MediaSfera
Piše: Suzana Bogdanović
Foto: Suzana Bogdanović
Ne znam da li smo se rodile istog dana i da li je od samog starta bila deo mene. Ugnezdila se u mom grlu i godinama, poput pravcatog parazita, hranila se rečima. Mislim na one neizgovorene.
Ime joj je knedla.
Nekako srođena sa njom, navikla sam da ona ima prednost, da služi da mi utuli reč, zatvori usta, zaustavi misli.
Govorili su mi da je ona od velike važnosti, da će me spasiti neprijatnih situacija i da je ćutanje zlato.
Govorili su da ne smem da pričam puno.
Ćuti, govorili su mi…
Onda kad drugi pričaju… ćuti.
Ako te ne pitaju ništa… ćuti.
Iako ti se ne sviđa nešto, ne moraš baš sve da kažeš… Ti samo ćuti.
Ima ko je pametniji, nemoj da štrčiš.
Ćuti, stalno su govorili. Ćuti, ćuti…
Ćuti kada si nova.
Ćuti kada si mlađa…
Ćutala sam i ćutala … I kad su dolazili mlađi, ja sam vazda mlađa ostajala.
Grudva mojih reči sve više je rasla. Katkad bi izlazila iz svog ležišta i silazila do želuca. On je goreo od neizrečene nepravde, bunio se šaljući simptome od kojih bi mozak divljao, srce sve brže lupalo, ruke nekad podrhtavale.
Na momente sam se pitala gde je svo to zlato koje sam zaradila tokom godina, na kom šalteru se podiže diploma za ćutanje i kuda ću sa svim tim stečenim ordenjem za držanje vode u ustima, koje je pretilo da me težinom pogrbi.
Lagano sam klizila u dijagnoze kao u živo blato, pa toliko srođena sa njom nisam ni znala smem li da se opirem.
A onda, jednoga dana…
Ispljunula sam tu, nasred prostorije. Osetila sam da me guši, da mi se jednjak širi, a potom polako vraća u normalu. Reakcija prisutnih bila je kao segment indijske serije, onaj u kome se svi prisutni dugo gledaju razrogačenih očiju.
Gledali su u mene, pa u nju, ponovo u mene, pa u nju.
Osoba A se držala za grudi, otvorenih usta gledajući negde pored mene. Nikad nije ni bila sposobna da pogleda u oči, ali je lepo umela da govori iza leđa.
Osoba B je gledala u knedlu na podu, a lice joj je menjalo boje poput semafora. Ta zgrožena faca, kojoj se konačno nešto zgadilo što je tuđe.
Osoba C je prva progovorila: “ Jel ti to nama pretiš?“
Ponovo je nastao tajac, potrajao nekoliko sekundi, a onda su iz mene pokuljale reči, teške, neprimerene, prikrivane, gutane, saplitane, gašene, negirane…
Tog dana sam se rodila drugi put, sada sigurna da sam se rodila sama, bez nje, bez ikog, na svoj način, bez stida da kažem šta mislim, bez kočnice da me ukopa u mestu, bez glasa koji šapuće ćuti…ćuti…
Danas je ona moja prošlost. Prisetim je se samo ponekad i moram da priznam, volim je… Neizmerno je volim i priznajem, ali samo u dva oblika… Kao veliku ušećerenu knedlu sa šljivom i kao onu preukusnu griz knedlu u domaćoj supi… Nekad nedeljom, na porodičnom ručku.
Suzana Bogdanović
Zovem se Suzana Bogdanović. Rođena sam sedamdesetdevete zime prošlog veka. Poreklom sam iz Pomoravlja, sada poslom i porodicom vezana za Jagodinu. Po profesiji medicinska sestra, a svim srcem vezana sam za fotografiju i pisanje. Pišem foto priče o običnoNEobičnim ljudima, interesantnim mestima i u kratke forme pretačem svakodnevnim životne situacije. Autor sam stranica Fotopisija na Fejsbuku i instagramu, kao i sajt Fotopisija.
Dodaj komentar