MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Foto: Pixabay
Sedim na terasi i gledam slike na telefonu koje mi je mama upravo poslala. Na slici sam ja sa telefenom u ruci čija je antena veća od mene, pa onda su tu i slike sa mog krštenja, pa sa tatinog ispraćaja u vojsku, pa slike njihove svadbe i slika moje mame na Terazijama, davne, recimo ’97 godine, sa pištaljkom, šerpom i varjačom u ruci šeta na protestu.
Nasmejah se i setih se priče koju mi je mama pričala.
Moja mama, divna žena, verovala je da je iskreno moguće da se nešto promeni i uzevši to u obzir, znam da svaki korak koji je napravila tih godina, napravila ga je sa najiskrenijom željom za “bolje sutra”. I tada su se svi borili za bolje sutra. Mama je pešačila svakoga dana i borila se za bolje sutra i za mene, a i za njene roditelje.
Spuštam pogled na ulicu i ispred jednog kafića vidim grupu svojih vršnjaka kako opušteno stoji i ćaska. Kafići su zatvoreni, tehnički zatvoreni. Idalje može da se kupi kafa u njima, kafa za poneti, ali se ne može sesti i boraviti u kafiću. Grupa mojih vršnjaka stoji ispred, smeje se i pijucka kafa. Oni to rade za vreme vanrednog stanja. Ostala sam bez reči. Sad im je do ispijanja kafe?! Saveti stručnjaka jesu da se samoizolujemo u svojim domovima kako bismo sprečili širenje virusa COVID – 19.
I dok ljutito ustajem sa stolice kako bih ušla u stan na ekranu vidim sliku moje majke. To je slika borca. Tada se za “bolje sutra” tako borilo, a danas kako biste se borili za vašu budućnost i budućnost svih nas treba da ostanete kod kuće.
Besna sam i zovem najbolju drugaricu da joj prepričam za prizor koji sam upravo videla. Ona se smeje i ne može da veruje, šaljem sliku njoj i svojim kolegama. Drugarica me ponovo zove i podseća me na davno ispričanu priču.
“Ti znaš da ja imam strano državljanstvo. Moji su pobegli u Evropu tih godina samo da se ja ne bih rodila u tom paklu, a znaš i da je moja mama putovala da bi došla u Beograd i protestvovala. A ovi sada ne mogu sede kod kuće, nego su sad našli da izlaze?!”
Dok smo nas dve završile razgovor, stiglo mi je na stotinu poruka mojih kolega. Dok sam ih čitala shvatila sam da na mom fakultetu je još puno boraca kao što je moja mama, mi smo sada mali borci, mada ćemo jednog dana biti veliki, jer smo ostali u samoizolaciji. I sve nas vežu sećanja na naše roditelje koji šetaju Terazijama sa pištaljkama oko vrata. Svi smo revolucionari. I svi smo ponosni na svoje roditelje. Jer su borci i jer su nas naučili da budemo borci. Divno je biti poseban sa posebnima.
Svi ti koji su danas na ulicama i piju kafu iz kafe aparata su oni ljudi koji su do sada sedeli u svojim domovima i koje je uvek mrzelo da izađu na kafu, ali sada dok smo svi u kućnom karantinu, njima je do kafe. Samo vi ispijajte kafe i nemojte da sedite kod kuće dok mi vaši vršnjaci se borimo da bi i nama i vama sutra osvanulo novo jutro. Mi ćemo, kao što su naši roditelji, s ponosom obezbediti bolje sutra, jer želimo da naša deca o nama govore sa istim ponosom kao i mi o našim roditeljima. Budite pametni, ostanite kod kuće! Jedini način da se spasimo jeste da ostanemo kod kuće i da one koje volimo zaštitimo tako što ih nećemo videti.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar