Diktafon

Gojko Božović, pisac i izdavač: Kultura treba da živi, a ne da preživljava

Foto: Slaven Vilus

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Slaven Vilus

 

 

 

Gojko Božović, pisac, osnivač i glavni urednik „Arhipelaga“ u intervju za naš portal otkriva da li je knjiga najbolji lek za naš duh ovih dana u izolaciji.




  • Udruženje profesionalnih izdavača Srbije predalo je poklon od preko 1.000 knjiga za biblioteku privremene bolnice u Hali 1 na Beogradskom sajmu.

– Sigurno da jeste, utoliko pre što se mnoge druge stvari koje se proglašavaju za važne nimalo ne pokazuju kao lekovite. Zanimljivo je da se knjiga mnogi u javnosti sete samo u vremenima velikih kriza. Ali tada se setimo i drugih važnih iskustava: preispitivanje vrednosti, stvaranje novih prioriteta, otkriće privatnog života. Bilo bi bolje da se knjiga više sećamo u vremenima kada krize nisu na pomolu ili kada barem ih barem ne osećamo ovako neposredno.

Do kriza i dolazi zato što je jedan sistem vrednosti potrošen, a nove vrednosti se ne stvaraju, zato što sa svojim naviknutim reakcijama stvaramo više štete nego koristi ili naprosto zato što gramzivo uništavamo toliko toga u društvu i u prirodi da nešto od toga, a sve češće priroda, počne da pruža otpor. I onda smo tu gde jesmo, u izolaciji, među četiri zida, u odjednom smanjenom svetu i među naglo osiromašenim mogućnostima.

Dobre knjige, ne bilo koje knjige, nego baš dobre knjige, otvaraju svetove kada nam se čini da su se nad nama zaklopila nebesa i šire prostor čak i kada nam izgleda da je karantin naš jedini svet, a zatvaranje u kuće i stanove poslednji dosuđeni prostor na koji smo se sveli uz naš pristanak i uz naše učešće.

Udruženje profesionalnih izdavača Srbije i izdavači koji ga čine poklonili su preko 1.000 knjiga privremenoj bolnici na Beogradskom sajmu polazeći od takvih uverenja. Nismo tako nešto učinili prvi put, nastavićemo da dobre knjige činimo dostupnim i da budemo na strani svojih čitalaca.

  • Kako vidite ulogu uloga pisaca i izdavača u ovoj krizi?

  – Te dve uloge su blisko povezane i pisci i izdavači samo zajedno mogu oblikovati neka rešenja i sačuvati preostali javni prostor kulture i književnosti. Piscima ostaje da budu sabrani i pronicljivi svedoci situacije kakve nije bilo u našem iskustvu.

Nipošto nije dovoljno da pisci samo opišu ono što vide ili što doživljavaju oni sami ili njihovi junaci, potrebno je da razumeju to stanje pred kojim ne možemo biti ravnodušni, ali ne smemo biti ni samo užasnuti, zaleđeni ili pak zabrinuti. Globalni i pojedinačni karantin je ogolio i produbio strašnu samoću u modernom svetu.

Problemi su postali očigledniji, nesporazumi dublji, nemogućnosti bliske. Ako smo sami, ako smo mnoštvo usamljenih jedinki koje se više i ne dodiruju, i ne viđaju, i ne sreću, i ne obraćaju jedni drugima, ako smo utonuli u maske, a dodire zamenili rukavicama, zamenjujući stvarne događaje virtuelnim sredstvima komunikacije, onda su nam, kao i uvek kada smo nageti nad ponore i virove krize, potrebne priče da bismo sačuvali iskustvo, da bismo oživeli pamćenje, da bismo sutra, kada sve ovo prođe, a ovo će proći, obnovili rituale privatnog i društvenog života. U tome vidim nezamenjivu ulogu književnosti.

Izdavači su potrebni književnosti, ali je i književnost potrebna njima. I izdavačima su potrebne priče, neke od najvažnijih priča njihovog poziva, pomalo već zaboravljene, najpre one o upornosti i istrajnosti, ali su im potrebne i nove priče, najpre one o tome kako u sasvim novim i nepoznatim okolnostima doći do čitalaca, kako sačuvati kontakt s njima i kako sutra ponovo učiniti mogućim kulturni, književni i javni život.

mediasfera-Gojko-Bozovic-intervju-12.jpg
Foto: Stanislav Milojković
  • Kultura se preselila na internet. Mnoge institucije kulture deo svojih sadržaju ustupile su na besplatno korišćenje putem društvenih mreža? Kako stoje stvari s knjigama? Da li to može imati i negativne posledice po kulturu i izdavaštvo?

 – Kultura se preselila na internet, jer je nestao kulturni život. Došlo je do velikog izmeštanja i mnoge od nekadašnjih formi kulturnog života više neće biti obnovljene. Što ova pandemija bude duže trajala, u to možemo biti sigurniji. Kao i u drugim oblastima, uostalom: trajanje krize uvek je srazmerno dubini promene u svetu zahvaćenom krizom.

Svoje sadržaje su ustupile javne institucije kulture, muzeji i galerije, pozorišta i kinoteke, ali oni su i inače javni servisi, počivaju na budžetu proisteklom iz poreza, pa je i bilo prirodno da tako nešto urade. Pitanje je, međutim, da li će sve veći broj javnih institucija kulture od svoje nekadašnje uloge pokretača i prepoznatljivog mesta kulturnog i društvenog života sve više postojati distributeri vizuelnih sadržaja.

Da li će mnoge institucije kulture postati, dakle, više provajderi i producenti kulturnih sadržaja nego mesto i uporište kulture? Nisam siguran da će tako kultura postati dostupnija, ali sam siguran da će to dovesti u pitanje opstanak mnogih institucija kulture, da će to biti veliki izazov za zabavnu industriju da osvoji još jedan prostor, ali i da će to biti veliki izazov u pogledu zaštite autorskih prava.

Šta je sa privatnim institucije kulture?

Posebno je pitanje kako će u takvom rasporedu stvari opstajati privatne institucije kulture i nezavisna kulturna scena koji oblikuju, ne samo kod nas, najveći deo savremenog kulturnog stvaralaštva. Javne institucije kulture većinski se bave baštinom, što je dragoceno, ali ne može biti dovoljno. Samo važna savremena kultura jeste svedočanstvo da je kulturna baština progovorila u savremenom kontekstu i obratila se ljudima našeg jezika, iskustva i senzibiliteta. Klasični koncept autorskih prava doveden je već odavno u pitanje. Digitalni svetovi su taj koncept u potpunosti osporili.

Bez autorskih prava i mogućnosti njihove zaštite, neće biti novih kulturnih ostvarenja, ili će ih biti mnogo manje nego sada, ili će se vrhunska kultura pretvoriti u goli entuzijazam i gordi hobi. To ne može biti pitanje samo generacije savremenih stvaralaca. Kultura treba da živi, a ne da preživljava. Knjige su nekako najviše ugrožene nepoštovanjem autorskih prava. Dobro je da postoje e-knjige, to samo proširuje dostupnost knjiga i mogućnosti izbora čitalaca, ali nikako nije dobro da internet i pogotovu društvene mreže budu preplavljeni PDF s knjigama koje podležu autorskim pravima. Piraterija nije rešenje, ona samo troši supstancu i ugrožava i prava pisaca, i prava izdavača, i prava samih čitalaca.

  • Da li treba da nas brine stanje našeg duha?

 – Strah je postao osnovno osećanje. To nije samo individualni strah, izazvan nekim više ili manje zasnovanim razlogom ili nečijom preosetljivošću. To su i kolektivni strahovi koji su zamrzli cela društva, ali je to i globalni strah koji je ljude različitih iskustava i jezika, kultura i navika objedinio u prestrašeno mnoštvo. Koliko god strah povezivao ljude u objedinjujuće iskustvo i osećanje, ukazuje se zastrašujuća samoća kao iskustvo koje nikada nije bilo toliko izraženo. Samoća nije ni nova ni nepoznata pojava, ali se u ritualima društvenog, poslovnog i javnog života ona barem prikrivala ili odlagala.

Sada smo sami, i ta je samoća jasna i ogoljena kao činjenica svakodnevice koja se ničim ne može odložiti ili prekriti. Karantinizacija je iskustvo s kojim se moramo suočiti. To se nije desilo samo u jednom gradu ili samo u jednom društvu, što bi več bilo dovoljno upozoravajuće. Čitave države, narodi i kontinenti povukli su se, ćutke, u kuće i stanove kao poslednji dosuđeni prostor i zadati životni krug.

Nestao je javni život koji je ljudima potreban, nestala je društvenost bez koje se teže osmišljava svaka pojedinačna priča. Bez ikakvog jasnog vremenskog horizonta u kome će se prilike promeniti i ljudi ponovo izaći na svetlo dana, sresti se jedni s drugima bez straha i zazora, razmeniti ljudske pozdrave i preko potrebne reči. U takvim okolnostima najmanje četiri dimenzije moramo imati u vidu. Jedno je strah od bolesti koji je drugo lice straha od smrti.

Taj strah je utoliko intenzivniji što je njegov uzročnik nevidljiv i što je epidemija postala opšte iskustvo. Ceo svet je jedna velika i privremena bolnica. Drugo su društvene i psihološke posledice karantinizacije. Programirana i prisilna samoća treba da nas spasu, a mi smo ipak društvena bića u čijim kulturnim kodovima postoji potreba za drugim i za dodirom, za razgovorom i za druženjem.

Da li se sve svelo na goli opstanak?

Ne možemo se svesti samo na goli opstanak, potrebna nam je punoća ličnog i društvenog života u kome će biti više poverenja nego straha, a nedvosmislenih saznanja više nego pritajenih pretnji i dvosmislenih najava sveznajućih bezbednosnih pripovedača. Pri čemu bezbednost postaje sve, tako da čak i lekari govore kao prekaljeni ratnici koji su upravo pristigli s prvih linija fronta, izražavajući se u strogoj vojnoj terminologiji.

Kult bezbednosti preti da postane obavezujuća zamena za vrednosti slobode i demokratije bez kojih naše lične priče mogu da budu samo male činjenice u statističkim izveštajima. Tu dolazimo do političke dimenzije. Pandemija sa svojim posledicama i dominantnim modelom otklanjanja pogoduje razvoju autoritarnosti. Tolike su države i toliki su lideri rado posegli za vanrednim stanjem u kome razvijaju kult čvrste ruke, šire iluziju autoritarne efikasnosti i naglašavaju bezbednosni okvir kao ključ za sva društvena pitanja.

Pri tome, nije svejedno da li vanredno stanje uvode demokratije s dugom tradicijom i sa istorijom društvenih institucija ili to čine autoritarni vladari kojima su saveznici i slabe demokratske tradicije i razorene i kompromitovane institucije. To je opasnost s kojom se svako društvo mora suočiti, a pogotovu srpsko društvo koje je već godinama potonulo u autoritarni poredak. Što duže bude trajala pandemija, slom ekonomije će biti poraznije iskustvo. Evropska periferija će tu biti posebno pogođena. U tim društvima se i do sada funkcionisalo na ekonomskom minimumu, na klackalici između neizvesnog opstanka i nesigurnog razvoja, a meseci karantinizacije i prestanka ekonomskih aktivnosti mogu samo podstaći prestravljeno siromaštvo koje je uvek najopasniji saveznik autoritarnosti i najveći protivnik izgradnji solidarnosti, poverenja i institucija.

mediasfera-Gojko-Bozovic-intervju-11-SM.jpg
Foto: Stanislav Milojković
  • Da li vi trenutno pišete?

 – Nemam baš najbolju koncentraciju za pisanje. Više čitam. Ali ponešto i pišem. Uz to, sređujem jednu knjigu o eseja o srpskoj književnosti XIX i XX veka koje sam pisao proteklih desetak godina u različitim prilikama. Sada je prilika da te tekstove iznova pročitam, a knjigu zaokružim. A najviše gledam šta se događa i pokušavam da u postojećim okolnostima ostanem u kontaktu sa što je moguće više ljudi. Tako čovek najbolje čuva kontakt i sa samim sobom.

  • Šta čitate?

 – Pored rukopisa, od kojih će neki biti objavljeni u Arhipelagu, kada sve ovo prođe, pročitao sam poslednjih nedelja mnogo eseja koji govore o pandemiji i njenim značenjima: od Davida Grosmana do Klaudija Magrisa, od Branka Milanovića do Ivana Krasteva i Juvala Noe Hararija. Čitam iznova Andrićeve pozne knjige priča, pre svega, Lica i Kuću na osami.

Pročitao sam Andrićeve dnevnike i prepisku. Čitam Kiša, ne znam ni sam po koji put, ali uvek znam zašto. I svaki dan pročitam barem po jednu pesmu. Čitam razne pesnike, ali uvek sa istim razlogom i ciljem. Pesme pročišćavaju jezik, pogotovu danas kada smo opsednuti tolikim jezikom manipulacije i brbljivom informatičkom inflacijom. Pesme, međutim, i smiruju u duhu i razjašnjavaju stvari u uzavreloj stvarnosti. To je tako mnogo i dragoceno, ali čak ni to nipošto nije sve što dobijamo od dobrih i vrhunskih pesama.

mediasfera-Gojko-Bozovic-intervju-SM.jpg
Foto: Stanislav Milojković
  • Koje knjige se najviše traže? Kako čitaoci koji prednost daju štampanom izdanju mogu da nabave Arhipelagove knjige?

 – Tržište knjiga je praktično nestalo, jer su knjižare većinom zatvorene ili rade sa značajno skraćenim vremenom u okolnostima u kojima se ljudi malo kreću i retko mogu da izlaze. Tako je i sa klubovima čitalaca.

Mi smo u Arhipelagu odlučili da ostanemo u kontaktu s našim čitaocima. Preko našeg sajta i preko naših naloga na društvenim mrežama čitaoci poručuju knjige i mi se trudimo da ih što je moguće pre u trenutnim okolnostima dostavimo čitaocima, svejedno gde da žive u Srbiji. Nije lako, ali vredi svakog truda jer poruke koje svakodnevno dobijamo od čitalaca jesu nezamenjiv podsticaj i retke lepe vesti u ovim trenucima.

Najviše se traže knjige Danila Kiša, novi romani Davida Grosmana Život se sa mnom mnogo poigrao, Jelene Lengold Odustajanje i Tanje Stupar Trifunović Otkako sam kupila labuda, romani Majkla Kaningema Sati i Havijera Serkasa Hohštapler, kao i istoriografska studija Marka Mazovera Hitlerovo carstvo.

  • Koja je Vaša preporuka za čitanje ovih dana?

 – Kao i uvek, a sada s još snažnijim razlozima, u vanrednom stanju na koje se ljudi i društva tako lako navikavaju kao na mogući izlaz, preporučujem dobre i pametne knjige. Ne treba da čitamo da bismo se zabavili ili da bismo se zavaravali, potrebno je da čitamo kako bi nas knjige protresle i promenile, kako bi nas učinile drugačijim, kako bismo bolje razumeli svoj svet i događaje i promene u njemu, kako bismo mogli da osmislimo svoj život i njegove okolnosti. To nam je potrebno više od svega, a knjige to mogu da učine mogućim.

Ako smo posle čitanja neke knjige postali makar malo drugačiji, ako drugačije ili jasnije vidimo i doživljavamo sebe i stvari oko sebe, nepogrešivo ćemo znati da je to dobro potrošeno vreme i da je reč o dobroj i pametnoj knjizi vrednoj svakog truda i svakog vremena.




Kategorije