MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Pixabay
Kad sam bila dete, Vrbica mi je bila omiljeni dan u godini, jer je to bio prvi dan kada mi dozvole da skinem zimske okove i izađem napolje u dokolenicama i škotskoj suknjici. Skakala bih na putu od kuće do Tašmajdana i Crkve sv. Marka lagana kao leptir, vesela kao vrapci koji su do pre 20-ak godina dživdžali svud po Beogradu.
Sećate li se slike iz romana „Hajdi“, kada glavna junakinja veselo trčka kroz travu i poljsko cveće, bosonoga i u tankoj haljinici, pošto je prethodno pobacala sa sebe sve štofane haljine i šalove u koje ju je njena tetka umotala? Na Vrbicu sam se osećala baš tako, kao Hajdi.
Danas je subota, 11. april i Vrbica. Naravno da nemam na sebi dokolenice i škotsku suknjicu, već sedim na terasi u majci s kratkim rukavima. Malo mi je hladno, ali neću se obući. Dve golubice su sletele pored mene i vidim da se dvoume smeju li da uđu u moj stan, vrata su širom otvorena. Njihova radoznalost i sloboda dale su mi ideju za tekst koji sledi.
Možda ne samo golubice. Gledala sam juče emisiju u kojoj autor pita ljude koji čekaju u redovima ispred samoposluga i banaka, ili užurbano i s maskom na licu prolaze ulicom, šta je za njih sloboda. Ljudi odgovaraju sve i svašta – jedni su puni nekog samosažaljenja, drugi nastoje da budu mudri, a ima i onih koji pokušavaju da budu duhoviti. Stvari se najbrže obesmisle kad o njima počne da se govori. Sa svakom reči, istina je sve dalja, a maska ličnosti koju je govornik za sebe izabrao postaje još kompaktnija. Ne mogu zabrane, maske, pa čak ni bolest, da ukinu slobodu. Manifestacija slobode može da se ograniči, da. I to nije nimalo prijatno, ali to je sve. Mnogi ljudi su sužnji od prvog do poslednjeg dana svog života – strah od promene ili autentičnosti i nesigurnost, baš kao i zavisnost, sputavaju čvršće od bilo kojih zidova i rešetaka.
Nije zatočen onaj kome ograničiš kretanje, već onaj kome zatočiš misli. Ali, vi već znate to, zar ne? E pa, znaju i oni koji se bave proizvodnjom robe za široku potrošnju. Ali oni, kao i svi koji preko te industrije šire svoj uticaj, znaju i još nešto, a to je da su telo i duh čoveka neodvojivi. Sputavanjem tela jedne osobe, zaista ne možeš sputati njen duh; ali, trujući telo, otrovaćeš i duh. Naše misli i osećanja su proizvod hemijskih i fizičkih procesa koje telo obavlja. Fizičke nemogućnosti ne moraju da idu pod ruku sa poremećenim osnovnim funkcijama organizma.
Stiven Hoking je veći deo svog života proveo u telu bez motorike, ali njegove osnovne funkcije su bile besprekorne. Ne moramo da idemo tako daleko i da zalazimo u intimu Stivena Hokinga; samo hoću da kažem da je slobodan čovek onaj koji slobodno mislli i oseća, a za to je neophodno da se hemijski procesi koji nam omogućuju da mislimo i osećamo odvijaju neometano. Telo nam pokazuje da li je tako na vrlo jednostavne načine. Priroda se obraća svakom svom čedu, ali je savremeni čovek radije ne sluša, već dobrovoljno pristaje da bude marioneta čije konce povlače oni koji uverenje o sopstvenoj mudrosti imaju na papiru. Nije problem ako je i na papiru, već kad je SAMO na papiru.
Jeste li gledali Bunjuelovu parodiju „Fantom slobode“? Podsmevajući se besmislu vladajućih tabua, Bunjuel kreira društvo u kome se ljudi kurtoazno druže sedeći otmeno na toaletima, dok jedu u samoći, iza zaključanih vrata malih odaja za to namenjenih. Bunjuel je zaista zapazio da su ishrana i eliminacija otpada dva istovetno prirodna čina, ali ih civilizovani čovek, u svojoj otuđenosti od prirode i svoje suštine suprotno tretira. Danas, dok sedimo u izolaciji, svi zbijaju šale na račun svoje proždrljivosti jer, kad već ništa ne radimo po ceo dan, šta bismo drugo, nego da jedemo? O eliminaciji otpada niko ne govori i, što se mene tiče, zaista mislim i da bi bilo ružno da nije tako, ali nadam se da tu temu ne izbacujete i iz svojih misli. Jer, konstipacija se ne zove na srpskom slučajno „zatvor“. Pored ovog prinudnog zatvora i pored toksičnog TV programa, ne treba vam još i taj, koji dodatno puni krv toksinima.
Najčešći uzroci konstipacije su: nedovoljan rad štitne žlezde (čitaj: život u strahu); nedovoljno kretanje (čitaj: sedenje u kući), nedovoljno hidriranje (čitaj: uvećan unos hrabe bez povećanog unosa vode) i nedovoljno vlakana u ishrani (čitaj: gomila kolača, hleba, mesa). Prema tome, koji je glavni problem kod izolacije? Zatvor, ali ne onaj onaj od cigala, već ovaj drugi, koji truje krv, a samim tim i misli.
Najgore od svega je što su deca najugroženija, jer je kod njih promena u načinu života i ishrani najveća. Uz to, kupovne poslastice i pojačivači ukusa uz to što stvaraju zavisnost, izazivaju konstipaciju. Zato sam poželela da vam dam recept za čia puding, koji sva deca vole, a blagoslov je za naša creva. Ovo je osnovni recept koji može da se obogati bilo kojim voćem ili čokoladom. Čia puding je dovoljno hranljiv da bude doručak i odraslom čoveku, a kamoli detetu.
Čia puding
Sastojci:
– šolja biljnog mleka;
– ¼ šolje čia semena;
– malo cimeta;
– malo vanile (može i ekstrakt);
– kašičica kokosovog ulja ili butera.
Sastojci se kašičicom pomešaju u šolji, koja se potom odloži u frižider da prenoći. Ako vam biljno mleko ne daje dovoljnu slatkoću, natopite u njemu jednu urmu ili 2-3 suve šljive, pa sve izblendujte, ili dodajte nekoliko kapi stevije. Biljna mleka možete kupiti gotova, a možete i sami da ih napravite; preporučujem ovo drugo, jer je razlika u ceni neshvatljiva. Prave se lako; npr. kokosovo se pravi tako što se 1 šolja kokosovog brašna prelije sa 2 šolje kipuće vode. Kada se prohladi, izblenduje se i procedi kroz gazu ili krpu. Cedite ga „iz petnih žila“, uvrćete krpu dok kokos „dušu ne ispusti“.
Eto. Ako budete želeli još recepata za đakonije koje telo voli a ni čulu ukusa nisu mrske, objaviću ih iduće nedelje u ovoj kolumni umesto da, po običaju, pametujem. Ako vas ova tema ne zanima, neću više o njoj. Ali, da su moja deca sad mala, sva moja briga bi bila usredsređena na to kako da u ovoj situaciji ne zatruju svoje telo i svoj duh.
Počela bih od čia pudinga.
Dodaj komentar