MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Dugo nisam bila anksiozna. Tačnije pet meseci. Pravo da vam kažem ne znam zašto nisam imala anksiozne napade panike toliko dugo. Zapravo, mogu da pretpostavim – nisam imala kad. Bila sam previše zauzeta da bi anksioznost mogla da me ščepa.
Ali zato je anksioznost strpljivo čekala iza ugla. U samoizolaciji sam 14 dana. Pre 11 dana mi je zazvonio telefon. Drugarica me zove. Saopštava mi da joj je mama pozitivna na virus COVID – 19. Objašnjava mi celu situaciju i vrlo brzo završavamo razgovor.
Nakon što sam drhtavim rukama spustila telefon, otišla sam do kuhinje i nakon prvog gutljaja vode postala sam svesna ozbiljnosti situacije. Valjda svi postanemo svesni tek kad se nešto desi nekome koga mi poznajemo.
Pre 7 dana mi je ponovo zazvonio telefon. Drugarica me ponovo zove. Kaže: “Otišla mi je mama”, u svojoj glavi u tom trenutku nisam shvatala šta mi govori, pa joj postavih pitanje: “gde je bre otišla?”, a drugarica sa druge strane slušalice samo briznu u plač.
Prelistavam portale. Slušam izveštaje i prognoze naših i stranih strčnjaka. Grlo me steže, otežano dišem. Stavljam ruke na grudi i kažem: “Jedan od simptoma je otežano disanje”. Zovem svog psihijatra da odradimo online seansu. Govorna pošta: “Poštovani pacijenti nadam se da se čuvate, ja se čuvam u majčinoj kući na Kosmaju. Ostanite zdravi i bez paranoje. Sve će biti uredu!” Odlazim u krevet i ponavljam sebi: “Paranoišeš, dobro si”. Ne mogu da spavam, neće mi san na oči. Osvežavam portale iz sata u sat. Rolam po Instagram-u kako bih skrenula pažnju. I nailazim na sledeću sliku:
Nisam jedina anksiozna osoba sada. Ima ih još. Ima nas ko zna koliko. I dok razmišljam kako mi je potrebna Ana, moj psihijatar listam Instagram nalog Zorana Tubića. Čovek je napisao knjigu o anksioznosti i dok čeka da ona izađe iz štamparije, pomaže ljudima koji su anksiozni putem svog Instagram naloga.
Ovo je moja psihoterapija sada. Čitam i biva mi lakše.
Ovih dana pijem čajeve. Slušam muziku. Čitam knjige. Gledam serije i filmove. Sebi skrećem pažnju. Prestala sam da osvežavam portale. Zapravo, prestala sam da čitam portale. Lakše dišem, ruke zadrhte samo kad mi se mama ne javi na telefon ili kad se tata zakašlje na slušalicu.
Teško je biti sam u ovom trenutku. Teško je biti izolovan u stanu sam, dok su tvoji roditelji kod kuće. Teško je biti izolovan od prijatelja. Teško je kada ne možeš da zagrliš prijatelja. Teško je kada ti glas drhti, a drugarici sa druge strane glas secka zbog loših tehničkih uslova. Teško je sad leći i ustati sam, ali bitno je ustati. To znači da smo živi, i zdravi, u svojoj kući, a ne u bolnici. I treba zapamtiti:
Sada je potrebno da se samoizolujemo, moramo se distancirati od onih koje voliko, jer im sada tako spašavamo živote. I ovo će proći, pa ćemo se ponovo okupiti, izgrliti i izljubite. Sada je važno da ostanemo kod kuće u samoizolaciji. Ostanimo mentalno i fizički zdravi.
Preuzeto sa platforme Original magazin
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar