Milica Cincar-Popović: Za SVOJU decu

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Za SVOJU decu…

Sedamnaest poslanika nemačkog „Bundestaga“ predložili su kao kandidate za Nobelovu nagradu za mir 2020. godine Džulijana Asanža, Edvarda Snoudena i Čelsi Mening.

Džulijan Asanž, rođen 1971. godine, objavio je 2010. godine na svom sajtu „Vikiliks“ namenjenom publikovanju vesti koje se sklanjaju od očiju javnosti, seriju informacija dobijenih of Čelsi Mening (rođ. 1987. god), koja je u to vreme bila analitičar obaveštajne službe Vojske SAD. Radilo se o ratnim dnevnicima iz Iraka i Avganistana, kao i o drugim tajnim podacima koji su telegrafisani američkoj vladi.

Edvard Snouden rođen 1983, bio je zaposlen u Centralnoj obaveštajnoj agenciji kao savetnik za Agenciju državne bezbednosti SAD, kada je 2013. godine u javnost izneo dokumente koji obelodanjuju praćenja i prisluškivanja po nalogu vlade, tj. građanske neslobode u Americi.

Čelsi je uhapšena i osuđena zbog odavanja tajnih podataka. Potom je puštena iz zatvora zbog dobrog vladanja, ali je ponovo iza rešetaka jer ne želi da svedoči protiv Asanža.

Snouden je uspeo da prebegne u Rusiju, gde je dobio azil. Sada je oženjen i živi u Moskvi, bez prava da pređe ruske granice, a kretanje mu je strogo kontrolisano.

Nakon sedam godina navodnog azila, praktično kućnog pritvora u ambasadi Ekvadora u Londonu, Asanž se trenutno nalazi u zatvoru u Londonu, gde se odlučuje o njegovom daljem isporučivanju zemljama u kojima postoji optužnica protiv njega. Asanžovo zdravlje je ozbiljno narušeno.

Ovo bi bili najšturiji podaci o troje mladih i hrabrih ljudi koji su se suprotstavili sistemu.  Ako postoji svet koji bih želela da ostavim svojoj deci, onda je to svet u kome Robin Hud nije progonjen već, naprotiv: poštovan, primeran. Životi ovo troje buntovnika  su nategnuti, ali nisu prekinuti. Njihova nominacija za najveću svetsku nagradu koja je u svojoj etabliranosti već postala neživi produžetak ruke koja vlada svetom, znači da je ta ruka obolela od teškog oblika Parkinsonove bolesti.

Novi svet se rađa.

Ne znam hoćemo li doživeti  da ga vidimo, ali nagoveštaji su već tu – naša deca sigurno hoće, a unuci pogotovu. Ničega nema u starom svetu za čime bi trebalo žaliti. Zašto bismo išli unazad? Za to može da postoji samo jedan razlog – potreba da se sopstveno postojanje produži po cenu svih i svega, ma koliko to bilo protivno suštini postojanja. Koliko mogu da vidim, patološka egocentričnost se kroz istoriju javlja u sloju koji dobije nadređenu poziciju bez svojih zasluga. Zato što nastaje iz straha; prevarant  želi da vlada većno, zato da ne bi bio uhvačen u prevari. Šta mislite, koliki je tek strah onih koje Asanž, Mening i Snouden raskrinkavaju, pred opasnošću da robinhudovština ovo troje boraca za istinu izađe iz folklora i etablira se među stubovima svetskog poretka? Zar to ne bi bilo ozvaničenje početka novog sveta?

I, šta bi tu svako od nas, sa svoje strane, mogao da uradi?

Odgovor je vrlo jednostavan: možemo da podržimo svoju decu, one koji su sposobni da novi svet vide i nose, jer taj svet jeste za njih. Ali ne NAŠU decu, molim vas – naša deca, to je prazna floskula. Ja ni sa kim od vas nisam decu pravila, ne postoje naša deca. Podržite SVOJU decu, svako svoju. Ne procenjujte njihove odluke, ne donosite ih umesto njih. Ja želim da ovaj svet bude primeren mojoj deci, a vaspitala sam ih najodgovornije što mogu, sa svom ljubavlju koju imam, pa ako to nije dovoljno da budu pametniji od mene, onda ne znam šta je.