MediaSfera

Tekst i foto: Danko Strahinić

U Beogradu je, 4. decembra 2019, u organizaciji Instituta za studije kulture i hrišćanstva, Doma omladine Beograda i Narodne biblioteke Srbije, održana konferencija na temu „Savremena čitanja Velikog inkvizitora“, a povodom obeležavanja 140 godina od objavlјivanja knjige „Braća Karamazovi” F. M. Dostojevskog. Cilј konferencije bio je ponovno promišlјanje „Legende o Velikom Inkvizitoru” i njenog značaja u kontekstu savremene kulture i izazova koje pred čoveka i njegovu slobodu postavlјaju dominantni kulturni i ideološki sistemi. 

Na konferenciji su govorili Nјegovo Preosveštenstvo umirovlјeni Episkop zahumsko – hercegovački dr Atanasije Jevtić, prof. dr Dragan Stojanović (Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu), prof. dr Časlav Koprivica (Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu), dr Aleksandar Fatić (Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu), prof. dr Predrag Dragutinović i prof. dr Zdravko Jovanović sa Pravoslavnog bogoslovskogi fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. dr Vladimir Dugalić (Katolički bogoslovski fakultet u Đakovu), prof. dr Tanja Popović i prof. dr Jovan Popov sa Filološkog fakultet Univerziteta u Beogradu, dr Novak Malešević i dr Kristijan Olah iz Instituta za književnost i umetnost, Beograd, prof. dr Neda Andrić (Filološki fakultet Univerziteta Crne Gore, Nikšić), dr Nina Krajnik (Slovenačko društvo za Lakanovsku psihoanalizu, Ljublјana) i prof. dr Slobodan Marković (FPN, Beograd). Panelima su moderirali: prof. dr Davor Džalto, dr Milena Đorđijević (Narodna biblioteka Srbije), dr Marija Jeftimijević – Mihajlović (Institut za srpsku kulturu, Priština) i Andrea Jovanović (Kolektiv Gerusija).

Otvarajući skup, Danijela Marković, ispred Instituta za studije kulture i hrišćanstva, rekla je da su organizatori „podstaknuti izazovima vremena, odlučili su da iznova pročitaju delo Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, ‘Braća Karamazovi’“. Ona je dodala da „savremena čitanja „Legende o Velikom inkvizitoru“, ne pretenduju da budu puka učitavanja ili iščitavanja, logike odnosa istine i predanja, koja podseća na logiku „Velikog inkvizitora“, već je ulog našeg poduhvata, da građenjem i učestvovanjem u savremenoj kulturi, ne izbegnemo imenovanje svog Središta, a imenujući Ga ne postanemo i sami Veliki inkvizitori u to isto ime!“.

Prvi govornik, prof. Dragan Stojanovićizlagao je na temu „Legenda u kontekstu celine romana Braća Karamazovi“. On je rekao da se „Legenda o Velikom inkvizitoru“ ne može valјano tumačiti sama za sebe, van konteksta romana u celini i da, se tek tako dobijaju neki zaklјučci u interpretaciji koji se mogu smisleno održati i braniti. Ukazao je da se u suprotnom, upada u opasnost da se bavimo raznim ideologijama ili uopšte pitanjima koja se u nečemu dotiču religije. On je naglasio da Dostojevski nije napisao tu „Legendu“ radi nje same, već radi nečeg na šta njegov poslednji roman želi da „odgovori“ kao celina, te da to se u svakom tumačenju mora poštovati.

Vladika Atanasije Jevtić, je u svom obraćanju između ostalog rekao da je poema o Velikom inkvizitoru nešto veličanstveno. On je ukazao „da Veliki inkvizitor predstavlјa, ne samo negativnu stranu katolicizma“, već „ideje i logike, koje se tipiziraju u varijante bezbožnog uređenja života i obliku jednog sistema koji u suštini poroblјava čoveka a u ime te slobode čoveka“. Vladika  Atanasije je zaklјučio da je „ideja ‘Velikog inkvizitora’ u stvari jedna vrlo humana kritika totalitarizma koji hoće da čoveka podredi sistemu“ i dodao da se „čovek neda podvesti pod sistem“.

Časlav Koprivica se u radu pod naslovom „Veliki inkvizitor – istorijska dijalektika pobunjenog slјedbenika“ bavio imanentnom tekstualno-misaonom analizom dinamike odnosa Velikog inkvizitora i Isusa. On se prvenstveno bavio problemom ironijske dijalektike, kojom se, kako je rekao, preokreće odnos između začetnika, Bogočoveka i njenog istorijskog nastavlјača, Crkve, tako da je potonja, formalno sledeći krajnji cilј koji je odredio Isus, tj. sam Bog, dospela na suprotnu stranu od njega, priklonivši se suprotnim načelima.

Aleksandar Fatić se u izlaganju „Može li čovek zaista biti kriv? Milost i odgovornost u Velikom inkvizitoru“ bavio recepcijom heteronomije Dostojevskog, koja se po svojoj egzistencijalnoj drami, često graniči sa ličnim usudom, te sa moralnom problematičnošću ideje o kazni i društvenoj pravdi, koja mimoilazi unutrašnje razumevanje čoveka.

Predrag Dragutinović, je u izlažući rad „Antijevanđelјe PO Velikom inkvizitoru“ rekao da „Veliki inkvizitor gradi svoje antijevanđelјe od mnogih komponenata kanonskih jevađelјa“ i da je „ono na neki način perevertirano jevanđelјe dovedeno do neprepoznatlјivosti, jevanđelјe kome je oduzeta suština“. On je dodao da je „ono ne samo kao nemilosrdna kritika institucionalne crkve, kao kritika spolјa, već i kao griža savesti same Crkve, kao poziv na samokritiku i samorefleksiju, kao poziv da nikada ono što se dogodilo svetu ne bude izgublјeno, da se Jevanđelјe slobode nikada u potpunosti ne pretvori u antijevanđelјe neslobode“.

Zdravko Jovanović, je predstavlјajući rad „Veliki inkvizitor i destruktivnost eklisijalnog institucionalizma” saopštio da se legenda o Velikom inkvizitoru, između ostalog, može tumačiti kao veoma uspešna alegorija rigidnog eklisiološkog institucionalizma. Ovakav institucionalizam, po njemu,  podrazumeva prenaglašavanje strukture i jerarhijske organizacije Crkve, što dovodi do zanemarivanja harizmi velike većine članova zajednice koji nemaju neku vidlјivu i institucionalnu funkciju služenja u zajednici. On je rekao da „na velika vrata zapravo imamo jedan proces sekularizacije unutar Crkve, na taj način što se modeli funkcionisanja iz svetovnih organizacija preuzimaju od strane Crkve“.

Vladimir Dugalić je s cilјem da se što objektivnije shvati Dostojevski i njegova propitivanja u radu „Tumačenje Velikog inkvizitora u djelu Nikolaja Berđajeva „Svjetonazor Dostojevskoga“ izložio neke njegove autobiografske zapise, te kritički osvrt Nikolaja Berđajeva na Velikog inkvizitora, kao osvrt Josipa Kribla iz katoličke perspektive. On je ukazao da je Veliki inkvizitor u svojoj biti diktator koji je predstavnik svih totalitarnih sistema kroz istoriju te da je opasno poistoveti ga samo sa Katoličkom crkvom. Dugalić je zaklјučio da „on ima puno dublјe značenje, da govori o psihologiji čovjeka, čovjeka koji ne zna šta bi sa svojom slobodom“.

Tanja Popović je u izlaganju „Legion i sabornost – prevladavanje egoizma“ je ponudila jedno kontrastivno čitanje Velikog inkvizitora, Žitija starca Zosime i Alјošinog govora na Ilјušinom odru.

Jovan Popov govoreći na temu „Dva lica totalitarizma: Šigalјev i Veliki inkvizitor“ ukazao na kritičnost Dostojevskog prema oba vida totalitarizma i levog, oličenog u Šigalјevu, iz romana „Zli dusi“, kao i desnog, kako liberalno-kapitalističkog, tako i klerikalnog. On je zaklјučio da  je kod Dostojevskog „reč o jednom izvanredno izoštrenom osećanju za istoriju i njena kretanja“ jer je „pretpostavio da i demokratija može poprimiti neka obeležja totalitarnosti“, te da bi se on „danas, kao i jedan Tokvil, verovatno složio sa terminom mekog ili demokratskog totalitarizma“.

Novak Malešević je u referatu „Veliki inkvizitor: putevi slobode“ razmotrao kako „poema“ Ivana Karamazova ima dvojaku funkciju u odnosu na pitanje slobode, kako se sa jedne strane postavlјa pitanje o subjektovoj snazi da se izbori sa apsolutnom afirmacijom slobode (sledeći Hristov primer), dok sa druge strane, u antiteističkom kontekstu romana, „poema“ negira samu metafizičku osnovu na kojoj se zasniva hrišćanska ekonomija odnosa između pojmova (strukture) dobra i zla.

Kristijan Olah je u radu „Tumačenje Velikog inkvizitora udelu Nikole Miloševića“ nastojao da osvetli Miloševićev dijalog kako sa samom Legendom, tako i sa njenim poznatim tumačenjima ruskih religijskih filozofa, na čiju jednostranost je sam Milošević ukazao. Olah je ukazao da je po Miloševiću Dostojevski „bio i ostao nepopravlјivi realist duše čovekove, realist u najsumornijem i najpesimističnijem značenju te reči, i da je autentična poruka Legende u osnovi pesimistička i na tragu inkvizitorove antropologije“.

U diskusiji koja je usledila, profesorka Tanja Popović je saopštila da je knjiga Nikole Miloševića „Dostojevski kao mislilac“ svrstana u tri najvažnije knjige o delu Dostojevskog na dva francuska univerziteta.

Neda Andrić, je u referatu „Legenda o Velikom Inkvizitoru i savremeni mit o sreći“ analizirala dva koncepta sreće, jedan koji je izložen u Poemi o Velikom Inkvizitoru, a koji je podudaran sa savremenom koncepcijom sreće nametnutog odozgo i njene mitologizacije današnjeg desakralizovanog čoveka i sveta i drugi pojam sreće, inkompatibilan ovoj koncepciji, onaj Novozavetni. Taj drugi je, prema njoj, onaj iz epizode iz IV glave – Kana Galilejska, u kom je sreća zapravo radosno stanje duše koja se „venčava“ sa ženikom-Hristom.

Nina Krajnik, se u svom izlaganju naslova „Lakan, čitalac Dostojevskog“ usresredila na psihoanalitički koncept Imena Oca na osnovu Frojdovih uvida u ličnost Dostojevskog, a koji u vezi sa savremenim trenutkom otvaraju klinička pitanja svakog subjekta – kako je danas moguće spojiti vlastitu slobodu i odgovornost.

Slobodan Marković,je izložio referat na temu „Stvarnost đavola kod Dostojevskog“. On se u radu bavio mestom tumačenja značaja i uloge đavola u priči o Velikom inkvizitoru i uopšte u delu Fjodora Dostojevskog, ali i poredeći ga sa distopijskim delom Jevgenija Zamjatina „Mi“. On je rekao da je „pojavlјivanje đavola između jave i sna u susretu sa Ivanom, poigravanje Dostojevskog s pitanjem njegove stvarnosti i otkriva ambivalentnost samog autora prema postojanju nečastivog kao stvarne osobe“. Profesor Marković je još rekao da je „zatvoren krug ‘kneza ovoga svijeta’, odnosno đavola“, i da je „od njegove sveprisutnosti u ranoj moderni i svakodnevnih razgovora s Luterom, on preusmeren kod Dostojevskog na unutrašnji svet posrnulih nihilista, odnosno preneseno, na dezorijentisanog savremenog čoveka“.

Organizatori su na kraju najavili da će na proleće sledeće godine biti organizovan novi skup na kome će biti predstavlјen zbornik radova sa ove konferencije.

Proširena verzija teksta objavlјenog 15. decembra 2019. godine u listu Pravoslavlјe (broj 1266).

Izvor: Institut za studije kulture i hrišćanstva