Diktafon

Goran Musić: Foto-aparat je moja četkica, paleta i platno

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Fotografije: Goran Musić, privatna arhiva

 

 

 

Izložba umetničkih fotografija Gorana Musića “Pariske lepotice”, otvorena početkom marta u galeriji Atrujum Biblioteke grada Beograda, zbog uvođenja vanrednog stanja u Srbiji zatvorena je pre planiranog termina.




Tako je pandemija prekinula neobičnu foto šetnju pariskim bulevarima. Goran Musić,  fotograf, reditelj, snimatelj i pisac, koji više od dve decenije živi i stvara u Parizu, usmerio je naš pogled za trenutak ka pariskom nebu i fasadama kuća gde borave njegove „pariske lepotice”. Fotografije velikog formata,  prenete na slikarsko platno, namerno nisu potpisane. Želja mu je da “posetioci potom podignu pogled sa pločnika i izloga i sami pronađu svoje lepotice i lepotane”. Kako kaže “toga ima svuda po svetu, samo treba biti uporan podignutog pogleda”.

Goran Musić je završio filmsku i TV režiju na FDU-u kod profesora Branibora Debeljkovića (fotografija) i Vladete Lukića (kamera). U Njujorku je izučio zanat 2D i 3D kompjuterske grafike pa u svom radu koristi spoj fotografije i kompjuterske obrade. Autor je više muzičkih emisija serija “Mali koncerti” i “Pop-Expres”. Tokom karijere koja je počela još tokom studija, snimao mnoge dokumentarne filmove i repotraže iz sveta za sve jugoslovenske televizije kao dopisnik iz sveta. Pisac je knjige o kompjuterskoj grafici “Umetnost vizuelnog ubeđivanja” i prevodilac knjige “Film kao subverzivna umetnost“. Član Udruženja filmskih umetnika Srbije.

Kako se oseća umetnik u trenutku kada mu se izložba zatvara zbog uvođenja vanrednog stanja? Planirate li novu postavku?

G.M: U ovakvim danima, nemam nikakvog razloga da žalim za izložbom.  Ne podležem panici, a još manje bombastičnim izjavama. Trudim se da zadržim zdrav i vedar duh, okrenut sam planovima za buduće izložbe i filmove, a imam dovoljno već spremljenog materijala. Moja aktivnost je i inače vezana za kompjuter, a sada bar mogu da izbegnem čuveni  naš izgovor “nemam vremena”.

Kada ova situacija prođe, a “sve je prolazno, čak i doživotna robija” (Maksim Gorki), u dogovoru sa Bibliotekom grada odlučićemo kada, šta i kako dalje.  Već je bilo u planu da ova izložba obiđe još neke gradove u Srbiji, a potom – možda – osvane i u Kulturnom centru Srbije u Parizu, čemu se iskreno nadam. Bili su domaćini dve moje izložbe, a prikazivani su i moji filmovi. Ali to ne zavisi od mene. U svakom slučaju spojio bih “Beogradske lepotice”, prikazane u galeriji “Parobrod” (2014) i “Pariske” koje su sada izložene u galeriji Atrijum BGB, ne iz želje da ih publika poredi ili da pokažem da i mi imamo lepotice za trku “Mis fasada i parkova” – već je to moj lični “homage” Beogradu i Parizu, dva grada koja u duši ne razdvajam.

Goran-Music-Pariske-lepotice-13-jpg

Kako je nastala izložba “Pariske lepotice” ?

G.M: Moja dugogodišnja ljubav prema fasadama i dekoracijama potiče iz davnih dana mojih početaka. Družio sam se od detinjstva sa akademskim slikarom Žarkom Stefančićem koji je bio u jednom svom ranom periodu okrenut “urbanom pejzažu“. Vreme smo provodili u dugim šetnjama, najpre po Beogradu, a potom i gradovima Evrope, ja sa foto-aparatom u ruci, on sa blokom i olovkama.

Put do “Pariskih lepotica” dug je skoro 20 godina. Najpre je bila izložba “Lica od kamena” (Francuski institut, Beograd, 2002), potom “Beogradske”, zatim kolektivna izložba “Licem u lice sa Pobednikom” posvećena “Lepotanima” (Galerija ULUS, Noć muzeja, 2018), a sada “Pariske”. Ni na jednoj od ovih izložbi fotografije nisu bile potpisane sasvim namerno, u želji da posetioci potom podignu pogled sa pločnika i izloga i sami pronađu svoje lepotice i lepotane. Toga ima svuda po svetu, samo treba biti uporan podignutog pogleda.

Koliko  u Beogradu ima erotike na fasadama?

G.M: Imam stotine fotografija na tu temu i jedan kratak video koji je pratio izložbu. Nećete verovati koliko toga može da se nađe na našim fasadama, čak i na neočekivan mestima. Prošetajte starim delom grada. Na primer, šta to krije mala Lomina ulica, ulica mog detinjstva? Prošetajte kada to bude moguće – iznenadićete se.

Goran-Music-Beogradske-lepotice-1jpg

Šta je to što povezuje beogradske i pariske fasade?

G.M: Ja nisam istoričar umetnosti ni arhitekture, mogu za sebe da kažem da sam laik. Ali imao sam tri vrsna profesora likovnog, dva u gimnaziji, Živana Vujića (slikar) i Milana Besarabića (vajar), i jednog na FDU, Miluna Mitrovića (slikar) koji su i te kako umeli da prenesu na učenike svoja znanja i umeća. Mnogi naši umetnici su deo svog života proveli u Evropi, pretežno u Parizu, vraćali se ovde i primenjivali, svako na svoj način, svoja stečena iskustva. Mislim da na toj osnovi leži bliskost tih fasada – ovo je moj lični utisak i nije nikakvo otkriće.

Nago ljudsko telo je večna tema umetnosti od prvih koraka civilizacije. Čime Vas, kao fotografa, privlače, detalji na fasadama koje većina prolaznika i ne primeti?

G.M: Imam kod kuće kopiju Vinčanske Venere, sedam hiljada godina je star original. Meni nije potrebno stalno podsećanje da je nago telo večna tema. Na tu temu sam često pričao i sa Ljubom Popovićem – upoznao sam ga davnih 70-tih godina, a kad sam se preselio u Pariz bio povremeno gost u njegovom ateljeu. “Šta se čudiš i snebivaš, prošetaj Luvrom, svaka druga slika je nago telo. Zašto je toliko privlačno umetnicima? Zato što su to boje i oblici neverovatnog sklada, na nagom ženskom telu možeš da pronađeš sve boje ovog sveta”. Ovo prepričavam po sećanju.

Foto-aparat je moja četkica, paleta i platno. Prelistajte bilo koju istoriju fotografije, nema fotografa, od prvih začetaka te grane sredinom XIX veka, koji se nije bavio tom temom. Zašto ne bih i ja? I nisam posvećen samo nepomičnim modelima od kamena. Svedok je izložba “Pogled na telo” (galerija Atrijum BGB, 2010) koja je direktan odraz mojih razgovora sa Ljubom. Reč je o mom, fotografskom, viđenju francuskog klasičnog slikarstva. Direktan povod je bila velika izložba Engra u Luvru. Pokušao sam na svoj način da dočaram velikane slikajući u studiju devojku u pozama koje su koristili francuski slikari klasičnog perioda (kraj XVIII i prva polovina XIX veka).

Goran-Music-1

U kom okruženju ste odrasli?

G.M: Osim pomenutog drugara, slikara, koji me i jeste uvukao u svoje društvo, najpre na Akademiji, a posle i po ateljeima (nekoliko slika tih umetnika-drugara i dan-danas držim po zidovima, rastao sam okružen umetnicima i ljubiteljima.

Moj otac, Muhamed, slep čovek od posledica rata (logor Dahau), napisao je 12 romana od koji su dva objavljena. Majka Radmila je bila lektor srpskog jezika u Zavodu za izdavanje udžbenika, honorarno je lektorisala književna dela, a pojedini autori svraćali kod nas na rasprave tipa “zašto ovako, a ne onako”.

Teča moje majke je Carevac, violinista, porodična okupljanja bukvalno svakog ponedeljka kod njega – iz njegove sobe se često čula violina, vežbao je svakoga dana. Rođena sestra, Zineta, klasična balerina, zet Slobodan Atanacković, kompozitor. Ukratko, bio sam “opkoljen”, uticaj je jasan – nisam odoleo iskušenju da probam (“Svemu mogu da odolim, osim iskušenju” rekao je Oskar Vajld, valjda, pa me je to pratilo celog života, i još uvek me prati).

Koja su Vaša prva sećanja na fotografiju?

G.M: Prva sećanja su vezana za oca, bio sam predškolskog uzrasta. Šetamo se po gradu i ja ugledam na pločniku novac. Šta da radimo, pitam? Stajaćemo ovde, a ti gledaj da li neko nešto traži. Posle  izvesnog vremena, kako nikoga nije bilo ko zvera naokolo, pitam oca šta ćemo s tim parama? Sad su tvoje, a šta ćeš sa njima? Ja bih da kupim foto-aparat! Zašto baš to? Ni dan danas nemam odgovor na to pitanje. Sutradan smo zajednički otišli u radnju i kupili rusku Smenu 6. Ne sećam se da li je otac dodao novac.

mediasfera-Goran-Music-2.jpg

Vaš najbolji prijatelj na foto-putovanjima? Koliko je važan dobar foto aparat?

G.M: Da nisam imao sjajnog profesora fotografije na FDU, Branibora Debeljkovića, i ja bih mislio da je to najvažnija stvar na svetu. Prva njegova lekcija na času bila je: “Ne slika aparat, nego glava”!

“Svi ti vaši Kanjoni i Nikonji (njegovi izrazi) ne mogu ništa bolje od kutije za cipele”. Eh, profesore, mi u neverici! I nije bio lenj, naprotiv. U laboratoriji je pred nama napravio aparat od kutije za cipele, probušio rupu napred, izmerio prečnik, izmerio gde treba da stoji film (6x9cm), zalepio kutiju i otvor selotejpom. I sad, pravac Kalemegdan. On je prišao klupi, merkao oko sebe, postavio kutiju, odlepio selotejp sa rupe, brojao u sebi, zalepio i seo pored svog “aparata”. A mi? A vi šta hoćete. Nazad u laboratoriji, razvije svako svoj film, on onaj jedan snimak, sve pred nama. Napravimo potom fotke i izložbu u učionici. Čija je bila najbolja? Pogađajte iz tri puta.

Bio je prgav, povremeno i ljut, bacao je naše fotografije na pod kad ne valjaju. A kad mu se nešto dopadne, imao je običaj da kaže: “Je l’ ti ovo ispao aparat iz ruke, pa okinuo sam”! Naravno da se nismo ljutili, poštovali smo njegov napor da nas praktično usmeri na gledanje, na otkrivanje onoga što drugi nisu videli, nije nas davio formulama i brojkama (koje smo ipak morali da znamo, ali zbog sebe, ne zbog ispita).

Na primer, slikate pun Mesec? Obično izgleda kao bela rupa na nebu. Koja je blenda, koja ekspozicija? Prosto. Blenda je 16, a ekspozicija je onolika kolika je osetljivost filma. Znam, imam i ja digitalni aparat, ali sve to može da se podesi i ručno, čak i kad slikate telefonom.

Po čemu pamtite studije filmske i tv režije na FDU-u kod profesora Branibora Debelјkovića i Vladete Lukića?

Debeljkovića sam opisao. A Lukić je priča za sebe. Nažalost, “imali” smo ga samo na prvoj godini, ali je on pomno pratio sve svoje đake, nije propuštao naše projekcije. Imao je pogan jezik, ni malo se ne libeći da stvari nazove pravim imenima. Ni on se nije mnogo bavio teorijom, ali je bio uvek voljan da praktično pomogne u studiju. Profesori nisu dolazili na naša snimanja van Akademije, ne iz inertnosti ili lenjosti, već da nas njihovo prisustvo ne sputava na terenu. Imali smo punu slobodu izbora teme i načina na koji ćemo da je predstavimo na platnu. Naravno da nije prolazilo bez razgovora pre, za vreme i posle snimanja, svraćali su u montažu, ali na kratko, više da nas ohrabre. Sve ovo sada izgleda kao idealistička slika iz mladosti, ali to jesu uspomene koje ja nosim sa Akademije, nazvane kasnije FDU, ne znam zašto.

mediasfera-Goran-Music-Indija-sa-Mirom-Adanja-Polak.jpg
Indija sa Mirom Adanja-Polak

A po čemu saradnju sa Mirom Adanjom Polak i Goranom Milićem?

G.M: Dve izuzetne ličnosti koje su obeležile moj život. Milića sam sreo u Njujorku, kad sam se preselio. Upravo je bio ostao bez kamermana i tražio nekog. Uputili su ga na mene, jer je moja okolina znala da sam više kamerman (danas bi se reklo direktor fotografije, o kako to gordo zvuči, a meni smešno). Video je da sam profesionalno vičan, da govorim više jezika kao i on i da smo bliski po poimanju sveta i ljudi oko nas. Nije se libio da on nosi opremu koja je ukupno bila teža od mene. Skoro. Snimao sam Arifleks kamerom, 16mm, 15kg, a ja malo preko 50.

Druželjubiv, radoznao, elokventan, zna da se nađe sa pravim ljudima na pravom mestu, brzo misli, zna da postavi prava pitanja. Obišli smo SAD i Južnu Ameriku praveći dokumentarne filmove (više nego reportaže – što će reći nisu to bile usputne zabeleške sa naših putovanja), uvek je tu bilo pred kamerom i zvaničnika i poznatih ljudi, ali i ljudi sa ulice, tzv “običnog” sveta.

Anegdota. Njujorška 5. avenija, intervjuišemo prolaznike na temu “Šta znate o Jugoslaviji”? Nailazi jedan dekica (verovatno je bio mlađi nego ja sada). “Snimaj!” Goran postavi pitanje, a sagovornik počne: “Sloveni su se doselili na Balkan…” Goran me gurne i šapne: “Seci”! Napomena: 110m filma u kaseti traje 10 minuta, cena samog filma 100 dolara plus razvijanje, plus cena kopije za montažu. Sagovornik je bio profesor istorije u Njujorku, doktorirao na Balkanskim ratovima.

Miru Adanju Polak sam sreo zahvaljujući Miliću, sredinom 80-tih godina u Njujorku. Snimao sam  tada nekoliko reportaža za njenu emisiju i ta saradnja traje, evo već preko 30 godina i dan danas.

Kako je to moguće? Lako. U svakom trenutku, u svakom pogledu, u mrklome mraku, ako pružim ruku znam da je tu i da mogu da se oslonim. To je u ovom našem poslu strašno važno i užasno retko, nažalost. Nikada nisam morao da pitam, niti sam, gde-kad-kako? Znao sam da sam na sigurnom. Sa druge strane, nikada nisam gledao na sat (čuveno naše “moje vreme je isteklo“) niti na uslove (“kad ćemo da ručamo“), niti koliko ću biti plaćen (“a gde sam tu ja“). Rad na televiziji je timski, radimo za projekat (emisiju), a ne za novac, slavu itd.

Ne, neće biti anegdota sa naših snimanja. O tome ću da pišem knjigu, jer to Mira zaslužuje.

Venecija, “Pre delfina”, 1986.

Snimili ste desetak dokumentarnih filmova. Po čemu je film “Prvih sto godina” specifičan?

G.M: Učio sam od malena francuski u udruženju “Prijatelja Francuske i Jugoslavije”. Ne znam zašto sam otišao baš tamo. Potom sam, najpre u osnovnoj školi, pa u gimnaziji imao francuski. Pre par godina javi mi se drugar iz gimnazije i kaže: “Daću ti nekog, ali neću da kažem ko je”. “Zdravo, Gorane, ovde tvoja razredna”, čujem sa druge strane “žice”. Odem odmah na kaficu kod nje (ona ne izlazi iz kuće već nekoliko godina). I krene razgovor. Malo po malo, otvaraju se razne teme i meni sine da je ONA ta tema. Pitam je da donesem i kameru sledeć puta, a ona kaže: “Hteli su mnogi da dođu tim povodom, ali sam ja odbila. Tebe ne mogu”.

Izuzetna ličnost. Profesor francuskog (meni u gimnaziji), počela da prevodi u 85. godini života, govori osam jezika, vedrog duha i sjajnog pamćenja, ali ne samo pamćenja dalekih dana, već i onoga što se juče-prekjuče dešavalo, prati štampu i tv.  Erudita, visprena, optimistčkog pogleda na svet, bez obzira na sve nedaće kroz koje je prošla. Ne bih da prepričavam film, ali ono što je specifično jeste taj optimizam u njenim godinama, taj vedri duh koji je zadržala i u nemogućim okolnostima, to je ono što podstiče. I dan danas njeni bivši đaci, “sada dede i babe” (njene reči), je posećuju redovno. I to je ono što nam ostaje, ta druželjubivost, ta pažnja prema bližnjima. Uzajamna pažnja.

mediasfera-Goran-Music-Cile.jpg
Goran Musić, Čile

Iako ste živeli u Njujorku i Parizu iz rodnog Beograda nikada niste sasvim otišli?

G.M: Nikada. Povremeno sam iz Njujorka dolazio u Beograd samo na vikend. Iz Pariza i češće, bliže je. Rodbina, prijatelji, poslovi, ali i draga mesta na koja volim da se vraćam. Kalemegdan, Knez, pijaca Zeleni venac, Ada (obavezno) jesu mesta koja nikada nisam propustio u svojim kratkim boravcima.  Imam dvoje dece, Luku i Martu, i uvek sam ih vodio sa sobom, tako da i oni dolaze sada, povremeno i sa svojim drugarima koji se vraćaju ovde potom.  Očito da i njima prija.

A i kafane, naravno, ipak sam ja “beogradski đak”. Teško mi je da propustim priliku da pomenem samo dve (ne, nije reklama). “Stara Hercegovina” u koju je još moj otac svraćao kao student (tada, krajem 30.tih godina, se nazivala “Skopje”) u kojoj od uvek slavimo sve porodične događaje i “Korčagin” ponedeljkom u podne sa svojim društvom iz  60-tih i 70-tih godina.

mediasfera-Goran-Music-Vincanska-Venera-i-Beogradska-lepotica.jpg
Vinčanska Venera i “beogradska lepotica”

Šta radite ovih dana?

G.M: Ovih dana “jedva čekam da nedelja dođe“, pardon, subota, da mogu da izađem u šetnju do samoposluge, a da se ne osvrćem da li mi je neko za petama. Nemam visoko mišljenje o preduzetim merama, smatram ovo diktaturom. Ne mogu neki ljudi da imaju manje prava zato što imaju više godina. I zašto nametnute zabrane ne važe za SVE ljude? Zašto NEKI mogu da otputuju u inostranstvo i vrate se bez nametnute izolacije? Koji to zakon dozvoljava? Mislio sam da smo svi jednaki pred zakonom. Očigledno da nismo. Potpuno je normalno da stariji ljudi umiru češće od mladih. Da li je iko napisao koliko je ljudi (i kojih godina) umrlo u januaru od “običnog” gripa?

A konkretno? Zadao sam sebi tri domaća zadatka: sređujem svoju foto arhivu (preko 100 hiljada slika) i spremam dva dokumentarna filma za koje imam materijal. “Dugujem” film o svom sinu Luki, koji sprema doktorat u Parizu. To je privatna stvar, samo za porodicu, dugujem ga samome sebi. Drugi film je o mom ocu koga sam snimao za njegovog života, čoveku koga su zakačile sve nedaće XX veka, a ostao je zdrave pameti, vedrog i optimističkog duha, čoveka koji se nikada nije predao čak ni u nemogućim uslovima, a ostao svoj i kreativan. Biće to film o antifašizmu, moj protest protiv nadirućeg fašizma svuda u svetu, protiv desnice zadojene nacionalizmom.

Nikada nikoga nisam pitao ni odakle je niti u šta i koga veruje. Ili si čovek ili nisi. Koje si nacije ili vere, potpuno mi je svejedno. Najgori su oni koji poistovete veru sa nacijom, to su dva elementa koji me ničim ne opredeljuju prema ljudima. Moj sin je rođen u Njujorku, ćerka u Parizu, ja u Beogradu. Šta smo mi, pitala su me deca? Građani sveta, Ljudi prema svima (veliko LJ namerno). I to je sve. Ili jesi ili nisi. Čovek, sa veliko Č.

I za kraj, sasvim naša, domaća priča u našim današnjim uslovima. Država Srbija mi otme avgusta prošle godine porez od skoro 700 evra. Ali ja sam poreski obveznik Francuske, a po zakonu između dve države, ne mogu da plaćam porez u obe. Žalio sam se na rešenje  srpskih poreznika o odbijanju da mi vrate pare. Podneo  sam dokaz da sam poreski obveznik Francuske, a ne Srbije. Ovde mi traže da dokažem da sam prijavio navedenu sumu u Francuskoj, u roku od TRI dana (mart mesec, zakon o zabrani izlaska već na snazi). A porez u Francuskoj se prijavljuje do 15. juna 2020. za prethodnu godinu. I to sam i napisao. Meni rok za prijavu nije prošao u Francuskoj, a oni traže u roku od TRI dana dokaz. Kako u ovim uslovima? Nemam prava da izađem ni da bacim đubre, još manje imam želju da nekoga pošaljem do pošte da stane u red. I šta da radim? Da im oprostim otetih 700 evra? E pa neće moći, boriću se kako umem i pokloniću ih potom, ako dobijem, Udruženju za zaštitu pasa lutalica koji imaju veća prava od ljudi preko 65.




Kategorije