Milica Cincar-Popović: Slobodno kažite „NEĆU“

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Aleksandar Jočić

Opšte istine su uglavnom najveće laži, to se zna. Na primer: strpljen – spasen; za lepotu se vredi pomučiti; bez muke nema nauke; od ljubavi se ne živi; itd. Kad bi ljudskim društvom vladala istina, ove izreke bi glasile: strpljenje – trpljenje, ili: da bi našao spas, prvo ga moraš potražiti; muka i najlepše lice pokvari; bez žara za znanjem i radosti saznavanja nema ni nauke; od posla ili braka bez ljubavi se ne živi, već životari.

Ljudi lažu i te laži nameću i sopstvenoj deci delom zato što racionalnim, površnim delom svog uma i sami veruju u njih. Teško je suočiti se sa sopstvenim neuspesima i propuštenim prilikama. Lakše je, a mnogima i jedino moguće, prigrliti opštu „mudrost“ koja nemanje srčanosti predstavlja kao višu istinu koju potvrđuju generacije. Generacije malodušnih. Lep je ovaj naš srpski jezik, zar ne? Reči kao srčanost i malodušnost jasno imenuju i osobinu i njen uzrok, takoreći opisuju i njenog nosioca tako precizno, da tu više ništa nije potrebno dodavati i objašnjavati.

Još većim delom ljudi lažu namerno, radi političke ili neke druge manipulacije, te da bi prodali svoju robu. No, nije najveći problem u svesnom laganju kome kad-tad dođe kraj, već u tome što se lažov uplete u svetove koje izmišlja kao pile u kučine, pa više ni sam ne zna šta je stvarnost, a šta ne. Granica, kad manipulator i lažov postane izmanipulisan sopstvenim lažima tako je nejasna, stvar se dešava postepeno, da je, od kada je sveta i veka, nijedan manipulator nije promptno opazio i ostao nedodirnut sopstvenim lažima. A ipak, svako misli da ga štite inteligencija i slobodna volja.

Postoji li slobodna volja?

Čuveno pitanje za stare filozofe, tinejdžere svih generacija i analitičare komunizma. Naizgled, vrlo metafizičko pitanje, a odgovor – sasvim egzaktan. Razvoj tehnologije omogućio je da se ovo pitanje preseli iz filozofije u eksperiment koji će dati nedvosmislen rezultat. Tih eksprimenata i eksprimentatora je bilo više, ali najočiglednije rezultate dao je Libetov.

Bendžamin Libet, Amerikanac ukrajinskog porekla, bio je jedan od pionira u proučavanju ljudske svesti. Godine 1983. sproveo je seriju eksperimenata u kojima je od ispitanika tražio da podižu šaku u trenutku po slobodnom izboru, dok im on snima moždanu aktivnost. Potom se dosetio da unese malu izmenu, koja će mu dati još precizniji rezultat. Tražio je od ispitanika da očitaju položaj tačke koja meri desetinke na elektronskom satu, u trenutku kad pomisle da dignu šaku. Novi eksperiment je potvrdio rezultate prethodnog: od misli o pokretu do pokreta prođe u proseku 0,15s, što je očekivano. Međutim, pojavi misli prethodi moždana aktivnost! Od „paljenja lampice“ u mozgu do pokreta šake, prolazilo je u proseku oko 0,55s. Dakle, 0,35s pre pojave svesne odluke, dolazila je komanda iz mozga.

Za psihologa Danijela Vegnera, Libetov eksperiment je pokazao kako je ljudska svest epifenomen, tj. uzrokovana događajima u mozgu, a ne uzrok tih događaja. Usledila su i druga, brojna tumačenja. Ipak, u nedoumici da li slobodna volja postoji i u kolikoj meri, ispostavilo se da čovek ipak uvek ima punu slobodu da učini jednu stvar, a to je: da kaže „neću“. Da odbije komandu.

Slobodna volja ili…

Zašto ja sada, 2020. godine, pišem o ovom eksperimentu iz 1983. godine, u kolumni u kojoj prenosim i komentarišem savremene dogodovštine? Pa, zato što su tabloidi od jutros izvršili invaziju na mene i zato što hoću da pojasnim šta se dešava kada masna slova i gadne slike počnu da haraju po mozgu. Nemoguće je, neizvodivo, da bljuvotine sa medija prođu kroz čoveka ne ostavljajući trag. To što je čoveku jasna namera sa kojom se takvi sadržaji emituju, neće ga spasti. Reakcija se dešava na nesvesnom nivou koji, kasnije, utiče na naše svesne postupke. Zato ono: „Ma, puštam rijaliti dok peglam, da mi nešto zvrnda, ne gledam ja to“, ili: „Ne, ne čitam ja tabloide, nego samo malo prelistam sa telefona dok sam u prevozu“, to je zavaravanje.

Nema čovek slobodnu volju da dozvoli ili ne dozvoli delovanje kužnom sadržaju koji u njega uđe, baš kao što ne može da slobodnom voljom manipuliše streptokokom koju poliže s prljavih prstiju. Ali može da opere ruke. Može da kaže „neću“ i da ne „klikće“ na prozor sa zavodljivim, masnim znacima uzvika. Na kraju, čovek ipak sam bira svoju sudbinu: da kaže: „neću“, ili da natakne sebi povodac oko vrata.