Zdravlje

Psihološki portret krize: Šta radimo kada ne znamo šta da radimo?

-mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic1jpg
Foto: Ana Batrićević

MediaSfera

 

 

Piše: dr Bojana Škorc

Foto: Ana Batrićević

 

Kriza, pandemija, socijalna izolacija su životne situacije koje nas vraćaju na činjenicu od koje često pokušavamo da pobegnemo: ljudska sudbina je uvek vezana za stepen neizvesnosti, iznenađenja, rizika i nepredvidljivog spleta događaja. Koliko god čvrsto čovek gradio oko sebe stabilnu konstrukciju svakodnevnog života, igra slučajnosti i verovatnoće uvek je prisutna.




Naš narod je davno stvorio mitsku sliku tri vile suđaje, žene koje potpuno posvećene svom poslu, nezavisne od sveta, pletu detetovu sudbinu kao tkanje najvažnijih događaja koji će se odgravati kasnije u životu. Smatralo se da se ovaj važan proces odigrava neposredno pre detetovog rođenja i u prvih nekoliko dana po rođenju, pazilo se da se neka od suđaja ne uvredi, a narod je pokušavao da ih umilostivi darovima.

Tradicija uvek opisuje deo istine. Iako se rađamo ograničeni u fizičkom prostoru i vremenu, u porodici koja ima prošlost i ime, ipak, mi smo bića koja se neprekidno kreću u okviru otvorenog prostora događanja. Iako postoje okviri, granice u koje se naš život smešta, ma koliko nam se uske činile, u njima postoji  dovoljno prostora za lično građenje, ličnu odgovornost prema vremenu i ljudima sa kojima delimo iskustvo sveta. Delovanje suprotnih sila uređenosti i slučaja koje čine naš život je prirodna situacija. Mentalno zdravlje podrazumeva ravnotežu u prihvatanju obe.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic4jpg

Kako duži boravak u zatvorenom prostoru, bez socijalnih kontakata, utiče na našu psihu, raspoloženje?

Čovek spada u bića koja su veoma duboko povezana sa socijalnim okruženjem, mi se kao jedini na planeti rađamo „nezavršeni“, bespomoćni, potrebna nam je pomoć da bismo uspostavili disanje, hranjenje, kretanje, da bismo aktivirali čitav repertoar ponašanja. Ne možemo bez drugih, povezani smo u porodice, grupe, prijateljsva, rodbinstva, kumstva, razrede, društva, narode…

Zbog toga je fizička distanca koja se od nas očekuje ovih dana i koja je uslov za prevazilaženje krize izazvane korona virusom sasvim neprirodna i nova za nas. Ona je suprotna od onoga čemu smo težili i što smo razvijali. Ono što vidim danas jeste da smo pobrkali izvesne termine: socijalna distanca znači da smo se u društvenom smislu udaljili od nekoga. To se od nas ne traži. Traži se fizička distanca, udaljenost u telesnom smislu a pri tome je moguće i potrebno očuvati socijalni kontakt.

Jedno od pozitivnih iznenađenja današnje krize je uloga dobre strane interneta i razvoja komunikacionih tehnologija  – one nam omogućavaju da zadržimo socijalni kontakt i bogatstvo društvenog života  uprkos fizičkoj distanci. Ono što našim precima nije bilo moguće, događa se danas: odvajanje fizičkog od socijalnog kontakta. Ostanimo društveno povezani, aktivni i negujući jer je to moguće uprkos fizičkoj udaljenosti.

Još jedan aspekt fizičke izolacije treba primetiti: naši životi se odigravaju u veoma različitim okolnostima, prostori u kojima smo primorani da budemo, kontakti koje ne možemo da biramo, načini života koje vodimo su veoma različiti i ljudi se nalaze pred izazovima. Skučen prostor, nedostatak komunikacionih sredstava, nedostatak finansijskih sredstava, postojanje zategnutih, potencijalno emocionalno eksplozivnih odnosa među ukućanima su faktori rizika, koji mogu da dovedu do pojačavanja patoloških ponašanja.

Mnogi potencijalni konflikti se izbegavaju tako što se razgovara sa prijateljima, rođacima, vršnjacima, širom grupom. Ukoliko ovo izostane stvara se polje rizika koje može da nanese bol ukućanima, a posebno slabijim karikama među njima – deci i starijim osobama. Odgovornost je dakle na domaćinima, na jačima u kući, onima koji mogu lakše da podnesu teret krize, na očevima i majkama. Kriza je vreme koje pruža priliku.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic5jpg

Šta je anksioznost?

Anksioznost je oblik neodređenog straha koji se javlja na takav način da nismo sigurni koja situacija, kakve okolnosti je izazivaju. Prema mnogim autorima koreni anksioznosti su veoma duboki, iz ranog detinjstva, i pošto se neko bolno iskustvo dogodilo rano ono počiva na dečijem, neracionalnom, nejasnom obliku mišljenja. Često se osobi čini kao da je taj strah nekakva samostalna sila koju ne umeju da kontrolišu, kao da ne dolazi iz njih samih, ponekom se vraća kao prisilna misao.

Stepen ovog osećanja može da varira od blage, jedva primetne brige koja nas stalno prati do neočekivanog  napada panike, podrhtavanja, preznojavanja i lupanja srca. Anksioznost spada među najčešće oblike psiholoških smetnji, neki psiholozi veruju da većina ljudi (Frojd i Rajh su verovali da skoro svi) imaju ovaj blagi oblik smetnje i da se sa njom može živeti. Ali to ne znači i zdravo živeti. Moje iskustvo pokazuje da direktan rad sa strahovima najčešće ne urodi nekim velikim plodom.

Zašto?

 Možemo ukloniti neposredni simptom i ljudi će kratkoročno biti veoma zadovoljni,  ali strah će se uskoro pojaviti preobučen u nešto slično. Ovo je zbog toga što emocija nije racionalna, naprotiv, naš razum često pokušava nasilno da je isključi iz iskustva. Ali emocija je posledica našeg života, ona je oblik stečenog doživljaja koji nas na nešto podseća, i ona ne može da se isključi prostom akcijom uma.

To znamo i iz ličnog iskustva: što se više trudimo da na nešto ne mislimo, to se pre ono vraća u svest. Jedan od najboljih načina rada sa strahom je prvo njegovo iskreno uviđanje (kod nas je, na primer, vaspitanjem, posebno muškarcima, zabranjeno osećanje straha), dakle čovek mora da prepozna svoja osećanja.

Prepoznavanje pruža priliku da ga bolje upoznamo i prihvatimo kao deo sebe koji od nekuda potiče. Prihvatanje straha, brige, strepnje, neizvesnosti je ujedno i prihvatanje realnosti života. Tek tada smo stvarno odrasli kada osvestimo svoja osećanja, a posebno negativna kao što su strah, ljutnja, zavist, mržnja, tuga. Ne raditi na svojim osećanjima je isto što i gurnuti ružne stvari pod tepih i preneti ih na one koji nas vole i koji dolaze posle nas – naše potomke.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic2

Kako nastaje?

 Stepen anksioznosti je stečen u ranom detinjstvu i vezuje se uz emocionalni stav majke i socijalne okoline deteta. Ona je negativno povezana sa dojenjem i nežnim ritualom hranjenja, na primer, majke koje su dojile svoju decu ujedno su stvarale atmosferu sigurnosti, obilja, smirenosti, prirodnosti (faza sticanja primarnog poverenja, po Eriksonu). Ovo prvo osećanje sigurnosti nas kasnije prati kroz čitav život, a slike događaja u kojima kasnije učestvujemo tumačiće se kroz ovaj filter. Zato su neki ljudi vedri i opušteni a drugi zabrinuti i kruti, iako imaju slične životne okolnosti.

Vilhem Rajh na primer, ukazuje na psihološku štetu koja se u porodilištima sistematski izaziva kada novorođenče odmah po rođenju odvajaju od majke i smeštaju u grupne boksove. Iako je pretrpelo šok rođenja, medicinski timovi i danas skoro nikad ne sačekaju da pupčana vrpca prestane da pulsira, da novorođenče postepeno pređe sa pupčanog na plućno disanje, da se nežno oslobodi fizioloških materijala koje telo odbacuje, da se ujednači temperatura medija u koji dete dolazi iz toplog medija majčinog tela i tako dalje.

Umesto prvog kontakta po rođenju koji treba da bude pozitivan, dobija se gruba, negativna poruka – dete može da plače, traži, da je uplašeno – nezavisno od detetove potrebe, biće hranjeno kada to neko drugi odluči na način na koji odluči. Prva poruka koju smo tako dobili je poruka pasivnosti.

Da li je izolacija u kojoj se nalazimo uticala da se pojača osećanje teskobe, strepnje?

 Sigurno je da fizička distanciranost ne utiče dobro na psihološko stanje ljudi. Ali, kako sam rekla, možemo mnogo pomoći kroz negovanje odnosa, kada fizičku distancu amortizujemo ljudskim kontaktom, bilo da on dolazi kao glas iz telefona, lice iza maske, lik sa ekrana komjutera, dobra knjiga, muzika ili kao neko nevidljiv, a prisutan u psihološkom smislu. Ne moramo da imamo žive prababe da bismo se sećali njihovih mudrosti, neko za nas važan može da bude prisutan na mnogo različitih načina.

Na nama je da smislimo načine na koje fizička distanca ne znači otuđenje od drugih ljudi – mnogi su otkrili da vole da pevaju, crtaju, prave fotografije, pišu kratke priloge, slikaju, sviraju… Na internetu sam skoro videla objavu koja govori: molim vas prestanite da me zamarate stvarima koje ste pomislili da znate da radite – ne pišite pesme, ne svirajte. Ja bih rekla nešto sasvim suprotno: baš je pogodno vreme da radite ono što ste želeli ali ste mislili da ne zaslužujete ili ne znate.

Šta znači ne znati?

Setimo se,  dete prvo počne da imitra govor, ono brblja, uključuje se u dijalog sa odraslima, a tek kasnije nauči majčin jezik. Ono se baca u aktivnost, ono se angažuje. Čovek je kreativno biće koje ne zna šta zna, a znati znači biti aktivan bez obzira u šta vas uvređeni eksperti ubeđivali.

Budite aktivni, probajte, pogrešite, bacite promašaj u đubre ili ga sačuvajte za reciklažu, probajte ponovo, malo promenite jednu stvar ne morate čitav svet, budite veselo nevešti, opišite svoju brigu poemom, otpevajte u kupatilu dosadu, nacrtaje zajedno sa detetom Marsovca koga niste sreli ali nameravate da to učinite, napravite amatersku dramsku predstavu samo za sebe ili svoje ukućane, podelite ono što imate  – jer imate.

mediasfera-psiholoski-portet-krize-foto-Ana-Batricevic9jpg

Da li se preterani strah češće javlja kod emotivno osetljivih ljudi?

 Kad smo kod straha mora se reći da je to posebno važno osećanje jer nam je neophodno za preživljavanje. Strah je naš čuvar. Dakle, postoji zdrav deo straha koji se uključuje kada je to u životnim okolnostima potrebno. Ova situacija nas uči da je čuvanje tela, fizički opstanak, vredan zadatak i da je strah deo opstanka. Nevolja sa strahom je da on počne da se širi na situacije gde nije adekvatan, pojača se ili krene da nas parališe tamo gde nema razloga za to.

Tako se desi da se plašimo tame, liftova, leta avionom, vodene dubine, zubara, miševa, visine, gladi  i mnogih drugih realno postojećih situacija koje nisu pretnja. U tom slučaju koristim termin „nekonstruktivna osećajnost“ koji sam iskovala tokom rada sa studentima. Konstruktivna osećajnost je u službi našeg razvoja, nekonstruktivna ona koja ometa, ključno je razlikovati ove situacije.

U istraživanju praćenja straha kod studenata koje sam radila 2015-2020 pokazalo se da oko 35% strahova spada u konstruktivnu osećajnost dok dominantni deo, kako vidimo, skoro dve trećine čine strahovi koji nisu dovoljno osvešćeni i koji nas ometaju da se osećamo srećno i celovito. Studija je pokazala da su na nivou grupe najjači strahovi od gubitka voljenih, smrti, ranjavanja, nasilja, povreda, katastrofa i nesrećnih odgađaja, koje možemo smatrati realnim strahom (upravo se pokazuje realnost straha od kolektivne katastrofe).

Jedan manji deo strahova je filozofske prirode: „ja usamljen, orobljen sumornim makrokosmosom…“

Kako sami da prevladamo strah?

Zanimljivo je primetiti da na pitanje kako sami prevladavaju strah, mladi ljudi najčešće nemaju odgovor, jedan manji deo studenata muzike je obučen vežbama disanja, manji deo studenata socijalnog rada koristi taktike „pozitivne psihologije“ (kreni dalje, ne osvrći se,  možeš ti to…), dok većina kao da nije ramišljala o tome. A to je isto što i osećanje nemoći. Psihološko iskustvo upućuje na to da ljudi povišene emocionalnosti razvijaju snažne veze i prijateljstva, izražajni su u radu, spremniji su da rizikuju, oni su često odlični prijatelji. Ali negativna strana povišene emocionalnosti je vidljiva kada ovakva osoba dospe u krizu, ona ne može da kanališe emociju, opterećuje okolinu, sklona je ispadima i dramatizaciji, spremna je da se okrene protiv sebe ili nekoga u svojoj okolini. Izlaz iz takve krize je ponovo, uz pomoć drugih ljudi, uz pomoć ljudskih mreža koje se tkaju kroz odnose.

——————————————————————————————————————————————————-

O autoru:

Bojana Škorc je profesor psihologije na Fakultetu likovnih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kao predavač saradjuje se Fizičkim fakultetom, Biološkim fakultetom i Učiteljskim fakultetom Univerziteta u Beogradu. Objavila je 200 istraživanja iz oblasti psihologije stvaralaštva, socijalne psihologije, psihologije obrazovanja i interdisciplinarnih istraživanja rada sa osetljivim društvenim grupama. Svoj pristup zasniva na idejama aktivizma, otkrivanja i pokretanja novih razvojnih kapaciteta i šansi u zajedničkom humanom pokretu stvaranja  zdrave životne prakse. Istovremeno smo ono što jesmo ali i ono što još nismo, što tek postajemo – polje za razvoj uvek je otvoreno.




1 komentar

Click here to post a comment

Kategorije