Milica Cincar-Popović: Novi, zeleni čovek

MediaSfera

Na planeti se dešava nešto značajno. Sve je više ljudi koji jasno osećaju da su deo Prirode, a ne njeni korisniici. Ili, kako prof. Džoana Mejsi duhovito primećuje, ego-ličnost postaje eko-ličnost.

Ekološki pokreti i demonstracije koji su se rasplamsali sedamdesetih godina bili su prvenstveno antiratni. Pripadnici hipi pokreta se nisu plašili za opstanak planete, već za opstanak ćovećnosti zalažući se, između ostalog, za povratak prirodi. Zeleni čovek današnjice, međutim, nije vitez čovečanstva, već planete. Ovaj svet je takav da svaka stvar izaziva svoju suprotnost. Porast bahatosti glupaka izazvao je buđenje ekološke svesti na drugoj strani.

Vladavina glupaka je civilizacijska tekovina jer, kao što rekoh, svako dobro ima i svoju lošu stranu. Socijalna sigurnost i dostupnost formalnog obrazovanja svakome dovele su do skokovitog napretka u nauci, umetnosti, sportu, ali su zato omogućile i onima kojima inteligencija nije jača strana da se penju socijalnim lestvicama i da zauzimaju položaje sa kojih se dejstvo njihovih postupaka širi. Glupost uvek ide ruku pod ruku s pohlepom te je tako, za kratko vreme, čovečanstvo toliko poharalo planetu da se postavlja pitanje njenog opstanka. To jest, već bi od Zemlje ostao go kamen da se, nasuprot gluposti egocentrika, nije počeo da uvećava i inteligentni senzibilitet novog čoveka koji sebe doživljava kao integrali element svemira.

U medijima sve češće mogu da se pročitaju vesti o ljudima koji su posvetili svoj život rehabilitaciji prirode, npr. pošumljavanju nekog opustošenog kraja ili čišćenju zagađenih voda, iako to niko od njih nije tražio, niti ih je za to nagradio. Takođe je i sve više ljudi koji u eološkim borbama rizikuju sopstveni život, svojim telima preprečuju put buldožerima i sl. Ako razmislite, videćete da svako zna bar za jednog preduzimljivog ekološkog borca u svojoj sredini. Nekoga ko možda nije spašavao šume Amazona, ali jeste pretvorio ledinu između zgrada u baštu, ili zasadio drvo ispred svog ulaza, ili očistio ulicu. Verovatno ste već čitali o nastavniku likovnog iz Rekovca, Bernardu Ljubasu, koji je očistio zapuštenu baru i pretvorio je u jezero puno života.

Prof. Džoana Mejsi je predavala svojim studentima o aktuelnim primerima ovakvih aktivnosti u svetu, kada je dobila reakciju koja joj je prva ukazala na novog čoveka. Jedan od studenata je u svom pismenom radu na ovu temu, spontano počeo da piše o planeti u – prvom licu! Nedugo posle ovog pismenog rada, Džoana je dobila još jedan signal. Dok je bila u poseti kod Džona Sida, direktora informativnog centra kišnih šuma Australije, krenuo je razgovor o njegovoj teškoj poziciji. Džoana je upitala Sida gde nalazi snagu za tako iscrpljujuću borbu kojoj se kraj ne vidi, na šta je ovaj odgovorio: „Nastojim da ne zaboravim kako se ovde ne radi o tome da ja, Džon Sid, pokušavam da zaštitiim šumu. Ne, ja sam jedan od činilaca kišne šume, koja pokušava da sebe zaštiti. Ja sam onaj deo kišne šume koji je upućen u ljudsko razmišljanje.“

Koliko se odnos Džoaninog studenta i Džona Sida prema prirodi razlikuje od emocije koju su, od kada je sveta i veka, umetnici predstavljali u svojim delima! Njih dvojica ne posmatraju prirodu kao predmet divljenja, pa čak ni kao predmet ljubavi, već se poistovećuju s njom. Džoana Mejsi je nakon svog razgovora s Džonom Ridom počela da traži nove primere koji bi dokazali istinitost njene hipoteze – da je ljudska  svest ušla u novu etapu evolucije. Na svoje, naravno radosno, iznenađenje, dokazi da se ova evolucija svesti ne odnosi samo na čoveka, već na celu planetu, iskrsavaju sa svih strana. Sve je više primera životinja koje žive u slozi, iako su prirodni neprijatelji kao što su pas, mačka i ptica, ili leopard i gazela. Ptice su počele da lete u jatima bez predvodnika, jer iz nekog čudnog razloga svaka od njih prati istu trajektoriju, kao da slede nekog zajedničkog, nevidljivog vođu.

Prof. Džoana Mejsi je tek započela svoja istraživanja. Dugačak je put akademskog okoštavanja njene hipoteze dok se ne transformiše u teoriju. Ali, jedno je sigurno – ljudi koji su napustili ego-ličnost i postali eko-ličnosti postoje i sve ih je više. Oni su avangarda.