Duhovnost

Протојереј–ставрофор Гојко Перовић: Црквено прослављање Васкрса траје 40 дана

mediasfera-protojere-gojko-perovic-intervju-2.jpg

MediaSfera

 

 

Реч две са…

Ректор Цетињске богословије протојереј–ставрофор Гојко Перовић

 

Разговарала: Славица Лазић

 

Неко је ових дана лепо приметио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани после њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно.

  • Наши празници имају и породичну димензију, али пуноћа доживљаја празника је Богослужбена. Највећи хришћански празник Васкрс ове године нећемо моћи да славимо у храмовима. Пандемија вируса корона приморала је Православне цркве да уваже препоруку власти и упуте молбу вернима да остану у својим домовима где ће у духу личног и породичног молитвеног труда дисциплиновано носити посебан подвиг. Како то разумеју верници у Црној Гори и како Ви као свештенослужитељ служите у одсуству пастве?

Ово је за све нас нешто потпуно ново. Неочекивано и непознато. И колико год се ми трудили да ову ситуацију упоредимо са нечим предањским из историје Цркве, – опет остајемо запитани пред искушењем које је, очигледно, захватило цијелу планету. Није Цркви непознато искуство да се богослужења привремено обустављају.

Како из разлога спољне присиле (времена гоњења и безбожних режима), тако и из разлога неке унутрашње молитвене динамике (као што је управо ово вријеме васкршњег поста). Међутим, ово је неки спој и једног и другог. Има присиле у виду Божије воље, која је попустила ову болест на планету; али има је и као могућност манипулације земаљских власти цијелом том причом.

Већ се на медијском, пропагандном плану уочава простор за политичку, идеолошку злоупотребу ове невоље. За обрачун са разним неистомишљеницима власти, па има отворених неутемељених напада на Цркву. А има и наше, аутентичне црквене потребе, да живимо у складу са општом невољом. Као што не бисмо могли служити литургију у сред баражне ватре на неком фронту, или током поплаве и пожара – него бисмо чекали да све то прође и мине, да се прво спасу људи у непосредној животној опасности, е тако није ред да ми хришћани инсистирамо на томе да се ништа у нашем типику не мијења, а свакодневно умиру људи око нас! Богу хвала, литургије се ипак служе.

На свакој је довољан број свештеника који својим присуством испуњавају ону Божију заповјест да на приношењу бескрвне жртве буде бар „двоје или троје“ вјерујућих сабраних у име Господње. Баш се, и ових дана, у литургијском тексту помиње и таква молитва „за оне који су оправдано одсутни“. Тако да, с обзиром да је све, и привремено и оправдано – није тешко схватити и прихватити да сад треба тако да буде.

  • Зашто је важно храмовно празновање и када је у новијој историји наше Цркве било овако велико искушење?

Дуга би била прича о историји храмовног богослужења, и преширока за оквире оваквог интервјуа. Али ако пођемо од библијских извјештаја (како старозавјетних тако и оних јеванђелских), – видјећемо да се непрестано преплићу службе под отвореним небом на једној и трагање за храмом на другој страни; затим тајне и јавне службе…итд. Литургијска је потреба да се сабирамо на „једном мјесту – сви“.

На њу се временом – природно и логично – надовезује и духовна потреба да то мјесто буде нарочито одабрано и освештено. Заклоњено од профаног и баналног. Отуда, – иако савремени посматрачи хоће по сваку цијену хришћанску вјеру да сведу на индивидуалну ствар и на питање интиме – наша вјера зна и ослања се на појмове као што су „саборност“, „обитељ“, „сестринство“, „братство“. Наша је вјера незамислива без те саборности.

Наша најновија историја је препуна потресних свједочанстава да су бројни храмови претварани у магацине и штале, а свештеници поубијани или похапшени. Једва да је прошло пола вијека од када се то збивало. У великом броју случајева, то се баш дешавало у Црној Гори – тако да су нам та језива искуства позната. И то није трајало неколико недјеља, него су у питању деценије обесвећења и опустошења светиња. Било је то – у потпуном смислу – обистињење оног Даниловог пророчанства о „гнусоби опустошења“ најсветијег мјеста.

Иако је Црква у највећој мјери обновила своја богослужбена мјеста, још увјек нијесу сви наши храмови враћени у потпуни поредак. Тако да су споменици те епохе, нажалост – и данас, пред нама.

  • Како се верници у Црној Гори причешћују у овој специфичној ситуацији изолације, у епархијама се то решава на различите начине?

Причешћивали смо вјернике, уобичајно, као и до сад. Све док није, послије треће недјеље поста, ступила на снагу забрана присуства вјерника-лаика (грађана) на службама. Од тада, савјетујемо све – да се стрпимо, да прихватимо привремну обуставу сабирања, и да је уклопимо у великопосни ритам припрема и ишчекивања надолазећег празника.

Од тада, причешћујемо само оне лаике који су у болести, и којима је пријеко потребно укрепљење. Причешћујемо оне који нијесу у таквом здравственом стању да могу да чекају. А то радимо на начин, како се причешћују болни.

Као што рекох, Свете литургије се непрестано служе, али само са свештенством. Тако ће бити до Васкрса, – онда ћемо видјети како ћемо даље. Иако се људи, већином, неће причешћивати ових неколико недјеља – они ипак учествују у литургијским сабрањима. Најприје, они се сви помињу на проскомидији, и у другим литургијским молитвама. Затим, путем интернета и других медија, неке од тих служби су и тоном и сликом присутне у њиховим домовима.

  • Кроз Богослужбену динамику пратимо до Васкрса догађаје Христовог страдања на Крсту за људске грехове. Сада, када смо лишени присуства у храму, како да се молимо Господу, какве молитве треба да упутимо кроз које се подсећамо да је Он себе при нео на жртву, из љубави према свима нама?

Као што рекох, живимо у времену када су нам све те службе доступне иако нијесмо физички присутни на њима. Поготово када говоримо о службама Страсне седмице. Рецимо, јутрења Великог Петка и Велике Суботе. На тим службама и раније није било предвиђено причешће вјерника. Најважнији њихов дио је био управо онај молитвени, који се тицао читања Светог Писма и црквених пјесама на тему библијског текста.

Ето, управо те и такве службе можемо пратити посредством црквених тв канала и црквених радио сатница. Мислим да нема важније црквене службе које данас нема снимљене на You tube каналу. И то се ради о снимцима служби које произносе наши најбољи појци и служитељи.

Није дакле проблем да сва ова богослужења имамо у својој кући, па чак и у оном – како се то каже – „реалном времену“. Мада, и поред тога, наше хришћанске породице знају да се доста овог великопосног библијског и молитвеног штива може читати и у склопу личног молитвеног правила.

  • Лишени смо и исповести, на дужи временски период. Како водити духовни живот у време опаке епидемије која је заробила читав свет?

И за то има начина. Ето, скоро да нема теме коју нијесмо превалили преко ових наших „паметних“ телефона. Можда бисмо могли да се присјетимо и како се пишу писма. Од оних електронских, па до оних са „мастилом и гушчијим пером“…

Не заборавимо да су нека од најљепших дјела наше духовне књижевности настала тако што су на папиру остали записани разговори између хришћана и њихових духовника. Значајан дио Светог Писма, бар једно јеванђеље и посланице апостола, написане су тим поводом.

Не кажем да ми своје исповјести штампамо и објављујемо, али има начина да – угледајући се на Свете оце – и ми кореспондирамо са духовницима, и мимо непосредног контакта.

  • Драматичну катарзу доживео је наш народ у Црној Гори кроз чудесне Литије на којима учешће узело десетине хиљада људи месецима. У условима епидемије и опште опасности, Литије су привремено прекинуте. Хоће ли отпор власти, која је озаконила отимање храмова и манастира СПЦ у Црној Гори, бити настављен са истом одлучношћу?

Ово је, по свему, ванредно стање, у коме није могуће, нити би било умјесно, причати о било којој другој теми – осим о спасавању ближњих у овој општој невољи. Ми смо сви увјерени, да је су и многољудне литије, које су претходиле овој невољи, поред борбе за правду, донијеле и додатну духовну снагу. Оне су биле и својеврсна припрема, која нас је укријепила за садашње пребивање изван храма.

Апсолутно је сигурно, ако нам Бог врати редован живот и уклони ову епидемију, – прва тема која нас чека јесте исправљање накарадног закона. Наши предлози за промјену законског текста налазе се код експертског тима Владе, и ми ћемо, са Божијом помоћи, наставити тамо гдје смо стали.

Не пропуштам прилику да нагласим како у Црној Гори није ни било заразе овим вирусом, док су њеним улицама трајале молитвене литије. Али ето, парадоксално је, да је пријетећа епидемија морала да обустави јавна окупљања, па и наше литије, – иако су оне, вјерујем, чувале Црну Гору од те опасности.

  • Колико пандемија вируса утиче на живот Епархије, колико Митрополија може да помогне верницима који су без посла и прихода, шта се предузима како би се помогло најугроженијима?

Тешко можемо да помогнемо људима без посла. И они који су га имали, сад им је – због паралисаног друштвеног живота – доведен у питање. Али, како већ поменусмо, садашња ситуација више личи на какав земљотрес, него на неки системски друштвени проблем. У том смислу, ту смо да укажемо тзв. прву помоћ. Да доставимо оброк, да помогнемо једнократно и да не пустимо људе да се муче са оним основним животним потребама.

Сликовито речено, – коме се руши кућа, нудимо му шатор. Нико не мисли да је тај шатор трајно рјешење, али тренутно – без њега није замислив опстанак.

  • Да ли се у Црној Гори Литургије преносе путем ТВ преноса? Како је осмишљена акција „Свака кућа Црква“?

Имамо те преносе. Путем сајта Митрополије, путем других друштвених мрежа, а још од прије имали смо праксу да недјељну литургију из подгоричког Храма преносимо на таласима Радио Светигоре. Осим тога, наш народ је црквен и побожан, – па људи знају како и када се практикују молитве пред кућном иконом.

Наше ишчекивање Васкрса, поклапа се са предвиђањем трајања ове епидемиолошке невоље. Ако се крај ових мука баш и не поклопи са централним празником, сви знамо да црквено прослављање Васкрса траје 40 дана. Вјерујемо и надамо се, да ће у том периоду бити окончана главна опасност од епидемије. До тада вриједи бити стрпљив, храбар и молитвен.

  • Велики простор добијају аналитичари и они који нападају Свето Причешће због могућег преношења инфективних болести путем „једне кашичице“. Да ли је овај напад на Свето погубан за оне маловерне, који су поколебани да могу да буду спасени Истином?

И то је, неминовно, морало доћи на ред. Напад на све што нам је Свето. Он, поред непријатности коју носи сам собом, добро дође да сви ми преиспитамо своју вјеру, и да сами себи дамо одговор на те нападе и подметања.

Опет ћу рећи да су највећа дјела црквене патрологије, између осталог, настала као апологетски одговор на свакојаке нападе који су вјековима вршени према Цркви. Тачно је да ти напади могу поколебати маловјерне, – али Господ је дошао у свијет и донио му Свјетлост. Та се Свјетлост не може, – нити сакрити, нити угасити. Вјетар поменутих напада ће је само још више распирити. И као што се маловјерни могу поколебати нападима, тако се и они невјерујући могу окренути вјери слушајући и гледајући одговор Цркве на те нападе.

А што ћемо говорити кад нас изведу пред суднице? Господ је рекао да ће нам се дати праве ријечи.

  • Ухапшен је свештеник у манастиру Режевићи за време служења Литургије. Има ли притисака на свештенство и монаштво? Да ли је Ђукановићева власт спремна да искористи ванредно стање и крене са применом Закона о слободи вероисповести?

То у Режевићима је био један инцидент. Један неспоразум, рекао бих. Лично не вјерујем да ће се кретати у примјену закона, али нећемо нагађати. Наш правни тим је спреман и за ту околност – која би свједочила о крајњем безумљу. На сваком кораку, пред сваким катастром, Црква може, и сада, да брани своју имовину – од таквих, евентуалних, једностраности. Али, понављам, вјерујем да се то неће сада радити.

Имамо други проблем – што неки медији блиски Влади, константно врше притисак на Цркву, оптужују је за све и свашта. Е то је злоупотреба ове ситуације, како би се држава обрачунала са Црквом, и како би се, смишљено, смањио утицај Цркве, који је нарастао и ојачао у вријеме поменутих литија. Али и ту се догађа, да се сваки неутемељени напад на Цркву, починитељима истога – на крају врати као бумеранг.

  • Митрополија је изразила спремност да држави да на располагање своје капацитете – зграде и установе, за случај потребе организовања стационара. Како се у пракси спроводи ова иницијатива?

Тренутно нема потребе за том врстом смјештаја. Понудили јесмо, – али људи из здравствене струке су процјенили да наши смјештајни капацитети не одговарају боравку обољелих лица. Поред тога постојећи болнички капацитети нијесу ни изблиза попуњени. И дај Боже да не буду.

Међутим, СПЦ у Црној Гори ће учествовати у куповини неопходне љекарске технике за болничке институције у највећим црногорским градовима. Поред тога, током трајања епидемије, народне кухиње које Црква води широм Црне Горе, без престанка раде. Тражићемо начина да помажемо најугроженије.

Црква није нека институција с оне стране реалности. Црква јесте народ, а народ је Црква. Отуда, и средства која Црква има сада треба да се ставе на располагање народу који пати, који болује и који се боји. Даће Бог да све буде добро!

Извор: Православље

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .