književnost Kultura

„DRSKA MOLITVA” Zbirka poezije Tatjane Stepić Stošić

mediasfera-Drska-molitva-korice-Tatjana-Stepic-Stosic.jpg

MediaSfera

 

 

Piše: Irena Tiodorović

Foto: Duško Vukić

 

 

„STEPENIŠTE KA NEBU”

 

U ova vremena, kada je postalo čudno izreći smislenu rečenicu i u običnom govoru, kada su se reči istanjile i obezvredile do pretvaranja u skraćenice ili do poništenja, kada je izražavanje osećanja još jedino prihvatljivo „emotikonima”, kada su se naša srca zarazila spoljašnjom prazninom, drznuti se biti  pesnik je neverovatna hrabrost i podvig dostojan divljenja.




 Da li je zabluda bila Miljkovićeva vizija  da će jednom „poeziju pisati svi” i da će „istina prisustvovati u svim rečima”?! Čini se da su danas pravi pesnici još ređi, izopšteniji, usamljeniji i neshvaćeniji, a istine i melodije poetskih reči  mogu izazvati ushićenje samo još kod malobrojnih  i odabranih.

Zato je „Drska molitva” Tatjane Stepić Stošić  iskorak iz vremena, opomena, vapaj i molba, nepristajanje da se reči uguše, da se istina zataji, da se duša ojalovi… Njeno „lirsko ja” viče na sav glas i hoće „za izobiljem da traga i kule i gradove da od sna gradi”, želi da se vidi, pokaže, razigra, da i druge ponese i uznese do verovanja da poezija ume i može probuditi u čoveku ono najtananije i najvrednije.

Poezija je kao blagovest, kao praštanje, ona je „kap dobrote” koju nam pesnikinja daruje da premostimo odvojenost od sebe, sveta i ljudi („Prozor”). Pomaže nam da se povežemo sa svim šarama života preko imaginarnog užeta sa koga „veselo čikaju čipkani karneri” ili su se „tufnaste haljine u struku presavile” („Kanap”) ili možda da izađemo iz  ćorsokaka u koje nas je točak sudbine odvezao („Točak i ćorsokak”).  Drugom, kao ni sebi, ova poezija ne sudi, ona ga grešnog razume i voli, ovde drugi nije „pakao”, već ogledalo ili lek.  Drugi i „ ja” su jedinstvo, mera empatije i čovečnosti.

Uranjanje u prirodu kao u univerzum, u „nebesko sito”, težak je i bolan put po sebi. Ide se napred uprkos ožiljcima vetra ili oluje („Tugovanka košave”), igra se jesenjim bojama kao na platnu ili se „otpakuje vrelina letnjih pogleda ko zimnica sačuvana”(„Zimnica”). Priroda je okvir slike za usamljenost i tugu, ali i žeđ za strašću i igrom kao „šapatom vazduha” („Prolećna”) ili spokojem, kao „čipkanom zavesom pahulja” koja „zastire bolna sećanja” („Nebesko sito”). Priroda i „ja” govore istim jezikom, dopunjavaju se i prožimaju.

Ljubav je za pesnikinju reč koja sadrži sve nijanse i slojeve postojanja, reč koju ona nigde ne pominje, ali je podrazumeva u svakom svom stihu. Ljubav ne dolazi od pojavnog sveta, već iznutra, od drevnog Boga („Morska ljubavnica”), od muškarca između jave i sna, želje kojoj „tvoj oblik dajem” („Snivam”). Ljubav počinje kao „lagani titraj sreće”, vodi se zenicama, glasom, igrom reči i slutnjom greha. Međutim, iako vatromet reči pršti u ovim stihovima, suština ove ljubavi nije strast, već „duša koja ne diše i koja ište života” („Vrisak”), zajedništvo bića da bi se setilo „kako je kad se u dom zajedno ušeta” („Prag”) i konačno srodnost i prisnost kao „šaka na mom potiljku da me pridrži kad dođe vreme odlaženja” („Šaka na potiljku”).

Ljubav i „ja” su neodvojivo klupko, uslov postojanja. Utoliko je bolnije kada se tako doživljena ljubav pogazi i kad ostane samo „prazna ljuštura” („Zbrka”) i ugasla nada da je radost pripadanja moguća.

„Utišana nada

U damarima mili

Zamirući.

U srčane komore se,

Ko u grotlo

I bezdan,

Sunovraćuje

Nemoguća Radost”.

(„Umesto pozdrava”)

 

Svesna da se „sanjano najviše plaća” („Čvor”), Tatjana Stepić Stošić  uranja potom u najdublje virove svog bića i suočava se sa svim svojim čvorovima, „zgrušanim zavežljajima tuge” („Sunce i Senka”). U pesmi „Lako je” kaže da ostaje „da čvorove pod grlom sama raspetljava kajanjem”. Konačnim susretom sa sobom, uzdiže se u nebo uz „veliki prasak”. Kosmos i „ja” su bezgranični i bezvremeni, tajna svega.

„Na usnama tišinu kosmičku ćutim,

Ko đerdane srebrne meteore

U prsima nižem,

Obrćem komete lutalice

Onuda kud krv vri,

Srce mi ko sunce pulsira vrelo

Veneru u pupku vrtim,

Bezvremene tajne postanja

U karlici skrivam.”

(„Vaseljena”)

 Zbirka „Drska molitva” tako ima svoje gradacijske merdevine ka nebu i otkrovenju. Struktura celina u okviru zbirke pažljivo je ukomponovana, kao i raspored pesama u okviru celina, tako da čitalac ima utisak da se spiralnim stepenicama penje ka vrhu jedne kule koja seže visoko iznad zemlje. Lirsko „ja” vodič je drugog „ja” u te visine,  izbrušenim rečima,   metaforama i spontano nastalim melodijskim stilskim figurama. Nijedno slovo u ovim pesmama nije suvišno, nijedna reč bez značenja, nijedan prored nije uzalud. I sama grafika stihova nije ništa drugo nego „stepenište ka nebu”, vizuelna forma koja nadograđuje atmosferu i gustinu ovog poetskog tkanja, i put je od najskrivenije tajne do spoznanja.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .