MediaSfera
Издавачко предузеће ,,Византија“ из Београда објавило је друго допуњено издање научне монографије историчара Дејана Ристића ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941”, засновано на вишегодишњем истраживању током којег је аутор утврдио тачан датум и место оснивања те националне установе културе, а посебну пажњу посветио делимичном страдању њеног фонда у Првом и потпуном уништењу у Другом светском рату.
Ристић је у књизи представио најзначајније личности и догађаје који су обележили први век рада те националне установе културе, чији је био управник 2012-2013.
,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941” подједнако је намењена стручној и најширој јавности, а њено први издање (2016) изазвало је велико интересовање јавности што је резултирало тиме да је књига већ тада била представљена у више од шездесет градова у Србији, Северној Македонији, Босни и Херцеговини и Словенији.
.Ристићев рукопис књиге послужио је и као сценарио документарног филма ,,Сећања из пепела” (2016) који су продуцирале “Филмске новости” на иницијативу свог директора, историчара уметности Владимира Томчића. Документарни филм ,,Сећање из пепела” премијерно је приказала Радио-телевизија Србије 6. априла 2016. године, поводом 75-годишњице уништења НБС у Другом светском рату.
Документарни филм под насловом ,,Сећања из пепела“ налази се у отвореном приступу на Јутјубу:
Ристићева научно-истраживачка студија стога је прво такво дело које се може и читати (књига) и гледати (документарни филм).
Аутор илустрације која краси корице другог допуњеног издања књиге истакнути српски и европски графичар др Никола Радосављевић.
Књигу чине четири веће целине које прате фазе историјског развоја НБС, почев од њеног оснивања до уништења здања и националног фонда у нацистичком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године.
Народна библиотека Србије
Прва од њих, ,,Археологија сећања (1838-1921)”, обухвата период од оснивања НБС до њеног усељења у здање на Косанчићевом венцу. Иако је било предвиђено да представља увод у главну тему рада, та целина је, услед обиља података и нових сазнања, прерасла у синтетизован преглед историје српске националне библиотеке у том вишедеценијском периоду.
Анализа историјских извора најпре је потврдила претпоставке истакнутих историчара и управника националне библиотеке, Стојана Новаковића и Милана Ђ. Милићевића, да НБС није проистекла из јавне библиотеке коју је у Београду, 27. фебруара 1832. основао књиговезац Григорије Возаровић. Пратећи смернице које су они оставили, Ристић је утврдио да је установа основана 12. јула 1838. у Крагујевцу – спајањем библиотеке у саставу Министарства просвете и књижног фонда раније формираног при Типографији у Београду.
Било је потребно више од једног века да се, компаративном анализом историјских извора, затвори својеврстан круг питања и дилема у вези са датумом и местом оснивања националне библиотеке.
Друга целина, ,,Зграда на Шанцу (1921-1925)ˮ, представља сегмент прошлости националне библиотеке који је оивичен важним догађајима – усељењем у здање на Косанчићевом венцу и његовим отварањем за кориснике и јавност.
Према наводима Ристића, то релативно кратко раздобље обележила је личност тадашњег управника НБС, знаменитог историчара и академика Јована Н. Томића.
Његовим изузетним залагањем, установа је, после више од 80 година постојања, коначно добила свој, истина неуслован, дом. У том делу књиге представљени су бројни инфранструктурни, институционални, стручни и кадровски изазови пред којима су се налазили сâма установа и њен управник. Иако је трајао свега четири године, тај период је постао оличење односа државе према српској националној библиотеци у деценијама пре, али и после њега.
У трећој целини, ,,Раздобље отежаног рада и развоја (1925–1941)ˮ, представљен је период обележен радом са корисницима, али и наставком игнорантског односа државних власти и читавог друштва према НБС, што је катастрофалне последице имало у трагичној судбини која ју је задесила првог дана Другог светског рата на овим просторима.
Трудећи се да континуирано унапређују стручни рад, активности на попуни националног фонда, као и да представљају истинску подршку и средиште просветног, културног и научног развоја своје земље, управници Милош Л. Зечевић и Драгослав Илић, као и особље НБС, постали су малобројна, донекле изолована група образованих и посвећених појединаца који су размишљали далеко испред свог времена. Суочавајући се са изостанком суштинске подршке ресорног министарства и самих министара, који су се пречесто смењивали на тој одговорној дужности, библиотекари НБС су у том раздобљу извели један од највећих подвига у српској култури, приљежно прикупљајући рукописну и штампану грађу, стварајући једну од најзначајнијих збирки покретне културне баштине у овом делу Европе.
Последња, четврта целина књиге, за чији је наслов узета несхватљива изјава тадашњег министра просвете Милоша Трифуновића ,,Метите у подруме, збрините како знате…ˮ, обухвата најужи хронолошки оквир и односи се на уништење националног фонда. Пратећи дешавања која су се одиграла током раног пролећа 1941. године из дана у дан, тај део књиге указује на трагичну судбину НБС и покушава да одгонетне мотиве и идентитет појединаца који су посредно и/или непосредно одговорни за уништење националног фонда.
Према речима Ристића, иако нико никада није кривично гоњен због свесног и планског уништења НБС, које поседује све карактеристике ратног злочина, његова намера била је да од историјског и људског заборава отргне имена оних који су, својим свесним, деструктивним активностима или, пак, нечињењем у миру и током првог ратног дана, допринели да здање НБС, заједно са свим збиркама и фондовима, доживи потпуно уништење.
Истраживања која су довела до настанка Ристићеве књиге обављена су у бројним установама културе и образовним институцијама: у Архиву Србије, Архиву Југославије, Војном архиву, Архиву САНУ, Историјском архиву Београда, Историјском архиву у Крушевцу, Југословенској кинотеци, ,,Филмским новостима“, Народном музеју у Београду, Историјском музеју Србије, Музеју историје Југославије, Музеју града Београда, Музеју ваздухопловства, Војном музеју, Народном музеју у Крушевцу, Факултету музичке уметности у Београду, Библиотеци града Београда, Републичком заводу за заштиту споменика културе, Заводу за заштиту споменика културе града Београда, као и у самој НБС.
Дејан Ристић
Историчар, преводилац и сценариста. Један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем.
Обављао дужности управника Народне библиотеке Србије, државног секретара за културу, као и бројне друге.
Бави се дипломатском историјом (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године), Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница у 20. веку, културном историјом и културом сећања.
Аутор више десетина научних радова и књига међу којима се посебно истичу научна монографија под насловом ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941ˮ (објављена 2016. године) на основу које су ,,Филмске новостиˮ снимиле документарни филм ,,Сећања из пепелаˮ (2016. године), као и ,,Митови српске историје“ (2019).
Коаутор Националне поставке Републике Србије ,,Војни меморијали и места страдања из Другог светског ратаˮ која је освојила прву награду на Међународној изложби ˮМеморијал 2011.ˮ (Москва, 2011), као и изложби ,,Петар Први Карађорђевић – краљ и ратникˮ (Топола, Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића, 2011) и ,,Сећајте се моји мене јер ме више немаˮ (Београд, Историјски музеј Србије, 2011).
Иницијатор и координатор више пројеката реализованих под покровитељством Унескоа.
Током рада у НБС посебну пажњу посветио је заштити и обогаћивању националног фонда, стручном раду, издавачкој делатности, као и унапређењу међународне библиотечке сарадње. Успоставио модел националне библиотеке као мултифункционалне установе културе.
Народна библиотека Србије у том раздобљу добила је читав низ високих одличја попут Сретењског ордена другог степена, Изванредног златног беочуга, Награде града Београда за најбољу књигу у области хуманистичких наука у 2012. години, као и признања на међународним сајмовима књига у Београду и Подгорици и др.
Успоставио Национални дан књиге.
Утемељио Националну награду у области библиотекарства Јанко Шафарик.
Основао Фондацију Народне библиотеке Србије.
Иницирао и спровео законску процедуру за увођење академског обавезног примерка.
Добитник ,,Печата Матице српскеˮ, Спомен-медаље Министарства одбране, ,,Златне значке КПЗ Србијеˮ, Повеље захвалности Филолошког факултета у Београду, плакете Факултета музичке уметности у Београду, признања Народног музеја Србије, Музеја науке и технике, ,,Филмских новости“, Народне библиотеке ,,Радоје Домановић“ у Лесковцу, НЦ ,,Одбранаˮ Министарства одбране за најбољег сарадника и др.
Dodaj komentar