Aleksandra Nikčević-Batričević sa Univerziteta Crne Gore predala je u štampu obiman “Vodič kroz književni svet Maje Herman Sekulić” od 350 strana sa iscrpnom bibliografijom od 468 jedinica koji takođe treba da se pojavi ovih dana! To je veliki i jedinstveni naučni i kulturni poduhvat i za buduće generacije!

Dosta je to za pisca koji još stvara…

– Zato ja imam Izabrana a ne Sabrana dela. Ljudi vole da imaju Sabrana dela. Meni je to smešno.  Ja sam rekla: izabrana, kakva sabrana dela. Nisam još umrla. Zahvaljujući „Vodiču...“ rekla sam da ću ja sebe sada ponovo da upoznam. Ima tu dosta stvari za koje ja nisam bila svesna da su ljudi pisali o meni, za neke razgovore ne znam ni da su objavljeni. Još je stigla i antologija “Zima dolazi” nemačkog pesnika Đina Lajnevebera u kojoj su zastupljene neke moje pesme. Nisam imala vremena za strah i paniku. Trebalo je sve to pregledati.

Vaše stvaralaštvo je široka lepeza žanrova. Ipak, za sebe kažete da ste pesnik.

 – Sve te žanrove vidim kao sebe. Ipak, ja sebe, pre svega vidim i osećam kao pesnika. Prvo sam počela da pišem i prevodim poeziju. Jedno vreme potpuno sam napustila poeziju, bavila se teorijom književnosti, pisala sam romane. Međutim, ljudi koji poznaju moju književnost kažu da se u mojoj prozi svuda oseća taj pesnički ritam kratkih rečenica. Primetila sam da ljudi koji su prevodili moje romane na engleski ako ne bi uhvatili moj ritam rečenice onda je sve to bilo jako ravno. Poeziji sam se vratila zahvaljujući jednom francuskom pesniku i uredniku jednog časopisa Matju Bomije, koji se usredsredio na moju poeziju i tražio da mu pošaljem neke novije i starije pesme da napravi izbor za novu ediciju u kojoj sam se nasla kao jedini nas pesnik između jednog Lorke i Simića. Kada je taj izbor objavljen, dobila sam „vetar u leđa“ i želju da se vratim poeziji.

Koje je mesto poezije u savremenoj književnosti? Da li je savremenom čoveku potrebna poezija kao što je bila nekada?

– Ovo vaše pitanje je vrlo interesantno. Ja sam imala veliku zadršku, skepsu o ulozi poezije. Međutim, moje iskustvo u poslednje tri godine od kada sam se aktivirala na međunarodnom planu uverilo me je da su ljudi jako gladni poezije i da je to neki novi trend. Ono što je pogubno za poeziju je što ljudi sada brzopleto mogu da objave na društvenim medijima pesme i ne proveravajući kako su ih napisali, bez redigovanja. Isto tako ih prevode u guglu i to šalju nekim urednicima koji još manje znaju pa se to tako greške prenose.

Na svim međunarodnim skupovima i festivalima sale su pune. Uverila sam se da je ogromno prijateljstvo među pesnicima iz celog sveta, da niko ne postavlja pitanje ni nacionalnosti ni religije. Izgleda da poezija prevazilazi sve podele. Ne bi te ogromne sale bile pune da ljudi nisu željni poezije. Ljudi imaju potrebu za poezijom, ali i za nekim vidom ujedinjenja čovečanstva. I to je nešto novo, ali divno. Van politike, van granica, van užasa koji će stalno podrivati mržnje. Ja kod nas to još nisam osetila ni videla.

Kako vidite Beograd ovih dana?

– Prvih nedelja kada smo bili u karantinu interesovalo me je kada će da prestane. Prvi put sam gledala našu televiziju u ogromnim količinama. Uverila sam se da ima jedna, jedina reč koja sve obuhvata a to je PRIMITIVA! To je sve. To je kako naši političari govore, kako se obraćaju, kako patronizuju – mislim na ono bake i deke. To zatvaranje ljudi. Bilo je strašno što nema otpora. Ljudi nisu svesni šta im se događa. Sve je neki inat, neka mržnja. Sve negativno. Onda kljukanje jezivo neukusnim emisijama sa pevaljkama. Svuda to postoji u svetu, ali sve ipak ima neku meru i zna se gde šta ide. I u književnosti ima bofla, ima smeća, ali kod nas su počele da se gube granice između prave književnosti i šunda, ne znate ko šta izdaje.

Smešni su mi neki običaji u gradu Beogradu koji je velika metropola i kosmopolitski grad. Toliko sam bila ponosna na Beograd, skoro da parira Njujorku, što su radnje otvorene kasno, što sve radi nedeljom… Sada mu uvode seoske običaje iz 19. veka.

Spominjete uticaj interneta. Da li digitalizacija, osim činjenice da nam je sada sve dostupno, ima i svoje negativne strane?

– Ja sam o tome pisala još pre 6-7 godina u knjizi „Digitalna galaksija“. Ni reč nisam promenila kada je nedavno izašlo novo izdanje. Pokušala sam da vidim i pozitivnu stranu tog sveta. I uverila sam se da ona postoji i da je vrlo snažna. Svet je zaista povezan. Evo ja sam sada sedela u svom stanu u sred Beograda i postala sam planetarna centrala. Ja sam u toj knjizi pokušavala da se vratim u prošlost, da vidim šta je to štampano u vreme Gutenbergove galaksije. Došla sam do zaključka da je u vreme kada je Gutenberg izašao sa svojom štampanom knjigom svi su na to gledali kao na srozavanje kriterijuma. Isto se štampao šund. Nisu štampane samo Biblije. Kao i danas došlo je do uspona amaterizma koji ne podržavam, ali i iz zla može da se izrodi nešto dobro. Koliko god da nešto ima negativnih strana, ima i pozitivnih i treba se njih držati. Kada sam pisala tu knjigu izgledalo je da će elektronska knjiga da uništi štampanu knjigu. Međutim, pre tri-četri godine stvar se preokrenula. Pokazalo se u vreme karantina da je internet fantastično pozitivan jer nam nudi svet na dlanu.

Kako ste vi počeli da pišete?

– Ja sam odrasla u takvoj kući. Moj otac je prvi preveo recimo Kafkin „Proces“. Bila sam okružena knjigama i umetničkim delima tako da je to bio moj svet. U predpubertetskom dobu svi su verovali da ću da postanem slikar. Jedino je moj deda, čuveni slikar Oskar Herman rekao: čekajte, čekajte dok prođe pubertet. Kada je prošao pubertet poprilično sam izgubila interes za slikarstvo i počela da pišem. Ustvari ja sam svoju prvu knjigu napisala sa 12 godina. Zvala se „Put na Saturn“, pošto sam bila pod velikim uticajem Žila Verna. Sama sam nacrtala korice. Imao je 6-7 pisanih strana. Šteta što nemam sačuvan primerak negde. Meni je sve to bilo normalno. Rano sam počela da objavljujem. Sa 14 godina imala sam pres legitimaciju. Bila sam dopisnik srednjoškolskog podlistka.

Koje specifičnosti se postavljaju pred piscima koji stvaraju na dva jezika?

– O tome sam najviše mogla da razgovaram sa mojim pokojnim prijateljem Josifom Brodskim. On je imao isto iskustvo kao i ja. Mogao je da piše eseje na engleskom, ali kad je pisao poeziju vraćao se ruskom jeziku. Ja mogu da pišem na engleskom, ne samo zato što sam doktorirala na engleskom, nego sam sticajem okolnosti prvo naučila da pišem na engleskom. Kada pišem prozu i eseje sve je savršeno, ali kada dođe do poezije već nije tako. Onda se vraćam maternjem jeziku, srpskom jeziku. Ta dva jezika su potpuno različita. Jedan je analitički a drugi je sintetički. Čovek mora da zna oba jezika onako insajd aut da bi mogao to uopše da radi. To je teško i retko.

Pisali ste o Tesli, Jerini, Vinčanskoj gospi, Mejbel Grujić, sada pišete o Mileni Pavlović Barili.

-U poslednje vreme sam se okrenula našoj prošlosti, mitu. Htela sam da razbijem predrasude o nekim ženama kao što je Jerina Branković. Kada sam bila gost na Smederevskim pesničkim susretima posmatrajući Dunav sa kule pomislila sam: kakva prokleta Jerina, vidi šta nam je dala. Počela sam da proučavam i shvatila da je ta žena bila fantastična. Htela sam da istorija pobedi legendu i predrasudu. Vinča mislim da zaslužuje svetsku pažnju. Isto tako sam uvela Mejbel Grujić u srpsku književnost. Niko do tada nije ni znao za nju, a sada je postala moda. Taj roman je ovde bio jedno vreme među najčitanijim, doživeo je veliki uspeh u svetu. Privlači me ta naša duboka prošlost, mit.

Već duže vreme radim na knjizi o Mileni Pavlović Barili po narudžbini njene Fondacije. Mislila sam da ću sada u vreme karantina imati vremena da na miru završim knjigu o Mileni Barili. Svako veče pravim spisak šta treba da radim sutra i zapišem: piši Milenu. Onda se nešto drugo desi.

Dobili ste mnogo značajnih međunarodnih nagrada koje u Srbiji nisu uvek zabeležene.

– Na početku našeg karantina stigla mi je 15. marta značajna nagrada internacionalne Akademije Galaksija iz Indije kao globalnoj ikoni književnosti za moje zasluge u svetskoj književnosti i kao ambasadoru dobre volje za Srbiju i svet. Prošle godine imala sam svetsku turneju, bila sam u četiri zemlje za 40 dana i dobila tada 10 nagrada. U Rimu sam primila međunarodnu književnu nagradu “Premio mondiale Tuliola Renato Filipeli” koja se prvi put dodeljuje za najbolje strane pesnike. A u Istanbulu, gde sam kao počasni gost Udruženja književnika Turske, učestvovala na Sajmu knjiga dobila sam priznanje za svoj “neprocenjivi doprinos poeziji i kulturi Srbije, Turske i sveta”.

Čini se da Vaše stvaralaštvo nije na pravi način prezentovano u Srbiji?

– Možda nisam nagrađena adekvatno u poređenju sa svetskim nagradama. Pre dve godine dobila sam nagradu od Udruženja književnika Srbije Simo Matavulj, koja mi je baš draga. On je bio prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, a meni najdraži pisac u školi.

Možda zato što nisam stalno ovde u čaršiji, možda zato što nisam deo nekog klana, možda zato ste se ne uklapam u uske kalupe. Skoro nikada nisam ni konkurisala za nagrade. Moj izdavač je konkurisao za nagradu Vasko Popa znajući da mi jedino stalo do nje jer mi je Popa bio kao otac i retko cenio moju poeziju, ali oni koji je dodeljuju ne znaju i ne mare za to. To je pak prepoznao stranac ali ponavalac, ugledni engleski pesnik, Ričard Berengarten, tu bliskost sa Popom u mom istraživanju srpskog mita, i pisao o mojoj Gospi od Vinče a zatim i prepevao moju Silnu Jerinu. Ja sam lično jedino konkurisala za nagradu Milan Rakić Udruženja književnika. Pesnikinja Gordana Vlajić kada je čula da ja konkurišem za tu nagradu učinila je jedan veliki gest. Ne samo da se povukla, nego je čak napisala pismo članovima žirija i rekla: povlačim svoju kandidaturu zato što mislim da  nemam šta tu više da tražim, misleći da ja to valjda više zaslužujem od drugih. Eto ona me je «prepoznala».To je ogroman velikodušan, kolegijalni gest kakav je možda nekada i postojao. Sada se takva kolegijalnost skoro izgubila. Previše se sve bazira na ja tebi, ti meni, a ulogu često igra i zavist.

Međutim, ne mogu da se žalim. Meni su se desile neke divne stvari koje drugima nisu. A to su ta moja Izabrana dela iza kojih su stala dva naša velika, ozbiljna izdavača kakvi su Zavod za udžbenike i Službeni glasnik. Za sada je izašlo pet knjiga.

Pre tri godine na BK univerzitetu bila je organizovana i akademska konferencija o mom stvaralaštvu. Inicijator dr Svetlana Tomić je došla do zaključka da je to možda bila prva takva  konferencija za ženu pisca. Bilo je skupova, ne i konferencija. Zahvaljujući malo i meni to je spontano preraslo u pravu međunarodnu konferenciju. Evo sada izlazi taj jedistveni Vodič kroz moj književni svet.

Meni se čini da sam stvarno blagoslovena i počašćena što imam tako divne saradnike, anđele koji vode računa o mom delu, a s druge strane imam i ja po malo utisak, koji i Vi imate, da sam ipak ili često skrajnuta. Ne posvećuje se dovoljno prostora recimo nagradama koje sam dobila, a za koje bi svi trebali da znaju i da se time ponose. Neko me je povodom toga čak proglasio za Đokovića u književnosti. Kada dobijem poziv da odem na neki književni festival ili održim književno veče to je uglavnom pred stranom publikom, a ne samo pred našom dijasporom u nekom klubu ili crkvi, mada se uvek radujem kada imam priliku da im predstavim, ipak je   važno je da se naša reč, da se o našoj književnosti čuje ne samo u okviru naše zajednice nego i svetske zajednice.

Da li zato za sebe kažete da ste, poput Pupina, duhovni emigrant i da ne pripadate dijaspori?

– Ja se nikada nisam osećala kao deo dijaspore, emigracije. Ne volim tu reč. Rasejanje je lepa reč, bolja reč. Ne osećam se tako pošto sam kontinuirano objavljivala ovde, bila ovde prisutna. Mislim da je sličan slučaj i sa Albaharijem ili Pištalom. Čitala sam Pupina i rekla to je to. On me je naučio. Zato što je on rekao da nije deo emigracije, da nije krenuo trbuhom za kruhom, niti je krenuo da se obogati nego je krenuo za znanjem. Ja sam isto krenula za znanjem. Jednostavno trebalo mi je nešto šire i više.