Zdravlje

Psihološki portret krize: Rađanje novih rutina

MediaSfera

Piše: dr Bojana Škorc

Foto: Ana Batrićević

 

 

Verujem da situacija u kojoj smo sada nije suštinski različita od neke druge, samo je u trenucima kolektivne krize i tragedije vidljivija i izoštrena sklonost koju ljudi imaju, bilo da je pozitivna ili negativna. Onaj ko ne može da se izdigne iznad lične sudbine i lične potrebe nastaviće i dalje da grabi i gomila, da se uljujkuje verovanjem da se to dešava nekom drugom i da to nema sa njim nikakve veze.




Onaj ko je uvideo da je svet povezana celina, da su ljudi deo divnog, raznolikog šarenila koje se zove život na Zemlji, biće još uvereniji u potrebu da se aktivno učestvuje u građenju dobra. Moje lično uverenje je da se lepota planete kao i dobro na njoj može braniti samo na jedan način: paralelnim radom unutar sebe – usklađivanjem, učenjem o sebi, sticanjem uvida, iskrenošću, samokontrolom i težnjom da budemo milostivi; kao i izvan sebe – promenom sveta, ekološkom svešću, negovanjem raznovrsnosti života životinja, biljaka, drugih ljudi, iskazanom namerom da se bude dobar prema drugima. Ova dva puta moraju teći paralelno jer predstavljaju celinu.

Šta se dešava sa našim moralom u ovim trenucima?

 Kako vidim, nismo ovo sasvim shvatili (važnost dvostrukog delovanja) jer još uvek verujemo na primer, da se agresivnom kampanjom može sačuvati životinjska vrsta (delovati samo spolja), ukinuti nehumana proizvodnja mesa ili usporiti uništavanje Amazonije. Ovo je jednako neuspešno kao i povući se u tihu, izolovanu meditaciju, čist unutrašnji mir i negovati dobru nameru koja se ne iskazuje ni na koji način. Jedini moguć izlaz je delovanje na oba plana – unutar nas i izvan, u okruženju. Džaba su nam duboke molitve ako nam smeta starica u redu ispred nas.

Džaba nam i divne milosrdne akcije ako unutar sebe gajimo duboko neprijateljstvo prema „zlu“ kako ga mi vidimo. Čini mi se da ovo nismo još shvatili. Mnogo je lakše prepoznati zlo izvan sebe.

Zato mislim da je ova kriza samo izoštravanje nečega što je mnogo šire od nje: grabež, isključivost, korporativna pohlepa bez granica, korupcija duše će bojim se, biti nastavljene. Kriza uči onoga koji može da uči, a to su ljudi koji imaju otvoreno srce i um. Jedino se oni mogu pomeriti i jedino od njih zavisi svet, ma koliko mali i nevažni mislili da su u ovom trenutku.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic3.jpg

Može li iz ove situacije nastati nešto dobro za svakog pojedinca?

Verujem da je svaka kriza vrhunac posle koga neminovno sledi promena smera, kolaps funkcije, momenat u kome nas priroda „udara po prstima“ i pokazuje da ništa ne može da raste u nedogled, jer će se pojaviti sile koje to zaravnjuju. Kao aktivista tokom ratova u bivšoj SFRJ imala sam prilike da doživim tragediju dna ljudske patnje, situacije iz kojih vam se čini da se neće moći dalje. Tada sam naučila važnu stvar: nas ne određuje patnja u nama nego naš odgovor na nju. Ne određuju nas tragedije, nego nas određuje spremnost našeg duha da se izdigne, da se menja, da poštuje dar koju mu je dodelila istorija i da sa njim živi dalje.

Čemu nas uči psihologija, kada je reč o sličnim situacijama u prošlosti?

Ponekad mi se učini da mi kao narod lako zaboravljamo, postoji stalna tendencija da svaki centar moći iz početka prekraja istoriju, menjaju se likovi u istorijskim čitankama, nazivi ulica, institucija pa i čitavih gradova. Stranci se iznenade kada im kažemo da smo imali četiri različita pasoša iako se sa mesta nismo pomerili. Ovo su važna pitanja kolektivnog identiteta. Jedan od psiholoških uslova odrastanja i usvanja uloge zrele ličnosti je prihvatanje svojih unutrašnjih segmenata koji često nisu u skladu, prihvatanje svojih mana, suočavanje sa neuspesima, prepoznavanje sopstvenih predrasuda, prihvatanje čitavog iskustva života a ne samo onih delova koji nam se sviđaju. Isti taj proces važi i spolja. Sa psihološkog aspekta, dok god budemo mrzeli svog neprijatelja oličenog u delu sopstvenog naroda, nećemo moći da izgradimo zreo i pozitivan kolektivni identitet. Kolektivna tragedija je prilika za promenu ali ne kroz poricanje realnosti makoliko teška bila, nego upravo iz te realnosti ići dalje.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic7.jpg

Kako provodite dane u izolaciji?

U početku sam bila veoma zabrinuta, činilo mi se da se poznati svet urušava, da sam bespomoćna pred slikama užasa iz sveta.  Neumorno sam pratila mnoštvo objava koje su mi stizale u želji da „proberem“ istinu iz svega. Međutim, nekako vreme smiruje sve, ne mogu da se vratim istim aktivnostima kao i pre krize, ali promenio se redosled stvari – više pričam sa ljudima, čujem stare prijatelje, više se bavim hobijima, sviram, posmatram druge ljude sa balkona i razmišljam o mnogim životima koji sad teku na sličan način, brine me šta će biti sa životinjama jer su ulice prekrivene hlorom, jedan bračni par golubova dolazi redovno na doručak (kad je mogao Nikola Tesla da ih hrani, mogu i ja). Jednostavno uviđam da se radi o statistici, o verovatnoći koju virus predstavlja, o nepredvidljivom spletu slučajnosti koji će me ili koji me neće dovesti u kontakt sa virusom. Na meni je da smanjim verovatnoću, to i radim jer kao naučnik znam šta je statistika. To je do nas. Ostalo će učiniti prirodni sistem.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic8jpg.jpg

 Koji je vaš savet kako da pomognemo sebi?

Kako reče jedan filozof: Život nije problem, život je aktivnost. Postoji mnogo malih stvari koje možemo odmah da probamo. Na primer:

  1. Napravite (makar u mislima) listu prioriteta – razmislite o tome šta vam je važno i zašto ste stvari rasporedili tako. Lista važnih stvari je pokretna, ona će se vremenom menjati ali i ova sada predstavlja sliku nas. Ako ste iskreni, ova lista će predstavljati mešavinu ličnih odnosa, ideala, poslovnih ciljeva i nemogućih želja. I to je sasvim prirodno. To smo mi.
  2. Slobodno izgubite vreme – gubljenje vremena, to jest, puštanje vremena da teče nije loša stvar kao što to najčešće biva predstavljeno. Upravo u praznom hodu vremena se vrednost vremena najviše vidi. Izbegavajte automatsko organizovanje vremena, izbegavajte pasivno trošenje vremena, nego ga lepo i svesno gubite. Razmislite o tome šta znači izgubiti vreme. Iz ovog ugla posmatrajte u šta ulažete svoje sate?
  3. Pozovite prijatelje koje dugo niste čuli – možda nekog iz starih vremena kada vam je život bio drugačiji. Iskreno razmislite kako vidite prijatelje – da li ste ih podelili na grupe važnih, manje važnih, nevažnih? Novih i starih? Dosadnih i zanimljivih? Opširnih i užurbanih? Uspešnih i gubitnika? Zašto bismo uopšte procenjivali ljude koji nas vole – prijatelji nisu oni koji su isti kao mi nego oni koji su različiti, tako da jedni druge menjamo i gradimo.
  4. Posmatranje porodičnih fotografija – nas povezuje sa vremenima pre nas i sa onima u kojima smo bili drugačiji. Ukoliko deca vole da slušaju porodične priče važno je da ih ispričate. Ukoliko ne vole, ne treba ih pritiskati. Porodične priče su blago koje traži radoznalost, ljubav i strpljenje.
  5. Uočite iskrivljenu sliku – U vremenu krize i izmenjenih životnih okolnosti slika budućnosti ne mora da bude realna, stoga bi trebalo izbeći pravljenje ozbiljnih životnih planova i promena. Budućnost možda ne podrži ove planove pa postoji opasnost da se osetimo još slabijima i nedoslednijima nego pre. Svaka odluka mora da ima jako utemeljenje, kriza nije dobar čas za to. Kajanje i krivica u periodu pasivnosti samo pojačavaju svoja negativna delovanja.

Preispitivanje onoga što se već dogodilo, a kada to više ne može da se ispravi predstavlja jaku emocionalnu silu koja oslabljuje i destabiliše osobu. Ako se osećate loše zbog nečega što se desilo, ne bi trebalo da se preispitujete u trenucima krize, pogotovo ako živite sami. Produžena izolacija ima tendenciju da „iskrivi“ doživljaj realnosti i da tada neke možda sasvim nebitne stvari zadobiju ogroman, nezaslužen značaj. Jedna trezvena rečenica prijatelja može sve da vrati na svoje mesto.

  1. Napravite nove rutine – jednostavne, male aktivnosti koje se ponavljaju pomažu da se strukturira dan. Ja sam, na primer, dobila poziv preko viber grupe, svakog podneva igramo kolo, kako ko može. Dopala mi se ova ideja, pogotovo zato što etnolozi govore da je kolo izvorno ritualni ples, i kako je narod verovao, u svakom kolu sa naše leve strane sa nama radosno igraju nevidljivi preci, a sa desne, nevidljivi potomci koji tek dolaze. Zato se kolo uvek okreće blago na desno jer odslikava vremenski krug života. Lepa, stara ideja. Ali svako može da pronađe svoje rituale: jutarnja kafa, hobi za koji nismo imali vremena…
  2. Negujte odnose – svako od nas ima mrežu ljudi koji čine naš život i drže nas uključenim u zajednicu. Iako ih nismo uvek svesni, ljudi oko nas su izgradili mrežu ljubavi u kojoj živimo. Ove mreže se ne mere brojem prijatelja nego iskrenošću odnosa. Dovoljno je da smo to što jesmo i da smo prisutni. Naši životi su uvek ovo zajedničko tkanje.

———————————————————————————————————————————————-

O autoru:

Bojana Škorc je profesor psihologije na Fakultetu likovnih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kao predavač saradjuje se Fizičkim fakultetom, Biološkim fakultetom i Učiteljskim fakultetom Univerziteta u Beogradu. Objavila je 200 istraživanja iz oblasti psihologije stvaralaštva, socijalne psihologije, psihologije obrazovanja i interdisciplinarnih istraživanja rada sa osetljivim društvenim grupama. Svoj pristup zasniva na idejama aktivizma, otkrivanja i pokretanja novih razvojnih kapaciteta i šansi u zajedničkom humanom pokretu stvaranja  zdrave životne prakse. Istovremeno smo ono što jesmo ali i ono što još nismo, što tek postajemo – polje za razvoj uvek je otvoreno.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .