MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Prošlo je tačno 17godina od kada je tog 12. marta 2003. godine ubijen Zoran Đinđić, prvi srpski demokratski premijer. Sedamnaest godina posle brutalne egzekucije izvršene nad Ðinđićem, Srbija nije ni blizu Evrope, izuzev u proklamacijama i deklaracijama, niti je pravna država, niti ima slobodne medije, niti postoji jasan otklon od zabluda prošlosti.Mi, danas, živimo u zemlji u kojoj i dalje postoji institucionalno laganje, vladaju prividi, upravlja se manipulacijama i zatiru se institucije.
Mentalno je još uvek zarobljena u devedesetim, sa teškoćama i u poimanju i u iskrenoj težnji za pomirenjem sa susedima i istinom. Oni koji ne pristaju na večnu oronulu nedovršenost države i društva, i bestijalno naprednjačko simuliranje demokratije otvoreno se suprotstavljaju. Mladi i obrazovani, nespremni da ponesu teret čekanja i stalne neizvesnosti masovno beže iz zemlje.
Srbija za Zorana nikada, ni u čemu nije bila mala.
Ni u dobru, lepotama i stvaralačkim moćima, ali ni u zabludama, neznanju i atavizmima. Ðinđić je podjednako dobro razumeo i njenu prošlost i njenu sadašnjost, zato je budućnost zemlje koju je voleo počeo graditi na vrednostima, univerzalnim i ljudskim, koji su zalog trajanja i postojanja u savremenom svetu.
Promena svesti i sveta oko sebe
Zoran Ðinđić je u promenu svesti i sveta oko sebe krenuo brzo, krčeći put sam. Verovao je da nema stvarnih promena poretka i preporoda društva sve dok se ne prevaziđe stanje duha. Nije čekao na “događanje”, niti se bavio stvaranjem lažnih slika i nestvarne podrške. Tokom devedesetih uz borbu prrotiv rezima Slobodana Miloševića spoznao je da su put i način društvenog preobražaja u bolnom ozdravljenju, a ne u produžavanju bolesti novim i nivim lažima i mitovima i svakodnevnoj patnji. Bio je spreman da preseče pupčanu vrpcu kojom je i deo opozicije bio spojen sa utrobom iz koje su izašli. Bio je i stručan i pragmatičan, branitelj vrednosti, energičan i elastičan. Umesto konzerviranja izabrao je da bude reformator.
Postao je prvi, demokratski premijer u trenutku kada je samo prvid postojanja države ostvaren. Krenuo je težim putem. Građenja bez korišćenja populizma. U kratkom periodu započeta je instutucionalna obnova, trasiranje puta međunarodne afirmacije, reforma u sferi ekonomije, obrazovanja. Nije negirana potreba utvrđivanja odgovornosti za ratne zločine.
Putevi ka slobodi bili su otvoreni i raskrčeni. Dubljeg propadanja u živi pesak nacionalizma nije bilo. Uprkos svemu krhkom čvrstina optimizma je držala brzinu i određivala smer. Zoran ispravnost nije dokazivao ma partijskim sastancima i u uskim kružocima, već u svakodnevnim borbama sa teškoćama. Imao dovoljno pronicljivosti i hrabrosti da produži korak i ubrza. Podmuklo ćutanje poraženih pretvaralo se u potmuli glas pobune.
Jedne, druge, treće.
I plotun koji je zaustavio nastajanje.
Srbija nije uspela da odbrani demokratiju.
U sedamnaest godina posle Đinđića nikada više nismo mogli, umeli ili znali da naše reči, naše usamljene hrabrosti, i naše činove građanskog otpora autoritarnosti pretvorimo u stvarnu pobedu. Nedostajala je Zoranova snaga ideja i vizija da čnove pretvori u dela. Kao što reče Zoran Ðinđić: „To nije garantovana stvar da smo osvojili demokratiju, da smo usvojili ekonomske reforme i da idemo prema Evropi. To je šansa. Koja može da bude prokockana sutra“.
Šanse postaju zablude ili nedovršene iluzije kada se prepuste drugima. Demokratska stranka uprkos svim teškoćama, greškama i nekada nedovoljno glasno iskazanoj spremnosti i dalje jeste i biće jedina snaga koja se bori za modernu, razvijenu, evropsku Srbiju!
Demokratska stranka to može postati samo ako odbaci čekanje koje je gura ka prolaznosti, bezidejnost, tromosti i unutrašnja previranja koja slabe vezu sa nasleđem, slabe nas u sadašnjosti, a budućnost ili samo postojanje već čine neizvesnim. Zoran Đinđic u sukobima nije birao stranu i nije ih izazavio da bi vladao, nego je njihovim rešavanjima doprinosio da interesi i konflikti ne budu strane kompasa.
Dodaj komentar