MediaSfera
Foto: Wikipedia
Početkom avgusta 1865. godine, u mentalnoj bolnici u Beču, sam i zaboravljen, umro je doktor Ignaz Zemelvajs (1818-1865). Na sahrani je prisustvovalo tek nekoliko članova porodice i niko od kolega. Neko neupućen bi pomislio da je bila reč o ludaku i zlikovcu kojeg je najbolje više ne pominjati.
I zaista, ime Ignaza Zemelvajsa decenijama je bilo zaboravljeno, a najvećem broju ljudi ni danas ništa ne znači, iako je reč o čoveku kome svoje živote duguju milioni žena i njihove dece.
Sredinom 19. veka lečenje u bolnicama širom Evrope još uvek je u mnogome podsećalo na mračni Srednji vek. Iako je medicina napredovala, čitav sistem je bio daleko od ozbiljnih zdravstvenih institucija kakve poznajemo danas.
Znalo se da bolesti nisu dobre i da, ako se ne leče, ljudi od njih nekada mogu da umru, ali sve ostalo je još uvek bilo prilično nepoznato. O postojanju mikroorganizama i bacila se tek naslućivalo, a higijena i sterilni instrumenti medicinskog osoblja su još uvek bili potpuno nepoznati pojmovi.
Upravo je u takvim uslovima svoju karijeru u opštoj bolnici u Beču počeo Ignaz Semelvajs, mađarski doktor i naučnik.
Vizionar bez dokaza
Mađarski ginekolog Ignac Zemelvajs počeo je da radi na Odeljenju za porodilje bečke Opšte bolnice 1846. godine. Odmah je primetio veliku stopu smrtnosti porodilja na svom odeljenju. Čak 30 odsto pacijentkinja je umiralo nakon porođaja od porođajne groznice. Zemelvajs je napravio poređenje sa drugim odeljenjem koje su umesto lekara vodile babice i ustanovio da nešto nije u redu. Zemelvajs je brzo uvideo da postoji veza između higijene ruku i stope smrtnosti porodilja. U naredne dve godine Zemelvajs je sproveo istraživanje u kome je medicinskom osoblju naredio da pre svih zahvata opere ruke i dezinfikuje ih rastvorom hlora.
U medicini je tada bila uobičajena praksa da se nad svim umrlim licima izvodi autopsija. Između seciranja leša i porođaja lekarima nije padalo na pamet da dezinfikuju ruke. Zapravo još uvek nije bilo poznato da su bez pranja i dezinfekcije naše ruke pune bakterija. Na taj način su porodilje obolevale i u velikoj meri umirale. Savetovavši doktorima da pre svake operacije operu ruke i hirurške instrumente koje koriste u rastvoru hlora, smrtnost porodilja se automatski smanjila sa 12,3 na 1 odsto. Ovo saznanje o higijeni ruku je bilo revolucionarno.
Godine 1847. objavio je svoje zapanjujuće otkriće – doktori su prenosili bacile sa leševa na kojima su radili obdukcije na majke koje su porađali. Nesrećne žene su nedeljama kasnije umirale od infekcija koje su prouzrokovale streptokoke i bolesti koja je danas poznata kao porođajna groznica. Kao žrtva ovog nemara nešto ranije stradala je i sama Semelvajsova žena.
Uvređeni lekari
Zemelvajs je zahtevao od doktora da peru ruke i instrumente ne samo sapunom već i hlorisanim rastvorom pre nego što učestvuju u porođajima i stopa smrtnosti je, u bolnici u kojoj je radio, pala za 90 odsto.
Postojao je samo jedan problem – Zemelvajs nije mogao da objasni zašto dezinfikovanje ruku pomaže jer su u ono vreme streptokoke još uvek bile nepoznate.
Doktor je zaključio da mora da je reč o nekim česticama sa leševa koje medicinsko osoblje prenosi, ali naučna zajednica nije bila zadovoljna – lekari su bili uvređeni jer neko smatra da su njihove ruke prljave i da se na taj način oni označavaju kao krivci za smrti hiljada žena.
I tako je Zemelvajs stekao mnoge uticajne neprijatelje.
Zemelvajsu, na nagovor njegovih protivnika, nije produžen ugovor 1849. godine u bečkoj Opštoj bolnici i on se vratio u Peštu. Tamo je radio, imao prepisku sa kolegama iz Hajdelberga i Kila i objavljivao stručne radove o infekcijama koje se javljaju ukoliko nema redovnog pranja i nužne dezinfekcije ruku. Nikada nije preboleo što je Beč odbacio njegove tvrdnje.
Zaboravljeni genijalac
Besan i usamljen u svojim shvatanjima, doktor Ignaz Zemelvajs je sa godinama bio sve frustriraniji. Postojale su indicije da je na kraju mentalno oboleo, mada danas istoričari nisu sigurni tačno od čega. Pominjala se Alchajmerova bolest, ali i sifilis.
Nedovoljno priznat i iscrpljen od neprekidnih borbi sa svojim protivnicima, 1865. smešten je u psihijatrijsku bolnicu Debling pored Beča gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Bilo mu je samo 47 godina. Veruje se da je tamo fizički zlostavljan. Iste godine je umro, najverovatnije od sepse, infekcije koja bi mogla da bude izlečena čak i u bolnicama onog vremena.
Zemelvajs je sahranjen u Beču 15. avgusta 1865. godine. Na sahrani je prisustvovalo tek nekoliko članova porodice i niko od kolega. Njegovi posmrtni ostaci su 1891. prebačeni u Budimpeštu. Njegova rodna kuća danas je muzej.
Jedna pojava u nauci danas se zove po ovom doktoru. Reč je o Zemelvajsovom refleksu – to je metafora koja označava tendenciju ljudi da odbace nova učenja bez obzira na postojeće dokaze, jer je ona u kontradikciji sa ustaljenim normama, verovanjima ili paradigmama.
Slično kao što su i ideje Ignaza Zemelvajsa bile ismevane uprkos rezultatima koje su davale.
Zemelvajs i danas važi za „oca pranja ruku“ i „spasitelja majki“.
Izvor: Istorijski zabavnik, EurocommPR/MediaSfera
Dodaj komentar