Kultura Kulturna baština

Nacionalni dan knjige i Dan Narodne biblioteke Srbije: 28. februar

MediaSfera

 

 

Foto: Wikipedia, Aleksandar Jočić

 

 

Najstarija srpska ustanova kulture – Narodna biblioteka Srbije 28. februara slavi svoj rođendan, a ovaj datum je 2013. proglašen i za Nacionalni dan knjige.




Narodna biblioteka Srbije, naša najstarija ustanova kulture, osnovana je 1832. godine, po dosada dostupnim informacijama, a bila je smeštena uz samu portu Saborne crkve. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke. A kada je u novembru iste godine knez Miloš naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci ustanovlјena je institucija obaveznog primerka.

Osnivanje Narodne biblioteke Srbije

 Smatra se da je Narodna biblioteka Srbije osnovana  u knjižari Gligorija Vozarevića, pod nazivom „Biblioteka varoši beogradske“ (postoje mišlјenja da je to u stvari preteča Biblioteke grada Beograda). Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika.

Međutim, istoričar Dejan Ristić, u svom istraživanju objavlјenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, kaže da je blioteka zapravo osnovana šest godina kasnije, 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preselјena u Beograd.

 „Još krajem 19. veka dvojica eminentnih srpskih istoričara, akademika i upravnika Narodne biblioteke Srbije, Stojan Novaković i Milan Đ. Milićević, u svojim naučnim radovima naglašavali su kako naša nacionalna biblioteka svoje korene vuče iz biblioteke u sastavu Ministarstva prosvete, a ne iz privatne biblioteke Gligorija Vozarevića koju je on otvorio za javnost 27. februara 1832. godine u Beogradu.

Stojan Novaković je svoj naučni rad o Narodnoj biblioteci Srbije objavio 1871, a Milan Đ. Milićević 1888. godine. U tom razdoblјu dragoceno svedočanstvo ostavio je i dr Milovan Spasić koji je još 1844. godine izvršio prvi popis knjižnog fonda nacionalne biblioteke. I dr Spasić ukazivao je na to da je teza po kojoj je NBS proistekla iz biblioteke Gligorija Vozarevića pogrešna i te iste godine zapisao je da je Narodna biblioteka Srbije nastala u okvirima Ministarstva prosvete.

U drugoj polovini prethodnog veka tu tvrdnju zagovarao je i dr Gavrilo Kovijanić koji je prvi publikovao obimnu arhivsku građu o NBS u periodu od 1821. do 1944. godine. U tom izuzetnom trotomnom delu koje je NBS objavila u razdoblјu između 1990. i 1992. predstavlјena je i arhivska građa koja se odnosi na osnivanje NBS 1838. godine u Kragujevcu, kao i na njeno preselјenje u Beograd do čega je došlo sredinom naredne godine.

Moje istraživanje trajalo je nekoliko godina i bilo je usmereno na najznačajnije arhivske fondove u našoj zemlјi, a pre svega na prebogate zbirke pohranjene u Arhivu Srbije. Konačno, u arhivskom Fondu Ministarstva prosvete (MPs) u Arhivu Srbije čuva se građa koja nedvosmisleno dokazuje da je Narodna biblioteka Srbije nastala 30. juna, po Julijanskom, odnosno 12. jula, po Gregorijanskom kalendaru, 1838. godine u Kragujevcu, kao i da je sredinom naredne godine preselјena u Beograd.

Podsetio bih, takođe, i na odredbu Ukaza o formiranju Državnog saveta (Vlade) Kneževine Srbije od 26. februara 1835. godine kojom je Ministarstvu crkvenih dela i narodne prosvete (pod tačkom br. 186) bilo naloženo da osnuje i stara se o biblioteci.

Dakle, postupajući po nalogu Državnog saveta ministar prosvete Stefan Stefanović Tenka uputio je 12. jula 1838. godine akt knezu Milošu Velikom obaveštavajući vladara da se u Kragujevcu, pri Ministarstvu prosvete, osniva biblioteka i moleći ga da se saglasi sa inicijativom da se knjižni fond pohranjen u okvirima Državne štamparije (Knjažeske tipografije), osnovane u Beogradu 1831. godine, prebaci u Kragujevac i prisajedini biblioteci u nastajanju. Istog dana, dakle, 12. jula 1838. godine, knez Miloš Veliki potpisao je akt kojim je dao odobrenje da se knjige iz Beograda prebace u Kragujevac i priklјuče knjižnom fondu biblioteke u nastajanju pri Ministarstvu prosvete.

Tako je začeta Narodna biblioteka Srbije koja je od 1838. do 1853. funkcionisala kao biblioteka u sastavu Ministarstva prosvete da bi 1853. godine prerasla u samostalnu ustanovu kulture. Te godine Državni savet imenovao je i prvog upravnika u ličnosti Filipa Nikolića. Na predlog potonjeg upravnika Đure Daničića ta ustanova je 1858. godine dobila naziv Narodna biblioteka (Srbije) koji nosi i danas“, kaže Dejan Ristić na čiju inicijativu je 2013. 28. februar proglašen za Nacionalni dan knjige.

Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra Krađorđevića uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.

Nacionalno blago

U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preselјena u Kapetan-Mišino zdanje i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat. Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete), a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: “Nikolјsko jevanđelјe”, “Zbornik popa Dragolјa” i “Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“. Tokom rata jedan deo tih knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene.

Za potrebe Narodne biblioteke Srbije 1920. godine otkuplјena je. za 3.200.000 dinara, fabrika “Kartonaža Milana Vape” na Kosančićevom vencu, koja je počela da radi početkom 1922. godine.

Knjige u plamenu

Iako je u predvečerje Drugog svetskog rata biblioteka bila spremana za evakuaciju, to se to ipak, na nesreću nije desilo. Tokom martovskog prevrata, zbog burnih političkih događanja, na knjige se zaboravilo. Postojao je, doduše, jedan individualni vapaj tadašnjeg bibliotekara Đorđa Radojčića, koji je preko svog brata zaposlenog u generalštabu pokušao da nabavi kamione za knjige koje su zaposleni pakovali u sanduke sve do 3. aprila. Nažalost, tog dana, ondašnji upravnik biblioteke Dragoslav Ilić, preneo je naređenje ministra prosvete Miloša Trifunovića, da se hitno odustane od priprema za evakuaciju.

 

 

Grad je uništavan u četiri naleta 6. aprila, i ponovo 7, 11. i 12. aprila 1941. – nestalo je sve što su nam naši preci u pisanoj formi ostavili u nasleđe. Neprocenjivo kulturno blago, gotovo celokupno pamćenje srpskog naroda sabrano u knjige, otišlo je u prah i pepeo, kada je pogođena nemačkim bombama, do temelja izgorela Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu. Požar koji se neumoljivo širio progutao je 300.000 knjiga, 1.500 srednjovekovnih rukopisnih knjiga (mnoge od njih nisu bile proučene), originalne rukopise na pergamentu, povelje, kraljevska, carska i crkvena dokumenta, brojne zbirke turskih rukopisa, stare štampane knjige iz 15, 16. i 17. veka, stare mape, gravire, originalna muzička dela, novine.

Zauvek su nestali spomenici naše duhovnosti poput “Tipika svetog Save Jerusalimskog” iz 1319. (u prevodu arhiepiskopa Nikodima), prizrensko “Četvorojevanđelje” na pergamentu sa srpskim recenzijama, “Oktoih” iz 12. i 13. veka, koji su među našim najstarijim rukopisima, “Aleksandride” iz 14. i 15. veka sa minijaturama na kojima je bio prvi prikaz pirata… Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke. Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Duklјanina (beogradski rukopis), Nikolјsko jevanđelјe, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.

 

Foto: Aleksandar Jočić

Nažalost, nikada tačno nije utvrđeno koliko se i kakvo blago čuvalo u Narodnoj biblioteci, jer su u zgradi izgoreli i katalozi. Jedno je sigurno: sa zgarišta nije izvučena nijedna cela knjiga. Požar posle bombardovanja trajao je nekoliko dana, a u opštoj panici i metežu, zgradu biblioteke niko nije gasio. Poslednje su u podrumu izgorele vredne i rukopisne knjige koje su danima pre 6. aprila tu bile spakovane u sanducima i čekale evakuaciju.

Ko snosi odgovornost

Dejan Ristić u intervjuu „NovomPolisu“ kaže:

„Odgovornost snose i ministri prosvete Kralјevine Jugoslavije, a pre svih Miloš Trifunović, koji su godinama ignorisali inicijative, urgencije i apele upravnika Narodne biblioteke da se pristupi podizanju namenskog zdanja za potrebe te ustanove kulture, odnosno da se obezbede neophodni uslovi za čuvanje nacionalnog fonda. Istovremeno, delimičnu odgovornost snose i upravnik Dragoslav Ilić i osoblјe Narodne biblioteke, zbog određenih propusta učinjenih uoči izbijanja ratnih dejstava, kao i tokom samog bombardovanja.

Odgovornost jugoslovenskih vlasti za uništenje nacionalnog fonda nalazi se, pre svega, u kontinuiranom ignorisanju potrebe da se Narodnoj biblioteci u Beogradu obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih elementarnim nepogodama, prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima. Po značaju i intenzitetu posledica, tercijarnu odgovornost snose upravnik i osoblјe Narodne biblioteke, zbog svog nečinjenja. Treba, pritom, naglasiti da su ovlašćenja i mogućnosti za njihovo delovanje, u datim okolnostima, bile veoma ograničene.

 

Nacističke okupacione vlasti, kao i kvislinške vlasti pod upravom Aćimovića i Nedića, bile su svesne činjenice da Narodna biblioteka nije mogla da bude legitiman ratni cilј, te su stoga formirale dve komisije za utvrđivanje uzroka propasti te ustanove i njenih zbirki. Prvu komisiju formirala je tzv. Komesarska uprava Milana Aćimovića početkom jula 1941. godine. Nakon izveštaja pribavlјenih od upravnika Ilića i bibliotečkog osoblјa, kao i od više očevidaca događaja, komisija je zaklјučila da je do propasti Narodne biblioteke Srbije došlo usled spleta složenih okolnosti i događaja, čime je upravnika Dragoslava Ilića oslobodila odgovornosti. Kako to, po svemu sudeći, za okupacione i kvislinške vlasti nije predstavlјalo očekivani i želјeni ishod, tzv. ministarstvo prosvete je, 17. septembra, osnovalo novu komisiju.

Nakon dobijenih pisanih izveštaja i dodatnih izjašnjenja, ova komisija je pribavila dodatne informacije, usmenim putem, od svih relevantnih lica koja su mogla imati neposredna saznanja u vezi sa tragičnom sudbinom Narodne biblioteke. Komisija je rad okončala 29. oktobra 1941. godine, kada je tzv. ministarstvu prosvete prosledila izveštaj sa mišlјenjem o uzrocima propasti Narodne biblioteke i nacionalnog fonda.

 

Uočlјivo je da se u ovom izveštaju nijednom ne spominje odgovornost neprijatelјa (tada već okupatora) za iznenadno i višednevno bombardovanje Beograda, što je, pored ostalog, rezultiralo i uništenjem zdanja i zbirki srpske nacionalne biblioteke.

Dragoceno svedočanstvo 

Uprkos tome, izveštaj ove komisije za utvrđivanje uzroka stradanja Narodne biblioteke u Beogradu predstavlјa dragoceno svedočanstvo o pojedinim aspektima odgovornosti upravnika i osoblјa, ali i značajan istorijski izvor koji svedoči o otvorenim pokušajima da se, angažovanjem kvislinških organa vlasti, učini sve kako bi se primarno odgovorni oslobodili svake krivice za počinjeni ratni zločin i uništavanje kulturnog nasleđa.

Nakon što je komisija kvislinškog ministarstva prosvete okončala svoj rad, tzv. vlada Milana Nedića razrešila je dužnosti upravnika Narodne biblioteke u Beogradu Dragoslava Ilića i donela rešenje o njegovom penzionisanju. Kao što je ranije napomenuto, za vršioca dužnosti upravnika postavlјen je istoričar i bibliotekar Đorđe Sp. Radojičić. Budući da se sve odluke srpskih kvislinških vlasti smatraju pravno ništavnim, takvom se može smatrati i personalna promena na čelu nacionalne biblioteke.

Foto: Aleksandar Jočić

Time je, tokom jeseni 1941. godine, Narodna biblioteka ušla u jedan od svojih najtraumatičnijih istorijskih perioda – razdoblјe rada pod okupacijom. Još uvek nedovolјno istoriografski obrađen, ono predstavlјa poseban naučni izazov koji stoji pred savremenom generacijom istoričara i bibliotekara. Verujemo da će i ova istoriografska studija biti dragocen podstrek stručnjacima da, u svetlu novih naučnih saznanja, temelјno istraže to razdoblјe prošlosti nacionalne biblioteke“.

 

Nacionalni dan knjige

Posle oslobođenja, u aprilu 1946. biblioteka dobija zgradu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“ na kraju Knez-Mihailove ulice ( u toj zgradi se danas nalazi Biblioteka grada Beograda). Posle Drugog svetskog rata fond Narodne biblioteke je značajno dopunjen poklonima i legatima, među darodavnicma su bili Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i drugi.

Kamen temelјac za izgradnju nove namenske zgrade Narodne biblioteke Srbije svečano je postavlјeno 20. oktobra 1966. godine, a radovi na zdanju površine 24.000 metara kvadratnih završeni su šest godina kasnije 1972. godine. Nova namenska zgrada Narodne biblioteke na Vračaru svečano je otvorena 6. aprila 1973. godine. Zgradu je projektovao arhitekta Ivo Kurtović i ubraja se u spomenike kulture.

Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, dok se 6. april obeležava kao Dan sećanja na stradanje biblioteke u Aprilskom ratu.

Izvor: Wikipedia, NoviPolis.rs




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .