MediaSfera
Martovske ide (latinski: Idus Martii) je u rimskom kalendaru bio naziv za 15. mart. Na taj dan se u Rimu održavala svetkovina u čast boga Marsa i piređivana je vojna parada. Izraz „Martovske ide“ se očuvao i posle rimskog doba, odnosno dobio je novo značenje jer je na taj dan – 15. marta 44. pre nove ere u Senatu ubijen imperator i vojskovođa Gaj Julije Cezar.
Rimljani nisu dane u mesecu brojali redom već su ih određivali prema pojavi mladog meseca. Prvi dan u mesecu je nazivan “kalende”, a dani kada je mesec pun “ide”. U praksi, to je bio svaki 15. u mesecu za mart, maj, jul i oktobar, a 13. za sve ostale mesece u rimskom kalendaru.
Mars: bog proleća, seljaka i ratnika
Mars je bog rata, sin Jupitera i Junone. Prema mitu Mars je otac Romula i Rema, pa tako i praotac Rimljana. Nakon Jupitera bio je najvažniji bog kod Rimljana. Izvorno je bio povezan s vegetacijom, kao što piše Caton u svojoj molitvi ratara upućenoj Marsu, a usto je slavkheb i kao zaštitnik stoke.
Rimljani su kasnije poistovijetili ovoga boga s grčkim bogom Aresom, te se tako bog ratara, koji su često bili prisiljeni ratovati, pretvorio u boga rata. Na taj nači su mu pripale mnogostruke uloge: bio je zaštitnik radova na polju, davao je plodnost, štitio je borce i davao im ratnički duh. Njegov je sveštenik u Rimu bio flamen maior, a bili su mu posvećeni vuk i zelena žuna.
Mars je u službenoj rimskoj religiji i bog proleća. Mars je svečano slavljen u martu (odatle potiče ime “mart“). Poštovan je i u vreme Carstva, zahvaljujući Avgustu koji je ustanovio kult Marsa Ultora (“osvetnika). Svakih pet godina na Campus Martius, pred njegovim oltarom, popis stanovništva popraćen je obredom čišćenja.
Marsu je bio posvećen i utorak (italijanski: martedì) i planeta sunčevog sistema – Mars.
Martovske ide
Izraz „Martovske ide“ se očuvao i posle rimskog doba, odnosno dobio je novo značenje jer je na taj dan – 15. marta 44. pre nove ere u Senatu ubijen imperator i vojskovođa Gaj Julije Cezar.
Prema Plutarhu Cezara su vidivnjaci upozorili da mu preti opasnost na Martovske ide, ali je to upozorenje zanemario. Na putu do Pompejevog teatra sreo je tog proroka i podozrivo rekao da su „martovske ide došle„, na šta je prorok rekao: „Da, Cezare, ali još nisu prošle“ . Ubrzo, Cezara je ubijen dok je predsedevao sednici Senata u Pompejevoj kuriji.
Istorijski izvori navode da je, pošto je izboden 23 puta, preminuo, ironično, ispod kipa svog najvećeg neprijatelja Pompeja.
Predanje kaže da je Marko Junije Brut bio poslednji koji ga je ubo nožem. Rimski književnik Gaj Svetonije Trankvil zapisao je da su svedoci tvrdili da je Cezar tada rezignirano na grčkom “Kai su teknon?” („I ti, dete?“). Danas se ove reči navode i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?). Kako god da je rekao, naravoučenije je isto: ništa ne boli kao (podli) udarac bližnjega svoga.Ipka, Svetonije ni i Plutarh, uprkos ovim tvrdnjama, smatraju da Cezar u tom trenutku nije rekao ništa.
Zar i ti, sine Brute
Za to što danas verujemo da je ove reči izgovorio Cezar kriv je Vilijam Šekspir, koji je u svojoj drami Julije Cezar ove reči pripisao Cezaru kao književnom liku. Zanimljivo, odatle potiču i rečenice „Čuvajte se Martovskih ida“, „Prijatelji, Rimljani, zemljaci, pozajmite mi svoje uši„.
Ipak, fraza o izdaji nije se tek tako pojavila u Šekspirovoj mašti.
O tome da je Brut izneverio svog prijatelja Cezara pisali su brojni njihovi savremenici. Naime, Brut se uključio u zaveru protiv slavnog vojskovođe i vladara nezadovoljan načinom na koji je on vladao Rimom. Sudeći po nekim izvorima, kada su zaverenici napali Cezara, on je odbijao njihove udarce i pokušavao da se odbrani – sve dok među njima nije ugledao svog prijatelja Bruta. Tada je najslavniji Rimljanin pokrio lice togom i jednostavno se prepustio onome za šta je bilo očigledno da će uslediti – smrti.
Njegova smrt, igrom sudbine i ironije, značila je i smrt Republike i bila je presudni okidač građanskog rata.
Ni jedan od zaverenika nije živeo duže od tri godine posle Cezarovog ubistva, niti je umro prirodnom smrću. Neki su nastradali u brodolomu, neki u bici a neki su izvršili samoubistvo.
Od tad Martovske ide služe kao izraz kojim se opisuje neka opasnost ili nevolja koja preti, a koja treba da se desi u tačno određenom vremenu.
Kobne “ide”
Slučajno ili ne, tek “martovske ide” pokazale su se kobnim mnogo puta tokom zabeležene istorije. Na taj dan 1536. sultan Sulejman Veličanstveni je ubio svog velikog vezira i najboljeg prijatelja Ibrahim-paše. Zatim, 1917. godine baš na današnji dan je abdicirao Nikola II Romanov, poslednji ruski car, a 1939. Hitlerovi nacisti su okupirali Češku, Slovačku i Moravsku.
Dodaj komentar