Osećaj bespomoćnosti – ti ljudi koji nismo mi

MediaSfera

Piše: dr Bojana Škorc

Foto: Ana Batrićević

Jednom sam prisustvovala stručnom sastanku, radilo se o programu pomoći, bilo je među učesnicima više stručnjaka u belim mantilima. Oni su dosta govorili i uvek su koristili reči: “ti ljudi…“, „tim ljudima je potrebno…“, „ti korisnici…“, „za te ljude…“. Posle nekog vremena mi je postalo neizdržljivo, spremila sam se da odem. Voditeljka je prekinula sastanak i pitala me je šta se događa. Rekla sam: „Ti ljudi, ti ljudi. Ko su ti ljudi? Ko su ti ljudi ako nismo mi?“

Bilo je to u vreme građanskog rata i kolektivne tragedije, svuda su se mogli videti tragovi razaranja, ljudska bića (ne ti ljudi, nego svi mi) ostajali su u toku jednog dana bez imovine, porodice, dokumenata, domovine, prošlosti, prava na poreklo, neki su se gubili u kolonama, neki drugi su pokušavali da pomognu ali nisu znali kako. Sve se izmešalo i bilo je jasno da je svaka tragedija veliko učenje. Barem meni.

 Nema „tih ljudi“ koji nismo mi.

Osećaj bespomoćnosti koji je vidljivi i nevidljivi deo naših ličnih priča postaje ogoljen i očigledan u trenucima kolektivnih kriza. Naša ušuškana, građanska kultura prijatnosti razvila je veliki broj amortizera i prekrivača koji pomažu da se ovo osećanje istisne iz svesti. Umesto da pogledamo u oči svojoj ličnoj istoriji, suočimo se sa situacijama u kojima ne možemo, ne umemo ili nećemo da utičemo na životne događaje, možemo takvo osećanje veoma lako prekriti razbibrigom, skretanjem pažnje na pozitivne stvari, metodama blage anestezije i gubljenja vremena koje deluje prijatno i korisno. Uz sve to, jedan od glavnih načina da se ne suočimo sa sopstvenim granicama je da ono što se događa vidimo kao „nešto tamo što se događa nekom tamo“ – to su neki ljudi koji nismo mi.

Osećamo li se bespomoćnim?

Direktna, spontana saosećajnost i empatija, osećaj da smo prisutni u životima drugih, osetljivost na tuđe osećaje je bila karakteristika svakog od nas u ranom detinjstvu. Psihologija uviđa da su mehanizmi odeljivanja sebe od drugih, gubljenja duboke i direktne osećajnosti i povezanosti sa drugima, mehanizmi koji nastaju u detinjstvu kao zaštita od bola. Vilhelm Rajh iz naziva „oklopom“ a proces otvrdnjavanja ovog mehanizma odbrane „oklopljavanjem“ ličnosti. Poneko od nas izgradi toliko čvrst oklop da postaje imun na treperenje ljudskih bića oko sebe, na spletove srećnih i manje srećnih događaja koji čine život, ne vidi životinje kao bića nego kao robu za konzumaciju, ne komunicira nego trguje, ne voli nego pazari najbolje za najmanji trošak, ne raduje se nego premerava dobit…

Sa takvim oklopima kretanje postaje teško, disanje  ograničeno, razmena prigušena. Na telesnom planu, oklopljavanje se iskazuje kroz različite znake: bol u kičmi, tegobe sa pokretljivošću, tegobe u iskazivanju seksualnosti, ukočenost grupe mišića, smanjena osetljivost i kontakt sa nekom telesnom regijom, redukovan udisaj ili izdisaj. Na psihološkom planu ovo isto postaje vidljivo kad  sreća nije više bitna, a osećajnost se okida u nekonstruktivnim okolnostima – svađaćemo se oko politike, fudbalskog tima ili komšinicinog muzičkog ukusa, kažnjavaćemo svoju decu. Svađaćemo se i bićemo čvrsti u svom stavu, a što smo čvršći u svom stavu to smo dalje od zdravog deteta u sebi.

Put iz bespomoćnosti

Sva ljudska bića su rođena slobodna i jednaka u svom dostojanstvu i pravima (kaže Univerzalna konvencija o ljudskim pravima, i dalje kaže:) Ona su obdarena razumom i svešću i treba da jedni prema drugima postupaju u duhu bratstva.

Prema tome, nismo bespomoćni, samo se ponekad tako osećamo, a put iz bespomoćnosti je sagledavanje svojih mogućnosti, kapaciteta, darova, kao i svojih granica u kojima to ispoljavamo. Put iz bespomoćnosti upravo ide kroz nju. Udobne prakse izbegavanja bola ili neosetljivosti za druge, mogu da učine da nam čitav život protekne u miru i lagodi. Ali se na takvom putu lako izgubi srce, a sa njim i čitav svet koji je trebalo da delimo sa drugima.

Duhovan čovek nema ideologiju, on je uvek raspoloživ,  govori Rudolf Štajner. U kakvim god oklopima da živimo, ipak u sred njega postoji deo, makoliko mali koji se pokreće, diše, traži, igra se, uči. Čak i ako nas kao civilizaciju povremeno kolektivni razum odvede na rizično mesto, uvek postoji prilika za svako malo srce koje kuca iza svega toga i koje može da stvori priliku za sledeći razvojni skok. Mi smo ti ljudi.

——————————————————————————————————————————————————-

O autoru:

Bojana Škorc je profesor psihologije na Fakultetu likovnih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kao predavač saradjuje se Fizičkim fakultetom, Biološkim fakultetom i Učiteljskim fakultetom Univerziteta u Beogradu. Objavila je 200 istraživanja iz oblasti psihologije stvaralaštva, socijalne psihologije, psihologije obrazovanja i interdisciplinarnih istraživanja rada sa osetljivim društvenim grupama. Svoj pristup zasniva na idejama aktivizma, otkrivanja i pokretanja novih razvojnih kapaciteta i šansi u zajedničkom humanom pokretu stvaranja  zdrave životne prakse. Istovremeno smo ono što jesmo ali i ono što još nismo, što tek postajemo – polje za razvoj uvek je otvoreno.