MediaSfera
U nedelju 9. februara, kada ceo svet sa nestrpljenjem iščekuje 92. dodelu Oskara, film „Zemlja meda“, koji je nominovan u čak dve kategorije za ovu najprestižniju filmsku nagradu, naći će se u sva tri termina (17, 19 i 21 čas) redovnog bioskopskog repertoara Dvorane Kulturnog centar Beograda.
Beogradska publika imaće jedinstvenu priliku da u uzbudljivoj atmosferi, na velikom platnu, pogleda ovo remek delo, makedonsko ostvarenje koje je ušlo u istoriju kao prvi film nominovan za Oskara i za najbolji strani film i dokumentarac. Ovaj briljantni dokumentarac započeo je svoje predstavljanje svetu kao višestruki pobednik ovogodišnjeg Sandens festivala – Najbolji film selekcije svetskog filma, najbolja kamera u selekciji svetskog dokumentarnog filma i specijalna nagrada žirija za uticaj i promenu.
Tri godine za produkciju, dve nominacije za Oskara i protagonistkinja koju ne možete zaboraviti. Dokumentarni film „Zemlja meda“ (Honeyland) prati život jedne pčelarke koji se odvija u bespućima.
Poslednja pčelarka u Evropi mora da sačuva svoje pčele i vrati prirodnu ravnotežu u Zemlju meda. Uvodni kadrovi ovog filma su tako rustično raskošni da se na trenutak zapitate da li je zaista reč o dokumentarcu. Elegantno obučena u živopisnu bluzu i sa smaragdnom maramom na glavi Hatidže Muratova gazi krševitim, ali spektakularnim balkanskim predelom na svom putu ka koloniji pčela koju uzgaja i izgleda kao da baš iz njega izrasta, ali na neki način tako i jeste. Živi sa svojom bolesnom majkom Nazife u maloj kolibi bez struje u nenaseljenim planinama Severne Makedonije i ne poznajući drugačiji život, jer svakako češće viđa pčele nego ljude. Sve dok porodica pčelara nomada ne uđe na njenu teritoriju i tako ugrozi ono od čega ona živi.
Tamo gore, u pukotinama stena, žive njene kolonije pčela. Bez zaštite na licu, ona poseže u košnice, razgovara sa pčelama i peva im. „Uzmi polovinu meda i ostatak prepusti pčelama“, stara je pčelarska izreka. Hatidže živi po toj tradiciji. Ona je poštuje; živi u skladu sa prirodom. Okolo su samotni predeli oko reke Bregalnice, odsečeni od ostatka sveta. Sledeći grad – Štip – udaljen je 20 kilometara. Do njega se može stići samo pešice ili džipom.
Tihi život Hatidže se naglo menja dolaskom jedne sedmočlane nomadske porodice koja je parkirala svoju kućicu na točkovima pored njene kuće, sa namerom da tu ostane neko vreme. Hatidže se u početku raduje društvu. Došljaci su turskog porekla, baš kao i ona. Govore isti jezik. Hatidže je bila sretna do trenutka kada je porodica rešila da uđe u posao sa medom, i to ne poštujući pčelarsku tradiciju. Kada jedan prekrši pravila, svi plaćaju cenu. Hatidže je to sada i sama doživela.
Produkcija sa preprekama
Proizvodnja filma „Zemlja meda“ je trajala tri godine, snimanje je trajalo 100 dana – u ekstremnim uslovima. Gde puniti baterije kamere ako nema struje? Kako spavati u šatorima na onakvoj hladnoći? „No, najvažniji izazov je za mene bio da sečem više od 400 sati materijala a da ne razumem jezik“, kaže Atanas Georgiev, filmski urednik i producent, u intervjuu za DW.
Hatidže, njena majka i nomadska porodica govore uglavnom turski, jezik koji nema mnogo zajedničkog sa makedonskim. „Prvu verziju filma sam montirao kompletno bez tona, nismo znali šta pričaju i nadali smo se najboljem. I kada smo, četiri meseca kasnije, dobili prevod, bili smo sretni što je tu bilo sve čemu smo se nadali“, kaže Georgiev. I zaista, razgovori Hatidže i njene majke su kratki, ali puni emocija i potresni.
Pogled u nepoznatu Severnu Makedoniju
Dokumentarac je snimljen na lokaciji u Severnoj Makedoniji koja je gotovo nenastanjiva i prilično nepoznata. „Morali smo najprije da istražimo taj kraj i da razumemo kako tamo mogu da žive ljudi poput Hatidže“, kaže Tamara Kotevska, koja je režirala film zajedno sa Ljubomirom Stefanovim.
Ova zemlja ima toliko nepoznatih lokacija i prirodnih resursa, kaže režiserka. Ona se nada da će ovim dokumentarcem da podstakne interesovanje za Severnu Makedoniju: „Skloni smo da stvari koje su nam potrebne tražimo napolju, ali ovde bismo mogli da imamo sve. Mnogo putujem i svejedno koliko daleko od kuće bila, uvek me prati misao da ću se vratiti. Volim da putujem kroz Makedoniju. To je tako inspirativno“.
U filmu se ne vide samo neistraženi predeli, već i stare tradicije, na primer, njega roditelja. Jedno od dece uvek ostaje kod roditelja koji stare i brine se o njima do kraja. I Hatidže, čiji brat živi daleko od rodne kuće, stara se o svojoj majci. Odnos između njih dve je dirljiv i pun ljubavi. Smrt majke i odnos prema tome – jedan je od najjačih momenata filma.
Industrija dokumentaraca na Balkanu
„Honeyland“ je Severnoj Makedoniji doneo drugu nominaciju za Oskara. Godine 1994. je nominovan režiser Milčo Mančevski za svoj film „Pre kiše“. Posle toga su se stišale strasti oko filmske industrije Severne Makedonije.
„Previše rada, previše entuzijazma i samo retko uspeh“, kaže Tamara Kotevska. Njen kolega i producent filma, Atansa Georgiev, to je ovako izrazio: „Već više od 20 godina pravim dokumentarne filmove i zakleo sam se da posle ovog to više neću raditi. Produkcija dokumentarnog filma u ovoj zemlji gotovo da ne postoji. Dokumentarci ne važe samo kao nedostojni finansiranja, već nemaju prioritet u industriji u kojoj svi hoće da prave samo igrane filmove. Ali, nadam se da smo sa „Zemljom meda“ bar malo promenili taj način razmišljanja“.
I nominacija je uspeh
Film „Zemlja meda“ je nominovan za Oskara u dve kategorije. Zbog toga se ne raduje samo Severne Makedonija; čitav Balkan sada drži palčeve. Na društvenim mrežama je velika solidarnost – a 9. februara ćemo znati više.
Dodaj komentar