Marijana Čanak: „Zlo“ je ako žena spozna sopstvenu snagu

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Antal Szilárd, Manja Holodkov,Maja Tomić

U našem nasleđu postoji tendencija da žene smanjuju svoju snagu kako bi opstale u partnerstvu, porodici, zajednici. Nekada toliko uverljivo igraju ulogu majke, kućanice, porodičnog stuba, da zaborave ko su u svojoj suštini. Taj čudesni svet u kojem kolo vode ženski likovi oživlјen je u knjizi priča Pramatere, iz  pera novinarke i pisca Marijane Čanak.

Njene Pramatere, objavljene krajem prošle godine u izdanju Zenit Books iz Novog Sada, čitaoce osvajaju britkim humorom. Marijana Čanak uzdrmava temelje kuća u koje smo poverovali, a glasovi Anđelija i Obrenija, dobri, nimalo zavidni, smerni i utišani, čuju se na promocijama. Prati ih muzika. Jon Bon Jovi – Ugly i Meri Cetinić – Potraži me u predgrađu, njihov su muzički pratioci.

“Teme, situacije, pitanja o kojima progovaraju junakinje direktno nas pozivaju da i mi postanemo deo istih. Nema nazad. Ljubav, porodica, kuća, starost, mladost…moglo bi se nizati dalje. Autorka vešto, stamenim književnim jezikom protkanim britkim humorom, gradi priče koje nam uzdrmavaju temelje kuća u koje smo poverovali. Pramatere su knjiga iz koje se kroz polifoniju javljaju sestre, majke, bake, pramatere… I onda, najednom, shvatimo da smo i mi jedna od njih”, piše Bojan Krivokapić, urednik izdanja.

Marijana Čanak (1982, Subotica) završila je studije srpske književnosti. Objavila Ulične prodavce ulica (2002). Novinarka Portala o invalidnosti. Prisutna u časopisima i portalima Srbije i regiona. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K.Lazarević za najbolje neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku.  Regresoterapeutkinja i učenica afričke filozofije Ifa.  Veruje u terapiju rečima.

Razgovaramo posle promocije Pramatere u u UK Stari grad u Beogradu.

Šta su Pramatere?

-Pramatere su zbirka od 16 priča koja je nastajala u procesu istraživanja mog predačkog stabla. Da bismo znali kuda idemo, neminovno je da znamo odakle smo došli, a ključ našeg porekla imaju naši preci. Genetika je očigledna i prepoznatljiva na telu, ali telo nije jedini dar predaka. Od predaka nasleđujemo emocionalne pakete i uverenja, nezavršene poslove, sklonost ka uspehu ili gubitku, delove sudbine, odnos prema životu…

Da bih bolje razumela sebe i ono što mi se dešava, počela sam da se raspitujem o precima i da uviđam elemente koji se prenose iz generacije u generaciju. Prvobitna skica porodičnog stabla spontano je počela da dobija literarni izraz i nastajala je jedna po jedna priča. Prateći žensku genetsku liniju, primetila sam kako su mnoge pretkinje gubile identitet, do te mere da im se ni ime ne zna, jer su ih oslovljavali sa Stara ili Majka.

Šta je ono što glavne junakinje Vaših priča održava i čini jakim pred naletom snažnih emocija čežnje, ljubavi, porodice, starosti, mladosti…?

-U našem nasleđu postoji tendencija da žene smanjuju svoju snagu kako bi opstale u partnerstvu, porodici, zajednici. Nekada toliko uverljivo igraju ulogu majke, kućanice, porodičnog stuba, da zaborave ko su u svojoj suštini. Potrebna je snaga za suočavanje s gubitkom sopstva, a dešava se da otrežnjenje dolazi prekasno, pa na koncu svega ostaje samo neprebolan poraz. Ponekad je izraz snage u prihvatanju sopstvenih slabosti. Nekada se treba suprotstaviti torturi savršenstva. Ili se zauzeti za sopstvenu istinu, izvan opštevažećeg i normalnog, jer nema ničeg važnijeg od toga da u životu igramo sebe. Ne moramo ponavljati promašaje onih koje su živele pre nas, već možem ustati iz njihovih padova i preinačiti grešku u samo jedan u nizu istraživačkih koraka.

Šta za Vas znači pisana reč? Da li se pisac postaje ili rađa?

-Rekla bih da je moja potreba za pisanjem starija od mene, da sam s njom ušla u život i da je delom genetske prirode. Iako nisam odrasla u književnoj niti umetničkoj porodici, to je ipak bilo okruženje u kome postoji svojevrsna fascinacija pisanjem. Još uvek čuvam svežanj beležnica koje je moja majka popunjavala u ranoj mladosti. Pisala je pisma sebi i drugima, lirske ispovesti, dnevničke zabeleške, a neki od tih tekstova objavljeni su u omladinskim časopisima njenog vremena. Sećam se dede koji je neprestano nešto zapisivao u svoju tajnu svesku plavih korica.

Ako bih slučajno ušla u njegovu sobu i zatekla ga kako piše, brzo je zatvarao svesku i sakrivao je ispod stola. Bila sam uverena da deda piše memoare. Inače je stalno dovlačio knjige iz biblioteke, čitao i podvlačio, a život mu je bio takav da je tu bilo građe za roman u nastavcima. Posle dedine smrti, ostala mi je njegova plava sveska. Pokazalo se da je u njoj vodio evidencije dnevnih troškova, beležio odlaske kod berbera, popisivao naslove pročitanih knjiga.

Nije me razočaralo to otkriće, za mene je i dalje bilo nečeg dragocenog u podtekstu tih dedinih beležaka koje sam uporno doživljavala kao šifrovane memoare. Prva slova sam naučila od babe, koja je bila nepismena sve dok moj otac (njen sin) nije krenuo u školu, pa je zajedno s njim ovladala pisanjem, jer ju je bilo sramota da se potpisuje krstom. Sećam se da mi je crtala slova štapom po zemlji i bilo je u tome neke magije.

Još dok nisam umela valjano da povezujem slova u reči, volela sam da pronađem neko skrovište u kome sam se pretvarala da pišem. Sve to je bilo značajno, ali bilo bi nedovoljno da nisu usledile godine realnog rada, opsesivnog čitanja, uranjanja u slojeve teksta, besomučnog ispisivanja stranica, pa i spaljivanja napisanog, što smatram konstruktivnom autocenzurom. Svako od nas rađa se sa određenim darom, okruženje je tu da nas podržava i(li) osporava, a na nama je da li ćemo taj dar upotrebiti ili ne. Ako ga zanemarujemo ili protraćimo, smatram to vrstom zloupotrebe.

Priča je vaš žanr. Poput savremene Šeherezade poigravate se tabuima proveravajući njihovu snagu. Da li je teže ispisati priču nego roman?

-Šeherezadina priča odlaže smrt. Verujem da je upravo u tome svrha umetnosti: da nas dublje poveže sa životom, a ne da kreira iluziju kojom će nas odvojiti od njega. Ako umetnost raskrinkava tabue, smisao toga nije u samoj šokantnosti, nego bi taj šok trebalo da nas probudi iz kolektivne hipnoze, da nas izmesti iz zablude u koju smo poverovali.

Ne verujem da iko od nas može napisati nešto apsolutno novo, jer nema te priče koja nadilazi život, niti priče u kojoj se događa nešto što se još nikome nije dogodilo. Jedino što je novo jeste individualni umetnički izraz, jedinstvenost stila, autentičnost u načinu pisanja. Kom žanru taj izraz pripada, manje je bitno.

Ne mislim da je ijedan žanr po svojoj prirodi teži ili vredniji od nekog drugog. Trenutno se osećam dobro u formi (kratke) priče i, dok pišem, svaka pojedinačna priča ujedno je i polazište i cilj, ali proces pisanja otvara mogućnost da u svakom trenutku izroni neka idejno-tematska nit koja će više priča objediniti u veću celinu.

Jedna od omiljenih izjava o pisanju mi je: – Žao mi je što sam napisao ovako dugačko pismo, nisam imao vremena za kraće. Radi se o principu sažimanja, a to jeste princip svojevrsnog majstorstva: svesno odmeravanje težine svake upotrebljene reči i oslobađanje teksta od suvišnosti. Princip sažimanja primenjiv je u svim žanrovima, bez razlike.

Da li vaša literatura ima veze s onim što zovemo “žensko pismo”?

-Ako govorimo o Pramaterama, radije bih to zvala bapskim pismom. Ili, možda, zmijskim pismom? Činjenica je da sam rođena u ženskom telu, ali je isto tako činjenica da ne bih mogla da se rodim bez sadejstva muškog i ženskog. Svi unutar sebe imamo oba principa, zbog čega je besmisleno insistirati na nekim nepomirljivim različitostima ili vrednovati žensko iskustvo naspram muškog i obrnuto. To što iz mojih priča progovaraju dominantno ženski likovi o iskustvu postojanja u ženskom telu uopšte ne smatram ženskim, nego životnim pitanjem. Pišem svojim neminovnim pismom.

Problem je što muško iskustvo smatramo univerzalnim, opšteljudskim, a žensko frivolnim; bapska priča je besmislena, a zmijska navodi na zlo. Zlo je ako žena spozna sopstvenu snagu, jer to ugrožava postojeće ustrojstvo sveta. Da nije tako, ne bi bilo potrebe da se mnoge autorke potpisuju muškim imenima, niti bi se smatralo nepristojnim da žena piše. Sve su to konstrukti koji nas odvajaju od razumevanja života. Ako pristanem na žensko pismo, pristajem na to da je književnost muška stvar, pristajem na književni geto koji su nam milosrdno ustupili, pristajem na neistinu, jer: stvaralačko svojstvo je imanentno ženama koliko i muškarcima, a potreba za pričanjem priče nedeljiva je i ljudska.

Kako Vi doživljavate sintagmu ,,žensko pismo”?

-Kao suvišnost ili kao vrstu aparthejda, pa i kao podvalu. Živimo u disbalansu muškog i ženskog principa, ali ne verujem da ćemo razvrstavanjem svega na žensko i muško povratiti izgubljenu ravnotežu. Proces emancipacije često nam nameće da se takmičimo na muški način, što je daleko od ravnopravnosti, ali to nije ništa novo u istoriji ljudskog postojanja.

U mitologiji Joruba naroda zabeležena je priča o Erinle, koja možda najbolje oslikava aktuelno stanje. Njeno ime sastavljeno je od reči Erin, što znači slon (životinja koja nema prirodnih neprijatelja, smirena i veličanstvena) i Ile, što znači zemlja (snažna i bezgranična). Erin je bila učenica arhetipskog Kovača, ovladala je ratničkom veštinom i strategijom lova, naučila je jezik životinja i spoznala misterije šume, a od Kralja Zelenog sveta stekla je sposobnost isceljivanja biljem. Učila je od muškaraca i razvijala je muški princip, da bi je muškarci prihvatili kao sebi ravnu. Kad je to postigla, mogla je da uči muškarce vrednostima ženskog principa, jer nikada nije napustila svoju žensku esenciju. Kad muškarac, ratnik, usvoji energiju ženskog principa, postaje čuvar mira, sposoban za socijalizaciju. Erinle je za Jorube izraz apsolutne hrabrosti, a prizivaju je da im asistira u rešavanju unutrašnjih konflikata.

Danas je mnogo žena koje igraju ulogu Erinle, sa neizvesnim ishodom: hoće li nas progutati uloge koje igramo po muškom principu, ili ćemo ipak, na nivou društva, uspeti da spoznamo ženski princip i njegove vrednosti? Ono što u zapadnom svetu nazivamo ženskim, najčešće je odsečeno od stvarne ženske snage, opuštenosti, prihvatanja, radosti postojanja, razumevanja onoga što je iza vidljivog…

Šta Vas je privuklo novinarstvu?

-Dok sam bila dosta mlađa, verovala sam da će novinarstvo ugroziti moj književni izraz. Još kao gimnazijalku poslali su me u Redakciju Subotičkih novina, gde sam završila pod mentorstvom čoveka koji je uređivao sportsku rubriku i doslovno sam pobegla posle našeg prvog susreta. Ako me nešto u životu ne zanima, to je sport, a uz to mi se pisanje vesti činilo krajnje svedenim, šturim i nekreativnim. Godinama kasnije, prihvatila sam novinarstvo kao kompromis, jer nije bilo drugog načina da živim od pisanja.

Kad sam počinjala da pišem za internet portale i web magazine, po pravilu su me upozoravali da se suzdržim od literarnih ispada i  jezičkih igara, jer to Google ne prepoznaje, a napisati tekst koji Google ne prepoznaje isto je što i postaviti bilbord u sred pustinje. Nema sumnje da sam protraćila priličan broj bilborda dok sam otkrivala i razvijala svoj novinarski stil. Zahvaljujući novinarstvu upoznala sam mnoge ljude, ušla u različite istraživačke teme, otkrila intervju kao vrstu bahtinovskog dijaloga koji obe strane bespovratno menja. Novinarsko pisanje doživljavam kao pisanje koje je podstaknuto izvan, iz socijalizacije sa svetom, dok je književno pisanje podstaknuto iznutra, iz kontakta sa samom sobom. Važno mi je i jedno i drugo.

Novinar ste Portala o invalidnosti. Koji izazovi stoje pred novinarom ovog portala?

Kad sam počela da radim za Portal o invalidnosti, trebalo je da ovladam terminologijom, da istražim sam pojam invaliditeta iz različitih aspekata, da preispitam sopstvenu percepciju i predrasude o životima osoba s invaliditetom. Najčešće, kad osobe s invaliditetom dobiju medijski prostor, to je prostor za puko sažaljenje ili prostor za ispraznu heroizaciju. Verujem da Portal o invalidnosti danas postavlja standarde medijskog izveštavanja o osobama s invaliditetom. S obzirom na tematiku kojom se bavim, kao i na nesenzacionalistički pristup, izazov je doći do šire čitalačke publike.

Često mi se dešava da, kako izgovorim naziv portala za koji pišem, usledi uobičajen komentar: – Jao, to je tako humano! Ili: – Baviš se društveno korisnim radom, sigurno si potrebna tim ljudima! Bavim se uobičajenim novinarskim poslovima, a teme koje pokrivam ne čine me ništa humanijom niti potrebnijom u odnosu na druge.

Pitanje osoba s invaliditetom ne smatram pitanjem neke specifične grupe, nego opštim društvenim pitanjem koje se tiče svih nas. Neretko se zapitam: – Da li, kome, koliko i kako ovaj tekst uopšte doprinosi? Izazov je promišljati o realnom uticaju teksta na stvarnost, a ne obeshrabriti se.

Šta je za Vas novinarska hrabrost?

-Oličenje novinarske hrabrosti za mene je reporterka Neli Blaj. Sa dvadeset tri godine počela je da radi za novine New York World, koje u to vreme uređuje Džozef Pulicer. Jedan od njenih prvih zadataka bio je da istraži slučajeve brutalnog nasilja i zanemarivanja u duševnoj bolnici za žene. Da bi uopšte ušla u tu ustanovu, glumila je psihičko posrnuće i gubitak pamćenja. Zatvorena je u instituciju, gde je provela 10 dana u krajnje nehumanim uslovima, izložena nasilnim tretmanima, prisilnom hranjenju i kupanju, uskraćivanju sna. Razgovarajući sa drugim ženama koje su smeštene tamo, utvrdila je da su mnoge lude koliko i ona sama. Izašla je na zahtev pravnog zastupnika kojeg je poslao New York World i ubrzo je počela da objavljuje seriju tekstova o svemu što je doživela. Neli Blaj ne samo da je pokrenula novu vrstu istraživačkog novinarstva, nego je diskreditovala tadašnje stručnjake za mentalno zdravlje žena i pokrenula reformu institucija.

Višestruko ste nagrađivani za svoj novinarski  i književni rad. Kakav je vaš odnos prema književnim nagradama?

-Sigurna sam da je nemoguće napraviti popis nekih jasno merljivih i svevažećih kriterijuma kada je u pitanju vrednovanje umetničkog teksta i dobro je što je tako. Nagrada je uslovljena mnoštvom faktora, među kojima su srodnost senzibiliteta između žirija i autora, energija vremena, kao i faktor dobre sreće – a ko ne voli kad mu je sreća naklonjena? Književne nagrade doprinose vidljivosti i proširuju čitalačke krugove, što jeste važno za život književnog teksta, jer ništa ne opstaje u vakuumu, izvan interakcije. Zahvalna sam kad moj rad naiđe na prepoznavanje i dobije novu priliku za susret sa čitalačkom publikom, a ni novčani aspekt nagrada nije zanemarljiv.

Bavite se regresoterapijom i učenica ste afričke filozofije Ifa?

-Do filozofije Ifa došla sam zahvaljujući svom intersovanju za mitologiju. Oduvek su me fascinirale mitske priče, bajke i narodna predanja, jer sam ih doživljavala kao povratak izvoru. Ifa mitologija je dragocena riznica priča koja nam daje ključeve za razumevanje života i životnih ciklusa, arhetipova koji sačinjavaju ljudske karaktere, individualnosti i kolektivnih uticaja, principa socijalizacije i prelaza između vidljivog i nevidljivog postojanja. Ifa je filozofija mudrosti, primenljiva i upotrebljiva. Očuvana je kao usmena kulturna baština afričkog Joruba naroda, ali to nije nešto što je svojstveno isključivo afričkoj kulturi, nego predstavlja univerzalna drevna znanja svih teritorija sveta, pa i naših predaka, iz vremena kada nije bilo neobično pitati se: – Ko sam, odakle dolazim, zašto sam tu? Regresoterapija je jedna od mogućih alatki za otkrivanje odgovora na pitanja o sebi. Koristeći asocijativnu sposobnost psihe i moć reči, odlazimo u živu prošlost, tamo gde je izvorište nekog aktuelnog problema, kako bismo ga razrešili u samom korenu i rastretili sadašnjost od nasleđa prošlosti.

Verujete u terapiju rečima?

-Svaka reč poseduje snagu, samo je pitanje koliko smo sposobni da upravljamo tom snagom, šta njome kreiramo, da li je olako razbacujemo ili smo svesni njenog dejstva. Snagom reči možemo sazdati kletvu čiji će odjek razarati sedam narednih generacija, a istu tu snagu možemo usmeriti u blagoslov ili isceljivanje. Reči nisu samo nešto što čujemo ili čitamo, nego ih doživljavamo i osećamo, one su priziv energije iza značenja. Da vibracija reči prodire mnogo dublje od našeg mentalnog razumevanja, uverila sam se odavno. Dok sam bila srednjoškolka, sećam se da je  Patrik Beson gostovao u Subotici i da mi je nekako uspelo da se neopaženo provučem na konferenciju za novinare. Beson se obraćao na francuskom i, pre nego što bih čula prevodioca, razumela sam sve što je govorio, iako ne znam ni reč francuskog. Kako je to bilo moguće? Moj um ne razaznaje francuske reči, ali sam intuitivno razumela njihovu esenciju, doživela sam energiju iza izgovorenog, a takvoj otvorenosti verovatno je doprinela moja silna (dečja) želja za bliskim susretom sa piscem. Da, reči prenose energiju koja može biti upotrebljena u terapijske svrhe.