Lidija Jelisavčić Ćirić: Niko ne ume da glumi radost kao ja

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević Jočić

Foto: Lidija Ćirić, privatna arhiva

-Kultura je sama po sebi isusovsko stradanje, i slažem se da se za nju uvek vredelo boriti. Nekada su tu bili najčasniji ljudi, puni vere. Neće i nije nju uništila korona. Ne postoji cenzura, ne postoji promena, ne postoji napredak, to je problem, jedni isti ljudi su zauzeli busije još od druga tita, nasledila su ih deca, i misle da smo svi u njihovim filmovima, a oni treba da se uključe u mladost u budućnost da sjašu iz fotelja i da krenemo dalje, kaže Lidija Ćirić.

Lidija Ćirić je književnica, preduzetnica, aktivistkinja, samohrana majka… I dok sagovornika pleni širokim osmehom, njen britak jezik nikog ne štedi.

Autor je zbirke priča “Bez ‘Dragi moji’”, knjige pesama “Kabanica za suze”, poetskog manifesta “Prava Beograđanka”. Kako kaže romanom “Rekvijem za jedan dan” iz sebe isterala zle duhe. Član je Društva pisaca Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.

U intervjuu za MediaSferu Lidija Ćirić  govori o sobodnim umetnicima i samohranim majkama danas i ovde. O piscima i solidarnosti. Britko i jasno.

Sektor kulture i samostalni umetnici nisu obuhvaćeni Uredbom Vlade Republike Srbije o rebalansu budžeta, kojim je predviđena ekonomska pomoć u iznosu od 5,1 milijardu evra u cilju saniranja posledica epidemije koronavirusa. Kako se oseća slobodan umetnik danas, u ovoj situaciji?

–Pod jedan, ja sam majka. Tu se osećam moćno čak i kada sam duh u ovoj isperutanoj zemlji kojoj samstalni umetnici ne znače ama baš ništa, do trenutka čitanja posmrtnih govora. Niko se od nas ne oseća lagodno u ovim vanrednom stanju  u svojoj sparušenoj koži iz koje ne možemo. Obmanjujemo se da je dostojanstvo siromašnog čoveka veliko i da je baš umetniku dužnost da pomogne onima koji su još siromašniji od njega.

Kako izgleda jedan dan slobodne umetnice i samohrane majke u doba korona virusa? Sa kojim izazovima se susrećete?

–Predamnom stoji svakog dana rasklopljena šahovska daska, moram da odigram ili propast jedne kraljice ili pobedu. Dane ne odbrojavam, pokušavam da ih živim najbolje što mogu. Ne razmišljam da li imam manje vremena već da je domaći zadatak danas zadat u najkraćem roku i rokam. Nema tu stajanja. Ne bih da nabrajam sve poslove koje žena mora da obavi,  ako je u umetnosti i ako se bavi nekim zanatom, još ako je i  samohrana majka sve se to duplira i niko to ne broji. U ovom društvu, i ne samo ovom,  čast izuzecima, gde se muškarci takmiče sa ženama u kuhinji umesto da su na „megdanu“ ništa se više ne meri i ne deli, ni zlo ni dobro. Da me ovo niste pitali, zaklela bih se da nisam žena izazova. Još bih dodala, Bog mi je svedok. Ko sme da me izazove na dvoboj?

Vaš dečiji frizerski salon je bio zatvoren. Kako se snalazite?

– Dečji frizer Petar Pan ne radi od polovine marta. Ne snalazim se. Stigao mi je neki novac koji sam unapred zaradila od biblioteka, sve ostalo ugovoreno je naravno otkazano, a onda su počeli da mi se javljaju igumani manastira,  i prijatelji koji se bez suvišnih reči uplaćivali novac, da pokrijem račune.  Čovek mora da zasluži ovakve prijatelje.

Na FB objavljujete fotografije na kojima ste nasmejani i širite optimizam. Šta se krije iza tog osmeha?

–Sve se krije. Ljudima je fejzbuk život. Oni vole šarene laže. Uljuljkane živote. Vole pompe i vatreomete, pa im to rado pružam. Osmeh je doista moj, ali niko ne ume da glumi radost kao ja i da sakrije muku kao ja.  Slike u doba korone su najlepši godišnji odmor koji sam u životu imala, odjednom su se oko mene stvorili neki dragi ljudi, odveli me iz grada u divljinu i ušuškali.

Vi ste samohrana majka dvoje dece – imate svoju biološku ćerku i usvojenog sina. Ko Vam pomaže? Da li su deca sa Vama?

–Moram biti iskrena, Boban je već veliki čovek koji je naravno odmah ostao bez posla ali uz pomoć Boga, i mog trenera  Zorana Babića, jedan poziv je promenio sve, njega sam zbrinula i mislim da je jedan od retkih koji se zaposlio u doba korone. Tako ga kolevka zaljuljala, nije važno ko te rodi već ko te štiti, gaji i čuva. Andrea je već mesec dana kod njene najbolje drugarice Natalije i njenih roditelja koji su vešto izbegli polemiku o našoj finansijskoj  situaciji, već su šmekerski zamolili da moja ćerka bude kod njih jer je Natalija jedinica pa da zajedno prate nastavu i druže se. Tek sada kada sam odgovorila na ovo pitanje osećam nešto tupo, vrpolji se po mom stomaku. Ko zna šta se još krije iza onih osmeha…

Među prvim ste ukazali na to da je samostalnim umetnicima ugrožena egzistencija. Reagovao je ministar Vukosavljević koji je dao predlog kako da se reši ovaj problem. Dokle se stiglo? Da li je to dovoljno?

–Bilo je još par ljudi koji su reagovali, ali većina suzdržano, ako tražimo, ne smemo da ih pljujemo. Ko ne sme? Država kada traži, od nas pravi klovnove i vi to možete, vi ste umetnici, imate viziju, vas narod voli. Narod ne voli nikoga, samo sebe i dobru zabavu. Ako može i striptiz ko šlag na tortu, ma milina.

Naravno da sam se pobunila, bunim se svakog dana, bez rezerve i straha, jer ako ne ustanem ja a ko će to za mene to da uradi? Pošto je gospodi umetnicima to ispod časti, onda i posle molbe ministra Vukosavljevića upućenoj vladi, niko ništa nije imao da kaže , osim „ostanite kod kuće“. Ništa ne može da ti promeni život kao neprestano ponavljanje jedno te istog. Stoga im želim da što duže ostanu kod kuće i ćute, zarad budućih poslova i ne daj bože DA SE NE ZAMERE. Stiglo je do dna. Hoću reći do vlade, koja se nije udostojila ni da nas spomene. „Ostanite kod kuće“.

Šta je, po Vašem mišljenu, potrebno da se uradi?

– Ono što je ministar zahtevao, da se svakom samostalnom umetniku koji je na gradu, znači, ne prima platu, uplati novčana pomoć na žiro račun. Nema tu neke mudrosti, niti nas je mnogo niti je cifra velika.

U Srbiji, prema podacima Koordinacionog odbora, ima ukuno 2.373 samostalna umetnika od kojih je većina nakon izbijanja epidemije i uvođenja vanrednog stanja ostala bez izvora prihoda. Zašto pisci i umetnici ćute? Koga ili čega se plaše?

– Pisci su, čast izuzecima, velike kukavice. Možda su i navikli da ćute, njima je sve „uzaludno“ ako mora mnogo da se radi. Svi mi volimo hvale ali većina po svaku cenu. Zna se da će korona proći, zašto bi se oni bilo kome sada zamerali kada će im kroz mesec dana biti potreban neki honorarčić ili tezgica. Ako to želiš, onda moraš da ćutiš. Biće i neka nagradica, ili te neće hteti izdavačka kuća, ma ako počnem da nabrajam strahove pisaca i sam ću se uplašiti istih. Svi ti strahovi su čista izmišljotina. Kao i pisci, mi se sami izmislimo. Najčešće čujem onu rečenicu, ne treba ti to. Zaključite sami.

Koliko će kultura i umetnost stradati? Mogu li umetnici i kultura da prežive bez pomoći države?

– Kultura je sama po sebi isusovsko stradanje, i slažem se da se za nju uvek vredelo boriti. Nekada su tu bili najčasniji ljudi, puni vere. Neće i nije nju uništila korona. Ne postoji cenzura, ne postoji promena, ne postoji napredak, to je problem, jedni isti ljudi su zauzeli busije još od druga tita, nasledila su ih deca, i misle da smo svi u njihovim filmovima, a oni treba da se uključe u mladost u budućnost da sjašu iz fotelja i da krenemo dalje.

Utucavaju nas sa  „pravilima“ nisu pročitali ništa čitavu deceniju, poslednji put su čitali na studijama( studirali su koliko su želeli) i misle da je tapkanje u mestu čuvanje kulture. Nije. PROMENE. Potrebno je počupati to korenje.  Bez reči ustanite iz fotelja i dajte mladima priliku da misle. Bez države kultura ne može da opstane. Kada se predsednik pozabavi malo i nama, kada poželi da nas upozna, onda će biti bolje. Jedino Kultura treba da bude sa državom rame uz rame. Kultura je vojska jednog naroda.

Sve se preselilo na internet. Da li to može imati i negativne posledice po kulturu i umetnost?

–Ako nije na internetu, nije se ni dogodilo. Hteli mi ovo ili ne, takvo je vreme. Srbiji kultura nije jača strana. Ostanite na internetu. Šalu na stranu, nemam precizan odgovor, koliko je dobroa toliko i zla internet doneo.

Zašto je ovoga puta izostala solidarnost među piscima?

– Nije to „ovog puta“. Sujeta jede solidarnost u svakom poslu. Bogu hvala, imam svoj TIM. Tu solidarnost ne može da izostane, oni su odabrali mene i čuvaju me i ja sam odabrala njih i ne dam ih. To se već zna. Ne mogu da se požalim, u svom poslu pisca sam zaštićena kao beli medved, ne samo od pisaca već i profesora i kritičara i bibliotekara. Nekako se tu osećam među svojima, jer svi imamo istu misiju, da pobedi književnost, da istrebimo korov , da sklonimo ono što se ustoličilo i tu svi podjednako dajemo sebe, po svaku cenu. Nema tu, ne mogu, nema tu neću. Moramo! Ovde nam je čak i korona pritekla upomoć. Ovi koji nisu solidarni, oni su solodrinkeri, završiće ispod astala. Kako red nalaže.

Kad vam Kili kaže.

Lidija Jelisavčić Ćirić, Srpska književnica