MediaSfera
Piše: Dr Snežana Ćosić,
specijalista mikrobiologije, dezinfekcije
Foto: Pixabay
Prvu uredbu i zakon o sprovođenju dezinfekcije nalazimo u Starom zavetu u kome Mojsije (IV knjiga 19. glava) uvodi pojmove čistog i nečistog, očišćenja i neočišćenja i precizira tačnu proceduru „čišćenja“ primenjujući spaljivanje sa kedrovim drvetom i pranje vodom.
Podatke o dezinfekciji nalazimo i kod starih Egipćana, u haldejskim zapisima što ukazuje da su oni već tada znali za dejstva antiseptika.
Empedokle (V vek pre Nove ere) je palio vatre oko gradova da bi sprečio prodiranje kuge, iako to nije radio zato da bi uništio živi agens, već da bi pročistio vazduh od nekog hipotetičkog mjazmatičkog otrova. Njegov savremenik Hipokrat je na zaraženo kamenje prosipao sirće prilikom čega su se stvarale zagušljive pare i na taj način vršio dezinfekciju.
Kada se nakon krstaških ratova u Evropi pojavila lepra (guba) pojmovi o zaraznosti su postali jasniji. Leprozni bolesnici su izolovani u brojnim leprozorijumima, međutim, tada se nije pomišljalo da bi uzrok mogao biti neki živi agens. Tek se pod teškim udarcima „crne smrti“ velike pandemije kuge u XIV veku, koja je u Evropi pomorila četvrtinu stanovništva, nakon brojnih i očitih primera prelaska bolesti sa čoveka na čoveka, počelo stvarati mišljenje da bolest prouzrokuje neki živi uzročnik, koji je kasnije nazvan contagium vivum ili seminarium contagionis.
Pomenuti agens se u čoveku razmnožava i prenosi na druge jedinke dodirom, zaraženim stvarima i vazduhom.
Bila je logična misao da se širenje bolesti može sprečiti tako da se uz izolaciju bolesnika, kontagiji oko njega ubiju prikladnim sredstvima. To je bio početak primene dezinfekcije.
Prve ustanove za dezinfekciju
U to vreme u Evropi se pored leprozorijuma otvaraju karantini. Prvi je otvoren na ostrvu u blizini Venecije 1423. godine, naziv su dobili po italijanakoj reči quarante-četrdeset. Podatak je određen na osnovu Isusovog i Mojsijevog boravka u pustinji koji je iznosio četrdeset dana.
Tada postaje obavezna i dezinfekcija. Poznat je primer dezinfekcije grada Montpeljea 1639. godine, gde su dezinfekciju sprovodile specijalne, takozvane „dezinfekcione kolone“ uz opsežnu proceduru. Glavni akcenat je davan dimljenju (paljene su razne biljke i smole: borovnica, pelin, ruzmarin, tamjan). Tako su nesvesno pravili formaldehidske pare i zapravo su na taj način vršili uništavanje mikroorganizama. Takođe su primenjivali i pranje vrućom vodom, mehaničko čišćenje i struganje.
Od tada je razvoj odbrane od zaraza vodio direktnim linijom do moderne metodologije koja obuhvata sledeće postupke:
1) Obavezno prijavljivanje – kao orijentaciju o raširenosti i infektivnih agensa
2) Izolacija bolesnika – kao njegovi opkoljavanje i
3) Dezinfikciju – kao nastojanje da u okolini bolesnika agens bude uništen
4) Sprovođenje aktivne umunizacije, odnosno imunoprofilakse koja je novijeg datuma (podrazumeva i da vakcina postoji) je novijeg datuma i datira od Luja Pastera, iako joj je koren u variolizaciji staroj više hiljada godina.
U istoriji dezinfekcije posebno mesto zauzima Semelvajs koji je primenom hlora u ginekogiji (1847) znatno smanjio smrtnost porodilja. 12. avgusta 1865. godine Lord Lister je prvi put primenio antiseptične mere prilikom operacije koje su se sastojale u raspršivanju sitnih kapljica karbolne kiseline po vazduhu operacione sale i preko kože operacionog polja.
Krajem XIX veka u pristaništnim centrima Rusije izgrađuju se prve ustanove za dezinfekciju.
Sama reč dezinfekcija nastala je od fr. des – od i lat. inficiere – zaraziti, što bi značilo čišćenje od zaraznih isparavanja i materija, utamanjivanje zaraznih klica, otkuživanje.
Šta sve možete da uradite sami
Dezinfekcija predstavlja uništavanje onih mikroorganizama na koje primenjeno dezinfekciono sredstvo, u određenoj koncentraciji, vremenu ekspozicije i uslovima sredine u kojoj deluje ispoljava cidne efekte.
Pre dezinfekcije poželjno je uraditi mehaničko čišćenje, sanitarno pranje i tek potom dezinfekciju. Na koronu dobro deluje natrijum-hipohlorit, poznat u prodaji kao Sporotal, Varikina, Domestos... Mane su mu što je korozivan, nagriza kožu, sluzokože, izbeljuje… ne može se upotrebiti na prehrambenim proizvodima, u kuhinji, po ljudima.
Alkohol je prvenstveno dobar rastvarač masti, dobar je u kombinaciji sa spaljivanjem kad su metalni predmeti u pitanju, ali ne želimo uvek da dezinfikujemo samo sitne metalne predmete.
Persirćetna kiselina, poznata u prodaji kao Oksan, Sanigol, Virkon, aktivni kiseonik…
Dobra je za dezinfekciju svega, ona se može upotrebiti i za kožu i sluzokože. Znači, možete sa njim da ispirate nosne i usnu duplju. Može bukvalno u aerosolu da se raspršuje po ljudima. Dobro je na ulasku u kuću napraviti malu dezbarijeru (natopite stari peškir sa dezinfcijensom) i pre svakog ulaska u kuću postojete nekoliko minuta na njoj. Brišite redovno sve one predmete koje dodiruje veći broj ljudi ukoliko ste u zajedničkim domaćinstvima. Ovo je i jedan od najjeftinijih dezinficijensa.
Njegova mana je nestabilnost, prema uputstvu pravite uvek nova razblaženja.
Ruke dezinfikujte posle pranja! Brzinski kad situacija to zahteva možete ih preći dezinficijensom, ali imajte svest da tako niste uradili dezinfekciju.
Dodaj komentar