Milica Cincar-Popović: Junak ili sporedni lik?

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Budući junak ne polazi na svoje putovanje zao što želi da postane heroj, već zato što mu to okolnosti nalažu. Tokom tog putovanja, poduhvata, on doživljava inicijaciju; stiče više znanje i mudrost da to znanje pojmi. Po obavljenom poduhvatu vraća se, ali transformisan plemenitošću, mudrošću, znanjem, hrabrošću – onaj koji je krenuo, više ne postoji. Tri faze kroz koje čovek mora da prođe kako bi postao junak su: odlazak, inicijacija, povatak.

Dobro, ali mora li baš svaki čovek da postane junak? Pa, junak je glavni lik nekog dela. Biti sporedni lik u svom žiotnom romanu deluje mi kao definicija promašenog života. Čovek ima sudbinu, a ima i izbor – da u svakom trenutku i svakoj odluci odustane od sebe i živi tuđ život, a ne svoj. Pablo Pikaso je jednom rekao kako je smisao života svakog čoveka da razvija talenat koji mu je dat, a svrha njegovog života je da taj rad, odnosno plodove tog rada, da drugim ljudima.

Džim Kvik je vodeći ekspert za tehike učenja kojima obučava polaznike na svojim radionicama, od dobrih studenata koji žele da postanu izvanredni, pa do dece koja pate od nesposobnosti učenja. Bio je mali, u vrtiću, kada je pao i povredio glavu, posle čega je dobio nadimak “dečak sa puknutim mozgom”. Tokom školovanja, provodio je sate nad knjigom, ali sa slabim uspehom. Nastavnici su ga puštali da se provlači iz razreda u razred jer je bio dobar dečko koji je očigledno davao sve od sebe, kažnjavanje ne bi imalo nikakvog smisla.

Iako loš đak, iako bez jake finansijske zaleđine, odlučio je da nakon srednje škole upiše studije na fakultetu. Kada junak krene na svoje putovanje, uvek dolazi do intrvencije neke više sile koja ga podrži na prvim koracima, čak mu i onemogući da odustane. Tako je, nekim čudom, Džim Kvik primljen na fakultet koji je odabrao. Ipak, kad su počela predavanja, shvatio je kako ne može da ih prati. Bio je poražen. Više nije bilo ni najtanjeg končića za koji bi se njegove nade zakačile – obrazovano društvo njegovih roditelja i porodičnih prijatelja nikad neće biti njegov svet; on je glup i neznalica i mesto mu je među neznalicama.

Džim Kvik tada nije bio pročitao delo “Junak sa 1000 lica” Džozefa Kembela, jer od neprestanog čitanja udžbenika i obavezne lektire, nije imao vremena za druge knjige. Zato nije moogao da zna kako je došlo vreme za peti korak putovanja i pojavu magičnog mentora, ali se mentor ipak, neočekivan, pojavio. Džim je bio očajan što mora da napusti fakultet – smršao je, počeo da pati od nesanice i razboljeva se. Videvši to, jedan kolega ga je pozvao kod svojih roditelja na selo, da ga čist vazduh i domaća hrana oporave.

Ispostavilo se da je taj odmor zaista bio presudan za Džimov život, ali ne zbog hrane i vazduha. Džim se poverio ocu svog kolege, koji je, ispostavilo se, bio vrsan psiholog; ispričao mu je ceo svoj život, počev od onog dana kad je povredio glavu. Kada je saslušao celu priču, domaćin je poveo Džima u veliku biblioteku. Počeo je da ređa na gomilu knjige koje će Džim poneti sa sobom i čitati uz obaveznu fakultetsku literature, po jednu nedeljno. “Ali”, Džim je bio zbunjen “ja ne stižem ništa drugo, osim da učim!” “Ne dozvoli da škola stane na put tvom obrazovanju”, odgovorio mu je domaćin. To je bio citat Marka Tvena.

Nastavak pretpostavljate – nova saznanja su širila Džimovu svest i njegovo učenje je postajalo sve efikasnije. Završavajući osnovne studije, savladavao je i razne tehnike učenja. Kada je postao majstor za veštinu koja mu je tokom celog detinjstva nedostajala, vratio se među one kojima učenje zadaje problem, ali više ne kao žrtva, već kao spasilac. Postao je junak.

Avanture i napredovanje se ne završavaju kad lik postane junak. Ne, uspon se nastavlja, do kraja života koji ispunjava svoju svrhu.

Priče se prepliću. Junak jedne postaje magični mentor u drugoj, ili sudbinski pomagač, ili sporedni lik… Na primer, ova ista priča, sagledana iz drugog ugla, može da bude i priča o junaštvu oca Džimovog kolege, možda čak i majke, koja je ovde nevidljiva. Život satkan od priča u kojima junak jedne postaje pomoćni lik druge je život koji ima i svrhu i smisao. Zato, svako mora da bude junak bar jedne priče – svoje, svog života. Čovek koji radi samo ono što mu se kaže “jer tako svi rade” i “ne zavisi to od njega” nije junak, bez obzira da li kuka na svoju sudbinu ili ćuti i trpi. Njegova priča je prazna, a život satkan od praznih priča nema ni svrhu ni smisao.