Tatjana Stepić Stošić: VILA SA ČIVILUKA

MediaSfera

Piše: Tatjana Stepić Stošić

Foto: Duško Vukić

Ima tako  žena koje su rođene da bi živele za druge. Celu sebe, čitavo svoje postojanje, svaki dah one su utkale u živote svojih bližnjih.

Uzimali smo je zdravo za gotovo. Bila je konstanta, sigurnost, uvek tu. Skidali smo je sa „čiviluka” kad god nam je bila potrebna. Na taj „čiviluk” se, valjda, vraćala sama, da se odmori za sledeće naše potrebe…

Bila je od onih čvrstih, starinskih žena, uredna, sve pod konac, uvek čista, doterana, lepa haljina, privezana keceljica, lepe papučice… Mirisala je kud god da krene. Malo na neke svoje kremice kojima se uvek ujutro mackala i na neki lilavi sapun, samo njen, a više na pite, štrudle, listarice, palačinke, sarmice, pogače i sve druge moguće i nemoguće đakonije koje su od njene ljubavi čudesno narastale i poprimale rajske ukuse da bi nas, njene, obradovale.

Njen postavljen sto za nas ličio je na čarobni samarčić iz kog je bez kraja izvlačila sve što bismo poželeli.

Obično nije sedala sa nama da jede i mi u tome ništa čudno nismo videli. Tek kod nekih posebnih svečanosti, ako bismo otišli na neku svadbu ili slavu, sedala je za sto, ne znajući šta će sa zaludnim rukama. Ali je zato bila od onih ujni, tetaka, strina što čvrsto drži tašnu sa kovertama koje su joj svi mladenci u rodbini davali da im čuva dok svadba traje. Jer, njoj se bezuslovno verovalo.

Svraćali smo kod nje kad god nam bi nam na pamet padalo, spavali najlepše i najmirnije snove, jer su njene uštirkane i ispeglene „da se posečeš na ivicu” posteljine mirisale na sigurnost i uspavanku. Čuvala je naše snove jer je lezala posle nas, a ujutro već budna čekala nas sa belom kafom i doručkom. Kad sam bila mala, mislila sam da je ona sigurno vila, jer vile ne spavaju…

Jer, ona i jeste bila vila našeg detinjstva, vila iz priča koje je znala da nam priča kada bi nas čuvala dok mama i tata nisu bili tu.

Razne su bile njene priče… nekad nežne i bajkovite, ponekad, bogme, i strašne, nekad obojene događajima iz njenog života, njenog dalekog detinjstva, a nekad su se pretvarale u životne i moralne pouke, oblikujući vrlo ozbiljno naš odnos prema životu.

Verovali smo joj svaku reč, opijeni njenim mirom i mirisnim rukama kojima je nas kao krilima štitila. Njeno „Krilo moje” je najnežnije i najmilije tepanje kojim sam ja, decenijama kasnije, darivala svoju decu.

Voleli su je svi! Svima je svoju dobrotu i sebe delila jer je za nju to bila jedina mogućnost da bude srećna.

Vazda je bila vesela, volela je da se šali, nikad se nije ni na šta žalila, uvek je sve mogla i ništa joj nije bilo teško. Nisam je videla da plače. Nije mirovala. Njene ruke su plele čarobne šare, bodovi sa njenih vezova su šaputali neke magije, a mustre njenih hekleraja su krile tajne njene duše u koju niko umeo da zaviri. O čemu je snevala, ta moja mila beloprsta pletilja? Mora da je imala i nekih svojih snova i želja. Da li je tako naizgled koncentrisana na klot i frket, na pokrsticu i ravan bod, na nizanje petlji u stubiće i lančiće, mislila o tome da je mogla i drugačije?

Godine su prolazile, mi odrastali, a ona se radovala našim radostima, disala naše sreće, bolele je  naše tuge koje je milovala i previjala svojim prisustvom. I dalje je izgledalo da je živela omeđena našim svetovima i bila naša, a nikad svoja.

Jedino na njoj što je nekako bilo samo njeno i što je prkosilo njenom omeđenom i ukalupljenom životu bila je njena kosa. Ukovrdžana, jaka i bujna bežala je ispod svih češljeva i makaza kao da je negde htela da iz nje pošalje svu vatru, koju je u sebi nosila… I sa kojom je, slutila sam tek kasnije kad sam odrasla, morala mnogo da se muči, da bi radi nas sebe potrla.

Starila je… Sve više sama. Zamajani svojim porodicama, poslovima, prijateljima, sve smo joj ređe svraćali. A za nju je i dalje bio praznik kada bismo, često i nenajavljeni, došli i uletali u njenu usamljenost sa sve decom, muževima, prijateljima… Radosna zbog te iznenadne sreće koju smo joj, sebični, darivali, iznosila je iz zamrzivača sve što je spremala u dugim danima u kojima nije sa kim imala da progovori ni reč… Spremala srca i ruku punih nade da ćemo kad-tad doći, pa da se nađe…

Onda se razbolela. Morala je u bolnicu. Bili smo zapanjeni, zatečeni…Nismo se mirili sa mogućnošću da ona jednog dana neće biti tu da nam otvori vrata i da nas dočeka.

Svaki dan smo joj dolazili. Pitajući je šta da joj donesemo, tek tada smo shvatili da ne znamo šta ona voli. Ona je, zbunjena i u neprilici što se odjednom sve oko nje vrti, jedva priznala da bi volela jednu princes krofnu!

Popodneva uz njenu postelju i razgovori sa njom su mi pružali priliku da otkrijem koliko je, zapravo, u silnim životnim previranjima za koje nisam ni znala, ova žena morala da bude jaka i svoja. Da spolja blaga, iznutra bije svoje bitke, da se, pokoravajući  svima, zapravo ne pokori nikome sem sebi. Da u tom predavanju, sebe spase. To je bio njen izbor i njen način da se pomiri sa životom koji joj bio „pisan”.

Nije se dala, oporavila se, pridigla, rešena da ide svojoj kući. Ponudili smo joj pomoć, da neko brine o njoj. Nije želela. Možda joj je i nas bilo dosta. Možda je sad htela da se sa sobom razgovara, da već jednom čuje svoje misli i svoj glas. Da ustaje kad hoće, i zaspiva kad je njoj volja, Da jednom živi po svom diktatu.

Kažu da dobri ljudi odu onako kako su živeli, odjednom.

Tog dana je, kao i uvek, doručkovala svoju belu kafu sa udrobljenom kiflom. Stala je pored stolice sa tri ispeglane cvetne haljine (vazda je volela cveće, a i ono nju) da izabere u kojoj će do dvorišne kapije da izađe, da udahne novi dan i vidi ima li šta novo u komšiluku. I tako se, tu pored stolice, samo spustila, i sa onim cvećem sa haljina koje joj je u oku ostalo, začuđena šta joj bi, najzad oživela u nekom rajskom vrtu, jer u ovom  zemaljskom nije živela, već samo za druge disala.

Tatjana Stepić Stošić

Sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. „Sidro“ joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga. Sada je tu i zbirka poezije „Drska molitva“ …