105 godina od smrti Nadežde Petrović: Prva žena ratni fotograf, heroina i humanista

MediaSfera

Na današnji dan pre 105 godina, u Vojnoj bolnici u Valjevu, od pegavog tifusa preminula je Nadežda Petrović, velika srpska slikarke i heroina Prvog svetskog rata.

Bolovala je sedam dana. Preminula je 3. aprila 1915. godine u svojoj četrdeset i drugoj godini od pegavog tifusa koji je dobila dobrovoljno negujući zaražene u valjevskoj bolnici.

Vest o njenoj smrti objavljena u tadašnjoj štampi glasila je:

„U nedelju je, posle kratkog bolovanja, umrla Nadežda Petrovićeva, nastavnica Više ženske škole, koja je kao dobrovoljna bolničarka radila u Prvoj rezervnoj bolnici u Valjevu. Pokojnica je sa velikim požrtvovanjem obavljala bolničarsku dužnost za vreme sva tri rata na bojnom polju u poljskim bolnicama i divizijskim zavodištima. U bugarskom ratu preležala je trbušni tifus u Skoplju. Kao akademska slikarka uzela je živog učešća u jugoslovenskom pokretu i priređivanju jugoslovenskih izložbi i kongresa u Beogradu, Sofiji i Zagrebu. Ona je bila oduševljena Srpkinja i jedna od osnivačica Kola Srpskih Sestara. Slava joj!“

U Prvom svetskom ratu grad na Kolubari bio epicentar velike epidemije pegavog tifusa, koji je nemilice kosio. Od oktobra 1914. do maja 1915. godine, celo Valjevo bilo je – bolnica! Za kratko vreme, broj stanovnika grada na Kolubari desetostruko se povećao – stizali su sa svih strana ranjenici, srpski, ali i austrougarski vojnici, a ubrzo je u Valjevu izbila epidemija pegavog tifusa, koja je usmrtila više od 7.500 obolelih, među kojima 22 lekara.

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, ali ona odlazi u Valjevo na front. Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Kolubarske bitke Valjevo je kosila epidemija pegavog tifusa.

Tokom pandemije Nadeždu Petrović je volontirala kao jedna od brojnih bolničarki u vojnoj bolnici u Valjevu. Uprkos upozorenjima lekara i saznanju da je zaražena smrtonosnim pegavim tifusom koji je tada harao Srbijom, Nadežda Petrović je odbila da napusti ranjene i pegavim tifusom zaražene srpske ratnike i civile kojima je, kao dobrovoljna bolničarka, pružala neophodnu negu.

Balkanski ratovi

Kada su se nad Balkanom i Srbijom nadvili oblaci rata Nadežda Petrović dobrovoljno je krenula za srpskom vojskom kao bolničarka. U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu.

Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama. Na jednoj od njih Nadežda piše:

„…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: „Sestro, sestro!“ — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći“.

I za vreme rata je slikala predele kroz koje je prolazila, srpske srednjevekovne manastire i druge zadužbine. Ovekovečila je Gračanicu na svojoj slici Kosovski božuri, a slikala je i most cara Dušana u Skoplju. Ostaće upamćena i kao prva žena ratni fotograf.

Prvi svetski rat

Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljac Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Iako poznata kao hrabra žena koja je sve podnosila stoički, bitka na Mačkovom kamenu ju je strašno pogodila.

U jednom od pisma Nadežda je pisala: „…Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika… Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu.

Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: „Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše“ ….

Poslednja njena slika je predstava efemerne bolnice u Valjevu, upravo one u kojoj je i umrla od tifusa 1915. godine.

Slikarka čije je srce pripadalo Srbiji

Nadežda Petrović rođena je u Čačku gde su njeni roditelji Mileva i Dimitrije Mita Petrović radili kao učitelji. Zbog Mitinog posla porodica se najpre preselila u Kraljevo, a potom u porodičnu kuću Mitinog oca u Beograd gde je završila Višu žensku školu i položila ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama. Bila je učenica kod slikara realiste Đorđa Krstića, a pohađala je i školu Kirila Kutlika. Na dalje školovanje u Minhen odlazi 1898. godine.

Zbog nemogućnosti da pohađa zvaničnu akademiju, jer nije postojalo žensko odeljenje, uči i usavršava se u ateljeima kod Antona Ažbea, Julijusa Ekstera i Angela Jankea. Prvu samostalnu izložbu imala je u Velikoj školi u Beogradu 1900.

Po povratku iz Minhena, od 1904, angažuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Društva srpskih umetnika Lada i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu. Radi kao nastavnica crtanja, izlaže na mnogobrojnim izložbama i istovremeno se angažuje na društvenom polju – jedan je od osnivača organizacija Kolo srpskih sestara i Narodna odbrana, pomaže stanovništvu u okupiranim oblastima Stare Srbije i Makedonije.

Na studijski boravak u Pariz odlazi 1910. godine. U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu. U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka  preživljavajući sve strahote ratnih zbivanja i teško obolevši. Umrla je od tifusa u Vojnoj bolnici u Valjevu 3. aprila 1915, gde je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke.

Nadežda Petrović je najznačajniji srpski slikar s početka veka. Iako je tematski ostala verna nacionalnom, stilski  se potpuno okrenula savremenim tokovima evropske umetnosti. U odnosu na ostale naše umetnike išla je znatno ispred svog vremena – sigurno da je i to jedan od razloga što od svojih savremenika nije bila dobro shvaćena, a u jednoj tradicionalno patrijarhalnoj srpskoj sredini.