Sećanja i komentari: Knjževnost se zlostavlja, o vraćanju i bojkotu Ninove nagrade

MediaSfera

Piše: Milisav Savić

Kad sam 1992. godine vratio NINOVU nagradu, NIN se bio odvojio od svoje matične kuće „Politike“. I dobro je što su to urednici i novinari uradili, jer je na „Politiku“ već bio stavio šapu Slobodan Milošević, tada je ponela nadimak „Slobodanka“. Nije dobro što uredništvo nije uspelo da zadrži nedeljnik, ubrzo je prodat, kao i mnogo šta drugo, u bescenje. NIN se tada reklamirao kao „oslobođeni“.

Greška redakcije NINA u slučaju Kiša i mene (sastav redakcije se nije bitno menjao) jeste u tome što nije uspevala da kontroliše žiri pa se nekoliko puta – blago rečeno – distancirala od njega, odnosno – kako bi to rekli moderni kolumnisti – p…la na njega. Vrlo brzo će NIN, a to traje i danas, početi da bira “podobne” članove žirija, ne mareći mnogo o tome o njihovoj stručnosti da ocenjuju romanesknu produkciju: neće se tu samo naći publicisti, porevodioci već i univerzitetski profesori, ali uglavnom kao istoričari književnosti i teoretičari, bez dana kritičarske prakse. Doduše, NINU ide na ruku što je situacija i sa većinom ostalih žirija slična, i tada i sada: žiriji uglavnom predstavljaju maske, a odluke donose gazde tih nagrada, po ideološkim, generacijskim i ko zna kakvim kriterijumima.

Žiri koji mi je dodelio nagradu činili su, koliko se sećam, Pavle Zorić, Svetlana Slapšak (napisala je predivan tekst o ženskom pismu mog romana, primećući da je to jedno od retko uspelih ljubavnih štiva), Vasa Pavković, Marko Nedić, Marko Vešović. Bio je tu i Sava Dautović, ali najverovatnije kao zapisničar (nije mu padalo na pamet da se meša u njemu stran romaneskni diskurs).

Čim sam u NINU video taj čaršav od napada na veći deo srpske opozicije i moju malenkost, nisam se mnogo premišljao: svratio sam kod svog izdavača, Srpske književne zadruge, zamolio Miroslava Josića Višnjića da sedne za pisaću mašinu i izdiktirao mu kratko pismo o vraćanju nagrade. Josić je, inače izvrsni stilista (a tad je u Zadruzi radio kao lektor), intervenisao na nekoliko mesta. Milorad Đurić, glavni urednik Zadruge, molio me je da malo odložim odluku, nisam ja glavna faca u tom pamfletu, ali nije vredelo: pismo smo za Zadruginog faksa poslali Tanjugu. U blizini Zadruge nalazila se neka banka u koji sam uplatio na žiro račun NINA ceo iznos nagrade, koji sam tog jutra podigao. Istog dana poslao sam poštom NINU plaketu i kopiju uplatnice o povraćaju novca.

Zbog toga što je otkucao moje pismo, Josić se naći na meti novih napada NINOVOG pamfletiste kome će NIN i u narednium brojevima izdašno ustupiti svoje stranice. Napadati Josića, koji je u to vreme važio za disidenta-mučenika, proganjanog, bez stalnog posla kojim bi prehranio porodicu, bilo je krajnje degutantno. i ako je neko od NINOVIH dobitnika pomerao granice političkih i stvaralačkih sloboda, to je bio on!. Da li je NIN bio svestan svojih brljotina – ne znam! Ili mu je bilo samo do prodaje, broj sa mojim pismom i brojnim komentarima morali su da doštampavaju, i taj tiraž NIN nikad više, čak i u vreme petooktobarske revolucije neće dostići. Drago mi je da su malo ovajdili na književnosti. Doduše, ovajdila se i Zadruga, „Hleb i strah“ je po tiražu gotovo stigao dobro prodavanu Popovićevu “Antologiju novije srpske lirike”. Ja sam se ponajmanje okoristio. Zadruga je tada bila u krizi, Josić je umesto plate nosio kući svinjske polutke. Sve u svemu ceo moj honorar iznosio je 300 nemačkih maraka. Dobro, nekih petanestak tadašnjih plata!

Tanjug je odmah objavio vest, i ona je odjeknula kao bomba. Sva sreća bio sam već u kolima za Kruševac, gde sam imao zakazano prvo književno veče kao dobitnik Ninove nagrade, tako da novinari nisu mogli da dođu do mene (tada nije bilo mobilnih telefona). U Kruševcu čuli za moj gest, ali veče teče normalno, sala puna, ne i prepuna, niko me ne pita zašto sam vratio nagradu. I bolje! Jer sam odlučio da ne dajem nikakve izjave, znam da bi ih vlast zloupotrebila, jer je NIN, kao opozicioni list, trn u oko Miloševiću. Po završetku performansa, odlazimo u neki restoran na periferiji Kruševca, sa mnom su kritičariu Miloš Petrović i Ljubiša Đidić, u neko doba prilazi nam jedan zadihani čovek, to je šef policije –šapne mi Đidić, jedva nas je našao – kaže policajac sručujući rakiju u grlo, ima za mene poruku od direktora Beogradske televizije da mu se odmah javim, tu je broj njegovog telefona, hoće moju izjavu u trećem dnevniku, i to udarnu. Odbijam. Pre toga nisu ni reč objavili o mojoj knjizi, a sad me zovu ni manje ni više u u strogo kontrolisani dnevnik.

Iz Kruševca odlazim na Kopaonik, gde takođe imam zakazano književno veče. I to će biti poslednje, jer ubrzo se vraćam svojim studentima u Firenci, a ispostaviće se da i biblioteke, kad sam u Beogradu, za vreme raspusta, nisu zainteresovane za moje pojavljivanje, dobitnik Ninove nagrade im je sumnjiv. Bio tada, a i sada! Na Kopaoniku retko izlazim iz svoje sobe, a i kad izađem, eto me u radničkoj kantini, gde se družim sa zemljacima. I tu me pronalazi dopisnik Tanjuga. Odbijam ga. Prvu izjavu o vraćanju Ninove nagrade daću posle godinu ili dve, najpre studenskom listu u Nikšiću a onda Dubravki Savić u „Novostima“.
Veče su održava u Konacima, u najlepšoj sali, Kristalnoj, polovina publike stoji, u prvim redovima glumica Merima Isaković, u kolicima… Tu su i moji Raščani, dašao je i predsednik Opštine, priređuje gala večeru, vreme je da se prihvati pisac koga je jedan partijski funcikoner pre petanestak godina hteo da hapsi (još je živ, kad me sretne mrko me prostreli, žao mu je što sam mu izmakao). Posle večeri svraćam u bar koji drži novinar Momčilo Đorgović i tamo dobijam prelepu dobrodošlicu od Dušana Prelevića, s kojim sam inače, kad bi me, mene-amatera, pripustili, igrao mali fudbal na Adi. Promuklim glasom Prele moli publiku da pozdravi pisca koji je vratio NINovu nagradu, alal mu vera – veli, žao mu je samo što sam vratio lovu, lako bismo je spiskali na Kopaoniku, i onda započinje pesmu za mene, ali njegovu, autobiografsku, u kojoj peva da je celog života hodao na ivici noža.

Za nekoliko dana odlazim u Firencu. Već glasno ječe zloslutne trube rata, koje sam najavio u svom nesrećno nagrađenom romanu. U Firenci više nema turista iz Srbije. Samo pre nekoliko meseci bio sam vodič, uz lepu naknadu turističke agencije, grupi medecinskih sestara. Jedna se, kasnije, hvalila – preneli su mi – kako joj je vodič bio dobitnik NINOVE nagrade.

U Firenci čitam literaturu o autobiografijama i biografijama, spremam doktorat.

Ako je politika, odnosno ideologija prisutna u književnosti, onda je ima najviše u ovim graničnim žanrovima, gde si jednom nogom u fikciji (mašti), a drugom u zbilji (istoriji). Ali najbolji primeri ove književne vrste uspeli su da fakciju (faktografiju, politiku) podrede fikciji (umetničkom, estetskom). No, u Firenci postajem svestan da će ideologija i dalje kidisati na sve što se drži na lepoti, pa i na književnost. Zagovornici književnosti kao književnosti, kako bi rekli Velek i Voren, odnosno imanentnog, unutrašnjeg proučavanja književnog dela, kao što su Nikola Milošević, Zoran Gluščević, Zoran Mišić, Petar Džadžić, Mihiz – da pomenem samo neke članove nekada slavnog NiNOVOG žirija, sigurno se prevrću u grobu pred nasrtajem onih koji kao pomahnitali psi žele da književnost ocenjuju i promovišu sa sitnih, prolaznih dnevno-političkih pozicija. Književnost se danas užasno zlostavlja, napisala je, s pravom, Jasmina Ahmetagić. Tom zlostavljanju treba se suprotstaviti svom snagom. Jer od njega mogu početi i druga, mnogo gora i opasnija.

Pruzeto sa FB profila Milisava Savića

Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije MediaSfere