MediaSfera

Piše: Suzana Bogdanović

Foto: Suzana Bogdanović

Završili smo sa komedijom. Zavesa je spuštena. Nakon nekoliko dana maskarade, iskrivljenih lica, razuzdanih jezika, smeha, mnogo smeha, u publici je zavladao muk. Kao da smo dobili šamar, protresli se, u trenutku postali svesni realnosti.

Prolazi još jedna smena u bolnici. Hodnici su prazni, tišina teška, a slike koje pristižu iz sveta zastrašujuće.

Često nismo svesni moći trenutka. U odnosu na njegovu svetlosnu dužinu mi smo tako sitni, a ovo je tek uvod u prvi čin nove predstave. Svi smo pod jednom kapom.

„Nisam verovao da je internet ovako koristan.“

„Nemam koncentraciju ni ručak da spremim.“

„Čuvaj se, ozbiljno je.“

„Ne plašim se za sebe… Brinem za dete. Nemoj njemu nešto da bude, a meni kako god.“

…pišu prijatelji i uzvraćam im, uglavnom obično, jer je ozbiljno, a onda prelazim na šalu, da ne ispustimo nit optimizma…

„Ako sa mnom bude nešto, da znaš da sam najviše volela pesmu Indexa, Žute dunje.“, piše moja drugarica emotivka. Realno je da se plaši, jer u njenom gradu, u drugoj državi, ljudi već umiru.

„Mani me ženo s umiranjem, imam zakazana slikanja za leto“, odgovaram u svom stilu. „Ajte, molim Vas. Nisam završila pisanje priče… Nisam otišla na koncert Goblina, ni Hladnog piva, nisam pročitala sve kupljene knjige, obećala sam Ivani muškatle… Čeka me priroda, doteruje se za uslikavanje.“, bodrim je na daljinu.

“Samo kažem, eto da znaš.”

Osamnaesti dan, treći mesec u godini, dvadeset časova. Počinje famozni policijski čas. Uvode ga da nas uozbilje, zaustave kako bismo razmislili, prerasporedili svoje postupke, vratili porodici, da sagledamo sva ta lica koja su nam bitna.

Pratim osmehe svoje dece. Deluju bezbrižno.

Ponovo učimo da volimo život. Možda to nikad nismo ni znali.

Zar nam je trebalo nešto ovako, neko veliko zlo, da shvatimo koliko smo mali? A slušamo o tome celog života. Slušamo, a ne čujemo.

Živimo užurbano, nemamo vremena za porodicu i prijatelje, nemamo vremena da razmišljamo, da vagamo svoje postupke… Samo jurimo. Usput se međusobno povređujemo, a ne marimo. Ljutimo se, otimamo, grešimo, spletkarimo, zanemarujemo…

Na kraju, najjači i najbolniji su oni šamari, koje nam zada život. Oni te najpre razbesne, a onda trgnu.

Ponovo učimo da volimo sebe i svoje najbliže i da razumemo svačije razloge, svačije odluke…

Ponovo gledamo oko sebe…

Proći će… Kažu za dva ili tri meseca.

A šta je to u odnosu na celi život? Valja izdržati.

Suzana Bogdanović

Zovem se Suzana Bogdanović. Rođena sam sedamdesetdevete zime prošlog veka. Poreklom sam iz Pomoravlja, sada poslom i porodicom vezana za Jagodinu. Po profesiji  medicinska sestra, a svim srcem vezana sam za fotografiju i pisanje. Pišem foto priče o običnoNEobičnim ljudima, interesantnim mestima i u kratke forme pretačem svakodnevnim životne situacije. Autor sam stranica Fotopisija na Fejsbuku i instagramu, kao i blogova Fotopisija.