Tatjana Stepić Stošić: Smrt je ženskog roda

MediaSfera

Piše: Tatjana Stepić Stošić

Foto: Duško Vukić

Jer bojati se smrti, ljudi, nije drugo nego misliti da si mudar, a nisi. To znači misliti da znaš ono što ne znaš. Ta niko ne zna da li nije smrt upravo najveće od svih dobara za čoveka, a opet je se boje, kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I zar to nije neznanje, i to ono najviše prekora vredno, kad neko misli da zna ono što ne zna?

Sokrat

Svašta se o njoj priča. I svašta ćuti. Zna i ne zna. Sluti. Viče i šapuće. Veruje i ne veruje. Strahuje i iščekuje. Plače i raduje.

Teško da ima oprečnijih osećanja, većih nedoumica i više zabune oko nečeg tako izvesnog, nepromenljivog i konačnog.

Možda stoga jer ništa ne nudi, ni objašnjenje, ni nadu, ni mogućnost, jer je pojavni kraj onog što poznajemo, onoga što možemo da vidimo i dodirnemo. Koliko god možemo da osetimo,  razumemo i pretvorimo u stvarne apstraktne reči sreća, ljubav, radost, tuga, toliko je naš um slab da prihvati reč smrt, reč kojom označavamo odlaženja onih koji su deo naših života.

Jer svaka smrt je jedan smak sveta. Svaki odlazak je drugačiji.

Smrt nije zajednička imenica. Vlastita je. Lična je da ličnija ne može biti. Samo jedna za svakog. Njegova! Ženskog roda.

Da kraju da početak.

Da životu krug ocrta.

Da ti dođe kao prvi udah i da te u poslednjem izdahu povede.

Tek što si rođen i prvim treptajem odmrsiš život, već si klupko odmotao. Žuriš. Da plačeš, da koračaš, trčiš. Senke, privide i sablasti da juriš. Sumanut. Stalno čekaš sutra a ne znaš da li tvoje sutra postoji.

I tako propuštaš da živiš.

I stigneš tako do poslednjeg daha.

Šta u taj poslednji treptaj i dah stane?

Sve neizgovorene reči koje se mislio da ćeš jednom stići da kažeš.

Sve mogućnosti koje su čekale pravi trenutak.

Svi pozivi na koje nisi stigao da odgovoriš.

Sva čekanja i „ponosna” inaćenja.

Sve propuštene prilike:… to ću kad: završim školu… kad se zaposlim…  kad deca odrastu… kad odem u penziju… kad…

Sva ona „ne smem” iz straha šta će svet reći.

Svi dodiri koje si uskratio.

I oni za koje si izabrao da budeš uskraćen.

Svi kukavičluci kad je trebalo živeti.

Ili možda u taj dah, očišćena oproštajem, stane srećna misao da je dovoljno što si postojao…

Šta god da u taj poslednji treptaj i dah stane, tvoje je, pa kud god da si krenuo, srećan u svom neznanju da li se vraćaš uskovitlanim zvezdama, nebeskoj prašini, brižnim anđelima… Ili ponovo postaješ usnula duša koja čeka novi prvi treptaj oka.

Svejedno je.

Život je tek jedno snevanje, tek jedna iskra između dve praznine.

Tatjana Stepić Stošić

Sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. „Sidro“ joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije „Drska molitva“ …